Tokom 14 godina, počev od ranih ’80-ih, Isabella Rossellini je predstavljala oličenje ideala lepote. Kao zaštitno lice kuće Lancôme, prodavala je sve, od ikoničnog parfema Trésor ovog brenda do kreme protiv starenja. Bio je to unosan ugovor koji joj je obezbedio poziciju najplaćenijeg svetskog modela u to vreme. Potom, 1995. godine, par meseci pre njenog 43. rođendana, Rossellini je neslavno otpuštena od strane ovog beauty brenda. “’Ne možeš više predstavljati taj ženski san’”, Rossellini se dobro seća načina na koji joj je to bilo saopšteno. “’Prema tome, moramo angažovati mlađu osobu.” Ova odluka je dospela među novinske naslove. “Kada su mi dali otkaz, usledio je pravi protest njihovih klijentkinja, žena koje su kupovale upravo kremu protiv starenja“, kaže ona. “Bile su uvređene.” Baš kao što je članak u St. Louis Post-Dispatchu surovo opisao: “Isabella Rossellini je prodavala tone Lancôme kozmetike. Međutim, nakon što je u junu napunila 43 godine, ova kompanija ju je odbacila kao osušenu maskaru.”
Stupam u kontakt sa Rossellinijevom, jednog martovskog popodneva, i ona momentalno zrači toplinom. Uprkos udaljenosti između nas – ona je u svom domu ispunjenom svetlošću u Belportu na Long Ajlandu, a ja u svom stanu u Čikagu – njeno prisustvo je upečatljivo samouvereno i odmereno. Odevena je u bež od glave do pete, iteraciju njenje monohromatske uniforme, a njene usne su kontrastno rumene boje. Preispitujući svoju istoriju sa Lancômeom sa ove distance, Rossellini govori sa odmerenim razumevanjem. “Lancôme odražava društvo. Tadašnja, stara generacija rukovodilaca, je opravdavala svoj način razmišljanja i postupak prema meni rečima: ‘Žene sanjaju o tome da budu mlade, a reklame treba da prikazuju taj san’.” Ovaj brend je Rossellinijevu vratio u svoje redove 2016. godine, kada je imala 63 godine. To je potez za koji zasluge, po njoj, pripadaju ženskoj globalnoj predsednici kompanije, Françoise Lehmann, koja ju je i nagovorila da ponovo radi za njih. “Isabella otelotvoruje upravo ideju ostvarene lepote”, istakla je Lehmann u vreme objave te vesti.
Rossellini sve vreme živi, i sada sa 70 godina, raskošno bogatim životom koji oblikuje drugačiju vrstu sna – onog u kojem žene mogu dinamično i hrabro da zamisle svoj život izvan granica onoga što društvo smatra lepim. Ćerka filmske aristokratije – holivudske zvezde Ingrid Bergman i režisera italijanskog neorealizma Roberta Rossellinija – tokom svoje karijere modela, glumice i filmskog stvaraoca je pokazala zapanjujući raspon kreativnosti. Zahvaljujući finansijskoj nezavisnosti koju je stekla unosnom poslovnom saradnjom sa pomenutim beauty brendom (neki izvori navode da je njen prvobitni ugovor iznosio 2 miliona dolara godišnje), kao i uticaju stvaralaštva njenog oca na doživljaj umetnosti, Rossellini je mogla sebi da priušti upuštanje u eksperimentalne i smelije poduhvate. Verovatno je i najpoznatija po svojoj ulozi u uznemirujuće užasavajućem filmu Davida Lyncha iz 1986. godine, Blue Velvet. Njena kasnija saradnja sa avangardnim filmskim stvaraocem Guyom Maddinom joj je omogućila radikalniji prostor za istraživanje svojih umetničkih senzibiliteta. Maddinov kratki film iz 2005. godine My Dad Is 100 Years Old joj je pružio priliku da igra brojne filmske legende, uključujući i njenu vlastitu majku. U seriji svojih kratkih filmova Green Porno, čiji je debi bio na Sundance festivalu 2008. godine, Rossellini predstavlja rituale parenja različitih životinja u koje se oblači. Njima postiže efekat bizarnog časa biologije koji je vođen radoznalošću i osećajem za igru. Ona i dalje glumi i pominje svoje predstojeće putovanje u Evropu radi manje uloge. Takođe joj je dodeljena i uloga Simce Beck, jedne od saradnica Julie Child, u seriji Julia za HBO Max.
