I ako relativno sveži na sceni bend KOIKOI već je upalio svetlo reflektora svojim zaraznim zvukom i harizmatičnim nastupom. Njihova muzika je prava mešavina alternativnog roka, indie popa i elektronike, što ih čini jedinstvenima i teškima za klasifikaciju.

Kako je nastao KOIKOI?

Prapočeci datiraju još iz srednjoškolskih dana i  benda Cheguerillaz u kom smo Gizmo i ja svirali. Nakon što je bend prestao da postoji, odlučili smo da pokrenemo nešto sami. Dugo smo se vukli i tražili prave ljude, dok nismo upoznali Iku i Emu. Zvuk smo dosta dugo tražili i gradili ga kroz improvizacije, dok nismo napravil Pozivi u stranu. Prvi zvanični sastanak benda je bio u kafani Mornar, a naša baza i prapostojbina benda je Žarkovo republika. 

Zašto baš taj naziv japanskog porekla, da li ima neko dublje značenje?

Nema. Vrlo je random. Želeli smo nešto dovoljno rasterećeno od značenja, da može da odvede u raznim pravcima. Neko ime koje je dovoljno labavo da ne bude teret bendu. U dvorištu kod Gizma u Žarkovu se nalazila hrana za ribice na kojoj je pisalo KOI. Sedeli smo za stolom, gledali u tu hranu, nismo imali ime i tako je nastalo ime. Posle sam nasilno pokušao da udenem neka značenja, ali samo je ispadalo glupo. Ispostavlja se da je najbolje ovako bez nekog preteranog smisla. U međuvremenu smo svašta izguglali. I da je to neka igra sa kartama i da Pixies u Where is my mind pominju Koi koi, a takođe su nam pisali iz jednog afričkog sela. Kad smo sponzorisali FB grupu nekim generičkim i najeftinijim algoritmom , odvukao nas je u Afriku, misleći da smo Koikoi pleme, pa nam se tako naša nova familija javljala. 

Kako doživljavate evoluciju vašeg zvuka (indie rock) od početaka do danas?

Verujem da bi na ovo pitanje bilo zahvalnije odgovoriti ako bismo iza sebe imali nekoliko albuma, ali s obzirom da zvanično imamo objavljen jedan album i dve godine aktivnog rada, rekao bih pre da smo taj jedan album dobro isvirali i temeljno ga ‚‚izmrcvarili’. Aranžmani pesama su se kroz nastupe poprilično izmenili i nekad nam bude krivo zašto su neke verzije pesama snimljene kako jesu. To nam je ozbiljan pokazatelj bio da je užasno važno da pesma bude izvođena uživo više puta pre nego što zavši na albumu. Pesma se najviše oblikuje u razmeni između publike i benda. Opipavaš je i usmeravaš prema feedbacku i generalnom utisku nakon nastupa. Doduše, Pozivi u stranu su imali i svojih prednosti s obzirom na sumanuto vreme pandemije i nemogućnosti nastupanja. Mnogo više posvećenosti i vremena provedenog nad pesmama u studiju. Ali, ne ponovilo se nikad više! 

Na koji način muzika koju stvarate reflektuje vašu ličnu ili kolektivnu filozofiju, koje su to vrednosti koje propagirate? 

Nismo desničari, ali… Familijarne vrednosti bre! Šalim se naravno. Pod familijom ne mislim na ovu našu primarnu porodicu, nego na sve prijatelje, umetnike i saradnike benda, koji čine vrednim KOIKOI podjednako koliko i mi koji sviramo u njemu. Uvek ponavljamo da je nemoguće uraditi bilo šta sam i bez poštenog odnosa prema svojim ljudima. Potrebno je da se podržavamo i pomažemo, pa je tako i nastala između ostalog i prva kompilacija Hali gali. A evo sad se sprema i druga. Oduvek sam bio fan bilo kakvog kolektiva, što najužeg u vidu benda, košarkaškog tima, što nekog generacijskog šireg.  Mislim da je to važno i da nam svima daje malo smisleniji oblik postojanja. Individualnost je dosadna. Svi se borimo za isto. Bratstvo, sestrinstvo! 

Da li imate neki ritual ili navike koje praktikujete pre nastupa? Negde ste napomenuli da su vam nastupi u Domu omladine u Sali Amerikana posebno značajni. Zašto?

