Kad god pomislite da je internet jedno strašno i hladno mesto, setite se da čak i on ima svoju nežnu stranu. Umetnički projekat dizajnerke i edukatorke Jane Oršolić, Samo nežno prema sebi, ovih dana nam donosi baš to: nežnost, ljubav, podršku i ušuškanost u spostvenom JA – jer ne postoji bolje mesto gde možemo biti od nas samih. 

Teško je opisati na koje nas sve načine ova jednostavna, a moćna poruka inspiriše i pokreće, ali činjenica je da to radi. Zato smo sa Janom razgovarali o tome kako je ova mantra nastala, šta je sve sa sobom pokrenula i donela; razgovarali smo o nežnosti i davanju sebe; razgovarali smo o slovima i hrabrosti; a za kraj i o tome ko je Jana Oršolić koju ne poznajemo. 

Nije bilo potrebno mnogo vremena da projekat “Samo nežno prema sebi” postane mnogo više od inspirativne Instagram stranice – danas je reč o ogromnoj zajednici, jednako velikoj podršci svakome od nas, a naročito “quote to live by”. Sa kojim ciljem ste odlučili da “Samo nežno prema sebi” ugleda svetlost interneta i “useli” se u naše živote?

Želela sam da, izlazeći sa svojom ranjivošću i drugima pružim kao srce na dlanu ovu rečenicu koja je meni, čim sam je kao formulisala u glavi, postala pojas za spasavanje u svakodnevnim izazovima. Rečenica se rodila kada sam osvestila da to što sam dosledno izuzetno gruba i povređujuća u svom unutrašnjem govoru a to već godinama ne pomaže, ne popravlja moj osećaj sebe. Došlo je vreme da probam sa nečim sasvim drugačijim – da probam sebi da sam nežnost kakvu imam za druge. Za svoje dete, svoje studente, prijatelje, ali za sebe – do tada NIKAD.

Verujemo da ste i više nego zadovoljni postignutim efektom – da li ste to uopšte očekivali?

Nisam ništa očekivala. Nisam imala ni kreativni ni biznis plan. Na početku sam samo strepela od tog mog novog izlaganja u ranjivosti, ali je potreba da ova ideja dođe do većeg broja ljudi bila jača od straha. Od početka sam osećala da je poruka veća od mene i da ne sme da ostane kod mene, da mora da ide dalje. Ono što sam dobila zauzvrat je neopisivo. “Zadovoljna” je samo početak opisivanja onoga što osećam u poslednje dve-tri godine vezano za ovaj projekat. Zahvalna, zapanjena, iznenađena, očarana, povezana, dirnuta, inspirisana, zagrljena… Ono što dajem zajednici višestruko mi se vraća svakodnevno.  

Šta za vas znači “Samo nežno prema sebi” i nežnost generalno?

Nežnost je sada za mene neosuđujuće posmatranje svih svojih delova i strpljivo učenje kako da ih sve prihvatim kao svoje. Nežnost je vraćanje sebi.

Da li je važnije pružati nežnost sebi ili drugima, ili je reč o neraskidivoj vezi koja samo kao takva ima smisla?

Pa da, protok nežnosti je ideja. Dok dajemo drugima a ne uzimamo za sebe – pokušavamo da sipamo iz praznog. Ostajemo žedni i na suvom, nesretni što ne dobijamo ono što pokušavamo da pokažemo da nam treba davanjem. Zameramo drugima i raste nezadovoljstvo dok “ne puknemo”. Kad osluškujemo sebe i svoje potrebe i dajemo sebi šta nam treba, iz te namirenosti imamo šta i da damo. Onda je davanje radost i ne troši nas. Zdrava razmena svima uključenima čini dobro.

Dešavaju li vam se dani kada prosto ne uspevate da probudite nežnost prema sebi? Kako se borite sa takvim raspoloženjem?

