Fotografije: Marilyn Minter
Kosa: David von Cannon
Šminka: Vincent Oquendo za Make Up forEver 

Chelsea Clinton: Želela sam da pričamo o porodici i kreativnosti. Da li misliš da si postala dizajner zato što si nasledila talenat? Ili to ima veze sa činjenicom da si odrasla u takvom okruženju sa kreativnim roditeljima?

Stella McCartney: To je zanimljivo pitanje, o kome sam dosta razmišljala tokom odrastanja. Mislim da čovek ne može da se suprostavi toj sili koja ga vodi i upravlja njime kroz život. Bitno je ono što usput naučite, ali značajan uticaj ima i nasleđe. Na primer, ja se ne bavim muzikom, ali primećujem taj talenat kod sestara i čak kod moje dece, a i moj deda je imao svoj bend. Dosta toga naučiš od okoline kao dete – ti si odličan primer za to.

Većina ljudi se tokom karijere drži onoga što su stekli obrazovanjem, ali ja se zaista divim onima koji krenu u potpuno drugačijem smeru.   

Ja sam pokušala tako nešto. Godinama sam radila u privatnom sektoru i nastojala da se bavim nečim što nema veze sa onim što rade moji roditelji. Ali, kao što si rekla, jednostavno nisam uspela zbog okruženja u kome sam odrasla i modela koji mi je nametnut.

Ja se često pitam zašto se nisam više bunila. Zašto nisam pokušala da uradim nešto stvarno šokantno. Međutim, kada poštujete svoje roditelje, to nije lako. Mislim da se moje buntovništvo, na neki način, ostvarilo tako što sam se opredelila za modu, a ne za muziku ili fotografiju, ili nešto direktno vezano za profesije mojih roditelja.

A moje što sam postala vegetarijanac. Malo je tužno što moram da priznam da je to moj najveći buntovnički akt.

Pa, zapravo, to je i jeste prilično buntovno, pošto je tradicija jedenja mesa veoma rasprostranjena i na svim nivoima postoji pritisak da se to radi. Tvoj otac je napravio i korak dalje prešavši u vegane, pa pretpostavljam da je on pravi buntovnik.

Da li se sećaš kad si prvi put postala svesna mode?

Moje odrastanje bilo je bazirano na osećanjima. Sve u vezi s mojim obrazovanjem bilo je reakcija na odrastanje na organskoj farmi ili na emocije izazvane mučenjem životinja, kao i na umetnička dela mojih roditelja – tata je bio kolekcionar. Gledala sam i mnogo filmova. Zatim, tu je bila muzika 24 sata dnevno. Sva ta čulna iskustva imala su veliki uticaj na mene. Moje oči bile su širom otvorene. Takođe, često bih odlazila u garderobere mojih roditelja. Bila sam veoma svesna razlike između scenske i svakodnevne odeće, kao i ekstremnosti scenskih kostima koje su moji roditelji dizajnirali. Kad bih naletela na stara odela koja je nosio u The Beatlesima, zapažala sam njihovu muževnost i jednostavnost u odnosu na sjaj i glamur sedamdesetih kada je imao bend Wings. Sve to me je veoma vizuelno uzbuđivalo. I što više razmišljam o tome, svaki put mi se čini da sam bila mlađa kad sam prvi put postala svesna interesovanja za modu.

Da li se sećaš da si pričala sa svojim roditeljima o modi na isti način kao što sam ja sa mojima o zdravlju i medicini za stolom tokom doručka?

Moji roditelji bili su prilično nezainteresovani za modu. To je jednostavno išlo uz ono čime su se oni bavili. Mislim da sam baš zbog toga bila tako vizuelno inspirisana njima – jer njihov osećaj za modu nije bio strateški niti promišljen. To je dolazilo prirodno, čitav taj miks starog i novog, glamuroznog i neprolaznog. Moja mama bila je poznata po tome što se nikad nije šminkala. Mi zapravo nikada nismo nešto posebno razgovarali o modi – i mi smo pričali o zdravlju.

Da li misliš da je to uticalo da razviješ svoj sopstveni osećaj za kreativnost? Možda je to na neki način bila prednost.

Mislim da je činjenica da moji roditelji nisu bili konvencionalni – naročito ako se uzme u obzir njihova pozicija – u velikoj meri uticala na to kako sada postupam što se tiče dizajniranja i vođenja posla. To me je veoma motivisalo da uradim nešto više od običnog kreiranja lepih haljina i organizovanja glamuroznih modnih revija.

Ja se zaista divim tvom načinu rada, tome kako uspevaš da kroz odeću i kompaniju reflektuješ svoja moralna načela, bilo da se radi o odluci da ne koristiš materijale životinjskog porekla ili o odgovornoj proizvodnji.

To je ta ideja o nekonvencionalnom razmišljanju i pristupu životu sa različitih strana. Ne smeta mi ako sam nekome smešna. Verovatno sam i dalje smešna ljudima u modnoj industriji jer ne koristim kožu i krzno. Pretpostavljam da sam nasledila tu neverovatnu osobinu da se ne plašim izazova. 

Nešto čega sam ja sa godinama postala svesnija jeste dar od mojih roditelja da verujem da ništa nije nemoguće i da svaki izazov može da se savlada.

Kad i sam dobiješ decu, počinješ da posmatraš život iz više uglova. To je najveći pritisak. Pitaš se kako ćeš inspirisati novu generaciju da bude bolja. Bitno je da ih učiš da mogu da urade i postignu bilo šta. Zanimljivo je to da poreklo može da bude i teret. Dok odrastaš, postavljaš sebi mnoga pitanja, sve dok ne počneš da budeš svestan sopstvenih dostignuća.