Death Becomes Her, mudra zlonamerno komična ekstravaganca Roberta Zemeckisa iz 1992. godine, je predstavljala iskorak od njenih umetničkih korena. Žestoko se borila da dobije ulogu Lisle Von Rhuman, vešticolike članice višeg društva čiji život zavisi od održavanja i veličanja sopstvene lepote. Zemeckis joj je rekao da studio za tu ulogu razmatra zvučnija imena, ali se Rossellinijeva osećala jedinstveno pripremljenom da glumi zavodnicu u čijim je rukama eliksir večne mladosti. “Tačno sam znala kako treba da je odglumim, jer je taj lik baziran na stereotipu o ženama i njihovoj težnji da budu večno mlade“, kaže ona. “To bih umela da uradim, da stvorim takvu čarobnicu.” U samom filmu, Rossellini predstavlja studiju kitnjaste raskoši: u toplesu, samo sa pramenovima dragulja koji prekrivaju njene grudi, suknji na vezivanje zavezanoj na njenom boku kako bi otkrila izdašan prorez do butine i jarko crvenim karminom. “Sećam se da sam jednom prilikom razgovarala sa Jane Fondom“, priseća se Rossellini, “i ona je pričala o tome kako se mi žene rađamo sa obavezom da interpretiramo ideal lepote koji ne predstavlja ženu već njenu imitaciju”.
Rossellinijeva se dotiče načina na koji pol postaje performans zbog koga su žene prisiljene da kopiraju prihvatljivu sliku o ženstvenosti. “Bezumno izveštavanje o pojmu lepote je odraz mizoginije kako žene treba da budu glupe”, kaže ona, aludirajući na časopise poput ovog. “‘Oh, koji karmin koristite? Koju nijansu? O, moj Bože… ‘ I taj… taj glas.” Rossellinijeva misli pritom na glas koji često čujemo u svojim glavama, koji ograničava naše razumevanje sopstvene lepote i onoga šta sve lepota može da predstavlja. “Svesni ste da je to postao komercijalni glas, a zapravo o lepoti možemo govoriti na mnogo više nivoa umesto samo o zavođenju ili domenu elegancije.” Ona govori umerenom direktnošću koja je za divljenje, a dubok glas odzvanja kadencom njene majke i naglaskom njenog oca. Na pitanje o tome kako je majčinstvo promenilo njen odnos prema svom telu, ona je zatečena: “Moram priznati da ne posmatram stalno sebe kao neki objekat. Vaše pitanje je zaista pitanje koje pretpostavlja da žena neprestano kritikuje način na koji izgleda.”
Jedno od najvećih zadovoljstava Rossellinijeve trenutno je održavanje farme od 28 hektara u Belportu. Nazvana je Mama Farm, a ime reprezentuje većinom radnice ženskog pola na farmi i uglavnom ženske životinje o kojima se brinu (kokoške, ovce, svinje i ćurke, ali bez petlova jer “prave previše buke; tuku se”). Sa 55 godina, Rossellini se vratila u školu, da bi proučavala ponašanje životinja i zaštitu biodiverziteta na Hunter Collegeu, stekavši pritom i diplomu master studija. “Volim životinje i volim prirodu pa sam oduvek govorila da bih, umesto bazena i teniskog terena, radije imala farmu”, kaže ona. “Nisam shvatala kakav je uticaj to imalo na moju zajednicu. Dakle, sada je farma mnogo više projekat zajednice. Neverovatno je koliko menja život čitavog komšiluka činjenica da imate farmu.” Tokom pandemije, farma joj je omogućavala da bude povezana sa svojom zajednicom i porodicom. Njena ćerka, Elettra Wiedemann, izvršna je direktorka Mama Farme i tamo živi sa svojim trogodišnjim sinom, Roninom; Sin Rossellinijeve, Roberto, maneken, boravio je tamo na samom početku pandemije i često posećuje farmu. “[Naša farma] se pokazala kao pravi dar”, kaže ona. “Ne kažem da je jednostavno… moj najveći poduhvat sada je kako farmu učiniti finansijski održivom, tako da ne zavisi od mog glumačkog rada.”