Rekla bih da svako, ma koliko se aktivno bavio svojim emotivnim zdravljem ponekad upadne u stare autodestruktivne matrice. Kada se svakodnevno svesno bavimo podmirivanjem svojih potreba, lakše ulovimo kad skliznemo u stara toksična ponašanja, pa i možemo efikasnije da izađemo iz toga. Sada kada imam kapaciteta da budem u tim lošim stanjima meni pomaže upravo da se NE BORIM nego da se PREPUSTIM, da prođem kroz njih kao kroz oluju putujući auto putem. Dok god se borim i pokušavam da ih zaobiđem, te težine i čvorovi mi se vraćaju kao nedovršene lekcije. Ipak, tanka je linija između tog važnog lekovitog prepuštanja i stabilnosti da stojimo oči u oči sa svojim mrakom, i onog mučnog osećanja valjanja u poznatoj muci. Pomoć psihoterapeuta tu je ogromna. Ne moramo sami, a često zaista i ne možemo sve dok ne steknemo adekvatne alate i kapacitet da budemo tu za sebe. Do tad je u redu da tu za nas bude neko drugi ko zaista ume da nam pomogne.

Čini nam se da je pandemija usmerila pažnju na mentalno zdravlje više nego ikad, a vaš projekat u velikoj meri pomaže da shvatimo i prihvatimo šta nam se dešava. Koliku odgovornost osećate zbog toga i kako ona utiče na vas?

Da, projekat se posebno u vreme pandemije i izolacije profilisao kao projekat podrške mentalnom i emotivnom zdravlju i, iz ove pozicije gledano, ovo jeste bio logičan razvoj stvari, iako to nije bila moja namera. Ja ga i dalje zvanično vodim kao umetnički projekat, koristeći znanja i veštine koje imam kao dizajnerka i edukatorka. Sa svojim iskustvom osećam se sposobno da fleksibilno navigiram nesto što je odavno obuhvata daleko širu publiku od one sa kojom standardno komuniciram u poslu. Osećam ovo kao izazov koji mi je došao u pravom trenutku, sa kojim rastem i neprestalno širim svoje kapacitete. Osećam odgovornost, ali me ona ne opterećuje jer sam u ovome iz pravih razloga i sa jasnom idejom sta želim i šta ne želim da uradim sa samonežno projektom.

Koja vam je omiljena poruka koju ste osmislili pored “Samo nežno prema sebi”? A koji omiljen proizvod u koji ste inkorporirali ovu krilaticu?

Bedževi su mini čarolija jer su jednostavni, svima dostupni predmet koji je bio prvi opipljivi trag ove priče. Najduže i najpažljivije sam radila na planerima sa Borom koji ih sa svojim sinom pravi ručno “od nule” ovde u Zemunu.

Što se poruka tiče, posle samonežnopremasebi, pod taj kišobran je došlo još poruka koje imaju veze sa širom idejom. Tu je pitanje OD ČEGA TI SRCE IGRA, poruke BEZ OČEKIVANJA, BEZ SNEBIVANJA, BEZ POREĐENJA, jedno vreme sam prkosila moranju idejom NE DA MI SE, a ove godine mi je posebno moćna ideja NEŽNO&SNAŽNO kao nastavak borbe sa celovitu sebe. Sada mi najviše znači podrška koju dobijam kroz dve malene a ogromne reči TU SAM. Kada je turobno mračno i mutno, potsetim se – PROĆI ĆE.

Kome najčešće govorite “Tu sam” i “Proći će”?

Svom detetu. To kako se menjam, rastem i postajem gušća, solidnija i mirnija sebi, direktno se preliva na nju. Zaista osećam da će joj ove dve poruke ostati zauvek i da su tu sa njom i kad fizički nisam pored nje. Narukvica sa ovim porukama koju uvek nosi na svom tananom zglobiću takođe pomaže da to iskustvo i energiju prisustva, moj ton i podršku još lakše prizove kad joj je teško – u školi, na ekskurziji ili prespavanjcu kod drugarice. <3

Kada izgovorimo vaše ime, na pamet nam odmah padaju moćne poruke ispisane još moćnijim fontovima koje želimo da odštampamo, okačimo na zid i gotovo bez prestanka posmatramo! Kako se rodila ljubav prema fontovima i u čemu najviše uživate prilikom njihovog stvaranja?

