Svi u Beogradu poznaju Jasminu Šupeljak. Tacnije svi znaju ko je ta nekonvencionalna gradska devojka koja vrlo samouvereno korača Uzun Mirkovom ulicom, slika se za društvene mreže, gostuje u emisijama gde krajnje otvoreno govori šta joj smeta, šta ne, šta treba, a šta ne, piše knjige i svim svojim bićem promoviše ljubav prema modi.

Ona je veoma vešto na društvenim mrežama kreirala sopstveni imaginarijum, defnisan ljubavlju prema belom vinu, estetici Jonathana Andersona, privrženost kultu Gabrielle Coco Chanel, putovanjima i izlascima. Ne dajte da vas prvi utisak zavara. Izuzetno pragmatična i britkog jezika, Jasmina Šupeljak ima pojavu žene koja ne želi da bude stavljena u kalup.

Samostalna i samosvesna, sa aurom osobe koja sebe ne shvata preozbiljno, ona je sve ono što na ovim prostorima nismo navikli – da žena ima glas, da bude nezavisna i prkosi onom što je svakodnevno, uobičajeno i monotono. Ona je predstavnik malobrojne grupe žena od stila i stava.

Kada ste počeli da se bavite pisanjem? Da li za vas postoji ustaljen proces pisanja knjige ili kolumne?

Pišem od kada sam naučila sva slova ćirilice, za mene pisanje nije nikakva obaveza, to je moja terapija, ventil i iskazivanje svih mojih ličnosti. Pišem da bih stigla da odživim više života za vreme ovog jednog.Kolumna je specifična vrsta pisanog podkasta, moja
generacija još uvek više poštuje pisanu reč, proces je uvek isti. Situacija, inspiracija, laptop! Knjiga iziskuje da umreš da bi se ponovo rodila, bar u mom slucaju. Koliko god moje knjige imale roze korice i zauvek happy end, iza tih oblaka od šecerne vune mnogo je suza i teških situacija. Knjige pišem kada se neke važne životne lekcije završe i zasluže da sede iza staklenog izloga ili na polici knjižare ili biblioteke.

Koliko su vam beletristika i čitanje obeležili razvojni put i ko su vaši literarni favoriti koje biste preporučili svakoj osobi da mora da pročita?

Jako rano sam počela da knjige doživljavam kao bekstvo iz sopstvene kože, ne realnosti, nego potpuno izdvajanje i odlazak na neko drugo mesto. Citajuci Kapora, živela sam u nekom drugom Beogradu, Dostojevskog bih izdvojila kao najvažnijeg pisca, a njegovo remek-delo Jadnici kao moju ličnu lektiru, no obožavam i Llosu. Njegova knjiga Avanture nevaljale devojčice mi je dala hrabrost da napišem moj prvi roman. Ja sam vam osoba koja čitajući putuje, voli, sveti se, pati. Jednostavno, knjige mi dopuštaju čak i ono šta život nikada ne bi. Da moram da izaberem samo jednog pisca, uvek bi to bio Momo Kapor, on je ipak bio mnogo više. Više od pisca, Kapor je dao nama više nego što zaslužujemo.

Šta bi za vas bili pozitivni aspekti društvenih mreža i naših interakcija na njima? Da li biste se zamislili bez IG naloga?

Ko ih nema, uspavan je i drema, ko ih ima, živi sa svima. Homosapiens je biće svesno, svesno smo izabrali tu obuzetost drušvenim mrežama. Postali smo konzumentsko društvo srećnih života na mrežama, a malo manje ispunjenih u naša četiri zida. Moj Instagram je vrlo realan, kao neki mali dnevnik uspona do zvezda, padova u blatnjave bare i smejanja do suza, sa ponekom suzicom koja je produkt najobicnije ljudske tuge. Moj identitet nije moj Instagram, ja sam njegov. Oduvek sam bila velika obožavateljka mreža. Recimo da sam My Space rabila više nego ceo Beograd zajedno. Twitter ne volim, previše je negativnosti, uvek biram da na stvari gledam pozitivno, sa ružicastim naočarima na očima.