Zbog čega se i zapitate: Zašto karijera Rossellinijeve nije bila još plodnija, imajući u vidu njen talenat i ime? “Volela bih da sam imala veoma uspešnu holivudsku karijeru, međutim ja sam postala glumica kad je on bio prilično zatvoren”, objašnjava ona, misleći na tretman ove industrije prema strancima odnosno osobama sa naglašenim akcentom. “Tome je doprinela i činjenica da sam težila eksperimentisanju poput svog oca.” Pristup Rossellinijeve njenoj karijeri je znatno intuitivniji. “Rado sam sarađivala sa Davidom Lynchom, radila sam sa Guyem Maddinom. Jednostavno sam radila stvari za koje mi se ukazivala prilika i koje su me zanimale”, kaže ona. “Verovatno bi neki drugi, tradicionalniji američki glumac razmišljao: ‘Ne znam baš da li se to uklapa u moj plan karijere”, ali nikada nisam imala na umu razvijanje nekog imidža.” Rossellinijeva opušteno govori o muškarcima sa kojima je nekada bila u romantičnoj vezi, poput režisera Lyncha i bivšeg muža Martina Scorsesea, i to na način koji mnogo govori o njenom velikodušnom duhu, kao i dinamici njenog odrastanja zbog razvoda sopstvenih roditelja. Takođe priča i o tome kako vreme ublažava ono što je nekada bilo komplikovano.
Ovih dana, Rossellinijeva ustaje izuzetno rano, u pola šest ujutru. Ona radi poslove na farmi. Provodi vreme sa svojom porodicom. Ovi aspekti života verovatno postaju bogatiji kada se oslobode ograničenja koja se tipično postavljaju ženama dok su mlade. Tokom karantina, nekoliko puta nedeljno su ona i njeni prijatelji organizovali filmski klub pri čemu su preko Zooma razgovarali o delu režisera čiji su film gledali (obuhvatili su Fellinija, Viscontija i Billyja Wildera). “Lepo je videti prijatelje”, kaže ona. Kada je njen sin bio mali, donela je odluku da ne ulazi u nove romantične veze dok joj oba deteta ne završe školu. “To se pretvorilo u 20 godina”, kaže ona. “Nisam imala muškarca pored sebe 20 godina. A da li se kajem zbog toga? Ne”, zadovoljna je Rossellinijeva svojom odlukom da se pre svega fokusira na porodicu.
Veze Rossellinijeve i njeni odnosi sa muškarcima ne kontekstualizuju njeno shvatanje lepote ni kao ideala ni kao iskustva. “Želim da budem elegantna, ali ne želim nikoga da zavodim”, objašnjava ona. “Ne želim nikoga da odvučem u krevet.” Prema Rossellinijevoj, lepota ne može biti održiva ukoliko je naše poimanje nje vrednovano prema tome kako nas drugi vide, koliko nas žele, koliko žele da budu kao mi. Mora da bude mnogo smislenije od toga – nešto što svako za sebe definiše. “Uvek kažem da je, za mene, lepota izraz elegancije“, kaže ona. “A elegancija je odraz misli.”
Međutim, 2020. godine ju je iznenadila kratka romansa u doba pandemije. “Nisam očekivala da sa 68 godina može to da mi se desi,” kaže ona. “Moram da priznam da sam bila veoma prijatno iznenađena, jer sa 68 godina, nakon 20 godina, smatrate da vam se to neće dogoditi. Prema tome, bilo je divno, ali sam sad slobodna i srećna što sam ponovo sama. Ova romansa nikada nije evoluirala u nešto više od toga, što mi je prijalo.” Rossellini je sasvim iskrena u vezi sa onim što joj je ta veza pružila. “Nije bilo u pitanju definisanje moje lepote na bilo koji način, već je to bilo druženje. A to je ono što mi nedostaje”. Sa pijetetom u šaljivom tonu podseća na repliku iz čuvenog klasika njene majke, Casablance. “Dogodilo nam se to u vreme Covida, tih prvih meseci, u mojoj kući, a sada se on vratio na Zapadnu obalu, gde živi. I tako uvek citiram Casablancu. Poznata vam je kultna rečenica koja glasi: “Uvek ćemo imati Pariz.” A moja rečenica za ovog čoveka glasi: “Uvek ćemo imati Covid.”
Autor teksta: Angelica Jade Bastien
Foto: Terry Tsiolis
Stajling: Haidee Findlay-Levin