Slova u raznim formama su zaista moj najprirodniji istinski izraz. To je za mene toliko bistro i tečno okruzenje, prostor u kom plivam i uživam, koji me hrani i u kom imam prostora za milenijume istraživanja drastičnih iskoraka i finih nijansi. Najdalje što mogu da dosegnem unazad je susret sa čarolijom slova u petom razredu osnovne škole kada mi je nastavnica engleskog poklonila set za kaligrafiju. Od tada sam prošla kroz firmopisačke radove, leteću kaligrafiju četkama inspirisanu Azijom, slova crtana za pakovanja i projektovana u formi kompjuterskih fontova. Tu je i pisanje tečnim zlatom na keramici, a i drvene daske za upotrebu u domu u obliku slova sa zabavnom lažnom trodimenzionalnošću. Najnovije su baš ti brzi digitalni ekspresivni ispisi koje delim na Instagramu kako me ponese trenutak i inspiracija. Zabavljam se i uživam, bez predumišljaja. Mnogo toga je ovih dana biznis plan, pa ovakva jednostavnost i direktnost zna da bude iznenađujuća i osvežavajuća za posmatrača. Drago mi je da i vi uživate gledajući i doživljavajući ih!

S obzirom na to da predajete predmet Pismo na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, šta izdvajate kao ono čemu vi učite studente, a šta kao ono čemu oni uče vas?

Pismo je specifičan sled predmeta, od klasične kaligrafije, preko istorije tipografije, do dizajna fontova. Ono što je meni posebno važno je da se studenti na mojim predavanjima osete kao da imaju prostor za eksperiment, istraživanje, promašaj koji neće biti ismejan ili sankcionisan, da će biti podržani u traganju za svojim autentičnim izrazom. Oni mene inspirišu da budem sa njima autentična, zainteresovana, otvorena, fleksibilna, hrabra. Da, hrabrost da se pokažemo u ranjivosti je ključna za našu razmenu, i iz moje vizure to je jedinstvenost u mom radu sa studentima na FPU.

Šta pomislite kada se pogledate u ogledalo? Na šta ste najviše ponosni?

Nasmešim se i pomislim – BRAVO, MALA. Osećam i gledam u ogledalu kako osvajam i integrišem sve delove sebe sa svoje, evo, 42 godine. Osećam i znam da mala Jana voli da bude u prisustvu ove velike Jane. Zabavlja se, oseća se zaštićeno i autentično. Nisam je napustila, izdala, razočarala. Tu sam joj.

Šta se nalazi na vašoj bucket listi? Postoji li nešto što još uvek niste ostvarili, a voleli biste?

Još Italije, samo sam je dotakla.

Ko je Jana Oršolić koju ne poznajemo?

Fan karaoka, Asics patika, Sopranosa i žutog zlata. Pizza nazi do te mere da u tu tematiku ne mogu ni da ulazim. Ne pitajte me ništa, it’s just too intense. Neki me, s punim pravom, porede sa Cakanom iz “Otvorenih vrata”. Na vajberu se mogu dopisivati samo gifovima i sve ću vam reći. U Istri se osećam kao doma, obožavam japanske slatkiše i smokvu kao bazu u parfemima, uživam u pakovanju i poklanjanju poklona. Rasplačem se kad slusam hor. Stručnjaci su mi rekli da sam predodređena za plesačicu kad nisam znala šta znači reč predodređena. Imam kolekciju kaleidoskopa. Ovako bih mogla u beskraj. <3

Foto: Privatna arhiva

Intervju: Ivana Tomić