Na kafi sa Sergeom Bozonom

Poznati francuski reditelj posetio je Beograd i otkrio da obožava srpsku kinematografiju.

Četvrti Festival francuskog filma, koji se održava u Beogradu od 15. do 19. juna, otvoren je filmom “Don Žuan” Serge-a Bozona, koji je doputovao u našu prestonicu kao gost ove manifestacije.

Ostvarenje francuskog reditelja nedavno je imalo premijeru na Kanskom filmskom festivalu, gde je pobralo sve simpatije publike i filmske kritike. Ovo je njegov prvi mjuzikl i prva ljubavna priča, koja je prvi put prikazana na nekom festivalu van Francuske upravo kod nas.

Bozon, koji je osim kao reditelj priznat i kao glumac i filmski kritičar, režirao je zapažena filmska ostvarenja: “Francuska” (2007), “Tip Top” (2013), “Gospođica Hajd” (2017), a svojoj filmografiji ima ukupno osam projekata koje potpisuje kao reditelj.  

Glumačku karijeru je započeo 1995. i kao glumac je igrao u skoro 60 dugometražnih i kratkih filmova. Poslednja aktuelna uloga mu je u naslovu “Eduard i Čarls” (2021).

U intervjuu za Harper’s Bazaar pričao nam je o svom profesionalnom putu i otkrio da li se više zabavlja dok glumi ili režira, kao i o kom je srpskom reditelju najviše pisao u svojim filmskim kritikama.

Pre nego što ste snimili svoj prvi film, u 23. godini, studirali ste matematiku i filozofiju. Zašto niste nastavili tim putem?

– Odmalena sam želeo da budem režiser, ali nikad nisam video poentu studiranja režije. Mislim da to ne može da se nauči u školi. Tehničko znanje je neophodno direktoru fotografije ili snimatelju zvuka, ali reditelju ne. To vam je kao da učite kako da postanete rok pevač ili kako da napišete rok pesmu – okej, možete da vežbate pevanje, tehničke stvari, ali prvenstveno je važno da imate osećaj za rokenrol. Mislim da sam o filmu više naučio pišući filmske kritike, što sam počeo da radim sa osamnaest godina, nego što bih naučio na bilo kom fakultetu.

Kao osoba koja ima ogromno znanje iz istorije filma, koju epohu ili godinu najviše cenite kad je svetska kinematografija u pitanju?

– Nisam posebno opsednut jednim režiserom ili epohom, ali volim holivudske klasike iz tridesetih, četrdesetih i pedesetih godina prošlog veka, reditelje kao što su John Ford, King Vidor, Otto Preminger, Samuel Fuller, Irving Rapper, mnogo njih. 

Imate li bogatu kolekciju dvd-jeva i kako najviše volite da gledate filmove?

– Ne posedujem nijedan dvd, naprotiv, filmove ne gledam kod kuće već na velikom platnu. Veliki sam protivnik streaming platformi, sve na šta smo se navikli sad tokom pandemije koja je francuskim bioskopima nanela mnogo štete. Nakon pandemije samo se pedeset odsto publike vratilo u bioskope jer su se verovatno navikli da gledaju filmove kod kuće. Lično volim da gledam filmove u velikim prostorima, u mraku, na velikom platnu.

Zaista niste pretplaćeni ni na jednu streaming platformu, nemate čak ni Netflix?

– Ne, veliki sam protivnik Netflixa. Želeo bih da se sve platforme ugase.

Recite nam nešto više o svom “Don Žuanu”? U kojoj meri je zasnovan na istoimenom Molijerovom klasiku?

– Sa Molijerovim komadom ima sličnosti za toliko što glavni glumac u filmu igra glumca i u jednom trenutku mora da izvodi Molijerovog Don Žuana. Ali on je prava suprotnost Molijerovom liku – umesto da osvaja i zavodi žene, on biva odbijen i napušten od svih devojaka. Umesto da bude kralj manipulacije i lažov, on je sve suprotno od toga – iskren je, odan i ne želi da poseduje svaku ženu, već razmišlja samo o jednoj. Ovo je Don Žuan #metoo pokreta, a film je više priča o krizi muškosti i dokazivanja.

Da li vam je kao glumcu lakše da režirate film?

– Ne bih sebe nazivao glumcem – uglavnom igram u filmovima svojih prijatelja, kad me zamole, pozovu. Nikad nisam studirao glumu ili igrao u pozorištu. Ali volim da glumim, iako sam veoma lenj. Oslanjam se na rediteljske direkcije Ii to je sve, često ne idem dalje od toga.

A da li kao neko ko povremeno glumi bolje razumete glumce na setu?

– To morate da pitate njih. Ali da, glumci sa kojima radim često kažu da vole to kako se ophodim prema njima, možda baš zato što sam sudelovao na obe strane. Sada, u “Don Žuanu” Tarim je poželeo da isprobava razne stilove igre, da freestyle-uje i ja sam ga pustio, iako nisam znao kako će to da ispadne na kraju. Volim svojim glumcima da dajem slobodu u radu – postoje stvari u kojima tražim preciznost, ali često ih pustim da urade ono što misle da je najbolje u datom trenutku.

Zašto ste odabrali baš Tahara Rahima za ulogu osetljivog Don Žuana? On je i našoj publici poznat po ulogama u kojima igra malo grublje muške likove. 

– Mislim da je za glumca dobro da radi nešto što nikad nije radio, kao i za reditelja, uostalom. Rekao sam mu: do sada si uvek igrao grube momke, probaj sad da pronađeš krhkost u sebi, nevinost. Mislim da je uživao u snimanju i da je zadovoljan urađenim.

Prvi put ste u Beogradu?

– Da, prvi put.

Jeste li već videli nešto interesantno?

– Mnogo toga. Dopada mi se duh grada, njegov vajb. Prvo sam prošetao Beogradom, a onda sam posetio Muzej jugoslovenske kinoteke, koji mi se veoma dopao. Posetiću Muzej savremene umetnosti i Etnografski muzej. Iznenađen sam energijom ljudi, cirkulacijom – svi zuje, kafići su puni, sve me podseća na neki miks Italije i Grčke, rekao bih.

Da li ste sarađivali sa srpskim glumcima?

– Nisam još uvek, ali voleo bih. Trebalo bi pronaći neki dobar scenario, dobru priču, a onda i glumce, zašto da ne.

A da li vam se, generalno, dopada naša kinematografija?

– Zaljubljen sam u nju. Pisao sam mnogo o vašim filmovima. Posebno me zanima crni talas – mračan je i agresivan, ali je istovremeno vrlo realističan. Jedinstven je u svetu. Obožavam Želimira Žilnika, pogledao sam skoro sve njegove filmove i mnogo sam pisao o njemu. Vaša kinematografija je divna i jaka, ali mislim da i nju trenutno ubija ovo što se dešava sa streaming servisima, posebno sa TV serijama koje se najviše proizvode. 

Volite li Kusturicu?

– Njegove rane radove da, omiljeni su mi “Otac na službenom putu” i “Dom za vešanje”. 

Tekst: Jelena M. 

Fotografije: Profimedia, Promo mts Dvorana 

 

 

Najnovije