Imamo jedan ritual pred svaki koncert koji uglavnom zbuni ljude oko nas. Pre izlaska na binu imamo pozdrav, što nije ništa čudno naravno, ali uvek izgovaramo drugo ime. Tipa uhvatimo se svi za ruke i proderemo se KERBER ili Artan Lili. Sad smo prvi put na Reeperbahn showcase festivalu  u Hamburgu se prodrali KOIKOI i nismo izbaksuzirali. Napravili smo dobar koncert, a po svoj prilici izgleda i otvorili malo ozbiljniji put ka Evropi. Uskoro ćemo znati više o tome, pa ćemo i zvanično da se hvalimo. 

Ko su vam bili idoli, čiju muziku poštujete sa domaće scene?

Počeci 2000-tih su, čini mi se, najviše uticali na muzički ukus svih nas u bendu. Razlog su naravno i naše godine. Svi smo u razmaku od 87. Do 93. godišta, tako da je zlatna era muzičkih TV kanala i spotova bila baš tad 2000-tih  kad se nismo odvajali od TV-a. Eyesburn, Darkwood dub, KKN, Jarboli, Veliki prezir, Sunshine, Neočekivana sila i naravno sav domaći hip hop koji se ikada emitovao. Uglavnom svako iz benda ima nekog svog favorita, a nekog manje, ali bend koji nam je svima bez pogovora zvezda vodilja i dalje i oko kojeg nema spora je Disciplina kicme. 

Šta je to što današnji mladi bendovi imaju? Pozitivnog sam utiska da poslednjih godina alternativna beogradska scena cveta.

Uočavam jedan fenomen koji vrlo izražen medju današnjim bendovima, a čini mi se da je jedinstven i drugačiji u odnosu na neke ranije generacije bendova, a to je neopterećenost žanrovima. Mnogo se lakše kombinuje nespojivo i poigrava sa nekim mainstream muzičkim tendencijama. Takođe je i manji jaz izmedju undergrounda i komercijale. Crpi se iz svih resursa, na istom koncertu možeš da čuješ trepere i pankere  i to sve ukupno onda stvara jednu autentičnu frankenštajnsku formu, koja savršeno funkcioniše. 

Potpisujete muziku za predstavu Otac. Šta vam je donelo to iskustvo?

To je jedno nezaboravno iskustvo. Pre svega ulazak u jedan potpuno novi svet, a to je komponovanje za pozorište gde niko nije imao nekog iskustva. Ali, rad sa Paolom Mađelijem je jedno od najlepših iskustava u pozorištu koje čovek može da poželi. Ta vrsta slobode i razigranosti, a ipak u jasnim okvirima i preciznim indikacijama i usmeravanjima, naterala nas je da i mi prodišemo i počnemo i na svoju muziku da utičemo kroz nove kreativne kanale, pa je tako u procesu sa Paolom nastalo i mnogo ideja za KOIKOI. Probe su nam bile u Ateljeu 212, tako da smo u suštini dva meseca skoro svaki dan radili, prepodne sa rediteljem i glumcima, a popodne mi sami. Na drugom albumu će se naći dosta ideja nastalih baš na tim probama. 

Nakon poziv u stranu, kada možemo da očekujemo novi album?

Mi se nadamo čim pre. Nakon leta smo počeli intenzivnije da radimo na novim pesmama, presrećni smo što smo se najzad ubacili u sagu zvana drugi album. Dosta je uzbudljivo, zreliji smo imamo neki malo rasterećeniji pristup pesmama i ono što sa sigurnošću mogu da kažem je da će se umnogome razlikovati drugi album od Pozivi u stranu. Ne postoji agenda niti namera da se neki fazon juri, princip je i dalje isti. Ono što nam dođe na probi, to i sviramo. U studiju smo zalepili papir sa skicama i idejama novih pesama i trenutno je preko 25 ideja, tako da nas čeka mnogo posla i probijanja kroz šumu. Prvi singl biste mogli već da očekujete početkom godine gde ćemo se naći ponovo na Hali gali kompilaciji, do kraja godine bi trebalo da izdamo muziku iz predstave Otac. I još mnogo toga…

Razgovarala: Milena Kitić
Fotografije: Nemanja Knežević