Svedok ste različitih vremena i njihovih promena. Od Titove pionirke do pionirke beogradske scene, šta zapažate kako je društvo u kom se nalazimo evoluiralo? Šta je isto, a šta nije? Šta je dobro, a šta nije?

Bilo je lepo roditi se u bivšoj Jugoslaviji, sve je nekako bilo bajkovitije, dostupnije, moram priznati i ekstravagantnije. Moda je bila hrabrija, dekadentnija. Muzika je bila iskrenija, sve je nosilo neku poruku. Trenutno, u danima hajpovanog konzumerizma, potpuno tihe autenticnosti i izuzetno glasnog kiča, teško je ne patiti za onim šta je moda bila. Evoluirala je modna histerija izazvana društvenim mrežama, a to je nažalost dovelo do degradacije modne scene. Biće da, kada se završi krug, moda opet postane umetnost koja se izaražava na svoj način, a ne način da se konzumenti materijalno pokažu.

Da li sa određenim prisustvom u javnom životu dolazi odgovornost da se na određene društvene teme ukaže i komentariše? Ima li na našim prostorima ljudi sa glasom ili smo indiferentni prema tim temama i previranjima?

U zavisnosti od edukacije, životnog iskustva i statusa, glas javne ličnosti bi trebalo da nosi težinu u izjašnjavanju svog mišljenja. Nažalost, danas svako ko ima društvenu mrežu daje sebi za pravo da izazove buku. Srećom pravi se prepoznaju, spoznaju i čuju. Da, ja mislim da sam veoma mnogo naučila i saznala putem digitalnog sveta. Imam lični flter za nepotrebne teme, takođe ne dopuštam sebi da iznosim mišljenje o stvarima koje nisam prethodno detaljno obradila, to je stvar kućnog vaspitanja.

Koliko jak i jasan ženski glas u javnosti iritira i provocira?

Primetno, izuzetno jak, nažalost, nedovoljno glasan. Problem je u geografskom području, još uvek nismo naučile da se bodrimo i da žena ženi nije vuk. Tu lekciju kada naucimo i usvojimo od muške populacije, bićemo nezaustavljive.

Jedna ste od retkih žena koja sebe sa punim pravom deklariše kao modaholicarku, tj. ženu koja modu obožava, prati i konzumira. Kada se ta ljubav desila?

Pomenuli ste Titovu pionirku, sjajno. Recimo da sam pionirsku suknju samostalno ručno skratila za celih pet centimetara, maramu umotala i vezala kao ogrlicu, a na bele Startas patike ušila plastične priveske sa Zemunske pijace. Svaku stvar koju mi je mama kupila u robnoj kuci, ja sam doradila. Recimo, da sam oko osme godine znala da sa mnom nešto nije u redu.

Zbog cega se moda doživljava kao površna? Koji bi bili vaši primeri mode koja je upisana u anale moderne kulture (i samim tim osporavaju tvrdnju da je takva)? 

Reći za modu da je površna, može samo osoba koja nema licni umetnicki identitet. Muzika, film, slikarstvo, književnost i moda usko su povezani, a zašto to tako strogo tvrdim? Zamislite jednu kvalitetnu pozorišnu predstavu, bez scene, teksta, muzike ili garderobe. Zamislite jedan fim bez istih sadržaja ili galeriju u kojoj su ljudi bez odeće. To je sve neraskidivo povezano. Moda je lično izražavanje, možda i više od slike ili knjige, vizualnije je. Pre svega, iz kuće niko nije izašao go, a bez knjige i slike sigurna sam da jeste. Pogledajte kreacije Coco Chanel, Christiana Diora ili Vivienne Westwood, to je istorija i jasan dokaz o neprolaznosti mode.

Kao neko ko ima pasiju prema stilu, magazini su neizostavni deo modne edukacije. Kakav je osećaj biti ovekovečen u njima?

Kao što rekoh, neprolaznost je intimna želja svakog čoveka. Sama želja da neko iz magazina želi da vas čuje velika je čast. Nimalo stidljivo ću reći, zaslužuju magazini mene, a i ja njih. Ljubav je dvosmerna ulica.

Tekst: Marko Mrkaja

Foto: Igor Čvoro