To je trenutak kada pomisliš: “Sada moram da preuzmem odgovornost”, tek tada postaješ zaista svoj. Kakav je bio tvoj odnos prema modi kada si bila mlađa? Kako je to uticalo na tebe da se promeniš?

Sada razmišljam o modi na kooperativan način. Nije bilo uvek tako. Kada sam bila mala, posmatrala sam majku, koja je tada, iako uspešan advokat i borac za prava dece, percipirana uglavnom kroz njen izgled. Kada je otac započeo kampanju za predsednika, čule su se i kritike na račun njenih kostima od pre dve sezone.

Zato što je žena?

Zato što je žena, ali i zbog toga što su te površne kritike bile češće od iznošenja stavova o njenim idejama o sistemu obrazovanja, na primer.

Kako sam vremenom postajala svesnija toga, činila sam sve da to izbegnem. U osnovnoj školi uvek sam oblačila jednobojnu odeću u mornarskoplavoj nijansi jer sam se trudila da izbegnem svaki oblik kritike. Kritikovana sam i sa 12–13 godina, pa sam nosila pamučne haljine iz lokalne robne kuće. To mojoj porodici nije bilo mnogo bitno, više su nas zanimali neki drugi oblici kreativnosti. Kad se moja majka kandidovala za predsednika, nosila je uvek tamno odelo sa različitim bluzama, što je bila nešto sofisticiranija verzija strategije koju sam ja imala u osnovnoj školi. Ali što sam bila starija, shvatala sam da osećam izvesnu sklonost ka modi. Nikad nisam imala taj prirodan estetski gen poput tvojih roditelja, ali su me privlačili razni materijali i boje, tako da se meni ta tranzicija desila kasnije u životu, kada sam prestala da budem previše striktna i počela da doživljavam odeću, kao i kritiku, na jedan opušteniji način. To je zanimljiva pojava, taj strah koji moda može da izazove u ljudima. Ona ne bi trebalo da utiče da se osećaš loše ili paranoično. Trebalo bi da te ohrabri da se osećaš divno i da reflektuje ono što zaista jesi.

Jedna od tema koju smo pomenule jeste i nespremnost modne industrije da prihvati korišćenje veštačkih materijala kao alternativu koži i drugim sirovinama životinjskog porekla. Da li imaš predstavu da je bilo nekog pomaka na tom polju?

Teško je to reći. Ne mislim da se nešto bitno promenilo. Mislim da nove generacije dizajnera imaju razvijeniju svest o ovom problemu, te da pristupaju dizajniranju i proizvodnji odeće na drugačiji način. Bilo bi glupo s moje strane da se pretvaram da ne znam da je modna industrija jednim delom zasnovana na koži, ali u isto vreme želim da skrenem pažnju na alternativne načine rada. Je ne koristim ni PVC jer je on štetan. Mislim da neke od najvećih modnih kuća počinju da menjaju pristup poslovanju, ali bi to trebalo da ide mnogo brže. To je kao politika, najbitniji su ljudi. Ako potrošači traže promene, onda bi modne kuće trebalo da reaguju.

Čini mi se da bi nove tehnologije mogle da pomognu.

Tehnologija je svakako najuzbudljiviji element. Vidim to u mojoj saradnji sa brendom Adidas. Moja odluka da ne koristim PVC materijale proizašla je upravo iz te saradnje jer u svetu sporta morate da odgovorite zahtevima veće populacije, tako da su ljudi koji rade u tom sektoru zainteresovani za zaštitu sredine i za održivi razvoj. Mislim da se tehnologija razvija i u oblasti visoke mode, ali je to ogromno ulaganje i zahteva puno vremena. Tehnologija je, definitivno, odgovor za budućnost, mada, pitanje je koliko brzo mi možemo da stignemo tamo.

U mojoj porodici volimo da kažemo: “Strpljenje je mudrost, ali nestrpljenje završava posao.” Da li je teško postići taj balans između strpljenja i nestrpljenja?

Mi smo mala, mlada kompanija koja se bavi visokom modom, a ključ našeg uspeha je spretnost i fleksibilnost, kao i želja da ne dobijemo “ne” kao odgovor. Ono što me zaista oduševljava jeste to što smo odgovorna firma, aktivna u svim vidovima poslovanja. Ima tako mnogo načina za poboljšanje.

Naravno, nemoguće je biti savršen, ali za mene je bitno da uvek napredujemo.

Govorila si o podršci deci i o podsticanju da sami nađu svoj put. Kako razmišljaš o tome na nekom kreativnom nivou? Sigurna sam da tvoja deca ne osećaju pritisak da budu kreativna kao njihova majka, ili deda, ali da mogu ako to žele.

To mi predstavlja veliki problem, pošto sam rodila decu u gradu, a nekad sam mislila da ću, kada se to desi, otići da živim u selu na nekoj organskoj farmi i pokušati da im obezbedim odrastanje kakvo sam ja imala. Međutim, moj posao je vezan za London, moj suprug radi ovde, tako da ideja o begu u prirodu i zaštiti dece od realnosti života u velikom gradu nije izvodljiva. Nažalost, neću uspeti da odgajim decu onako kako sam ja odgajena i ponekad brinem zbog toga. Ali zato se trudim da ih naučim da budu ono što jesu. To je sve što želim da uradim, da ih zaštitim kad  mogu, a ako ne mogu, da im stavim do znanja da imaju moju bezuslovnu ljubav.