Sve žene koje žive u Julianne Moore

Vrelo je popodne u Montoku, a gosti jednog rustičnog šik hotela na samoj plaži šetaju oko spoljnog kafića, naručuju sveže sezonsko povrće jarkih boja i većaju o tome šta je isplativije – čaša ili flaša. Jedan dečak, koji pažljivo posmatra ljubaznog i strpljivog koktel-majstora kako mu pravi bezalkoholni koktel, široko se osmehuje kada mu ovaj pruža svežu zelenu grančicu nane da je žvaće dok čeka.

Julianne Moore dolazi peščanom stazom kako bi mi se pridružila u ovoj idiličnoj letnjoj sceni. Nosi teget lanenu košulju i tamni teksas šorts, kosa joj je vezana u nisku punđu, sa velikom zlatnom lančić-ogrlicom na ključnim kostima i tankom zlatnom narukvicom na zglobu ruke. Kopča joj se poput klatna ljulja dok širi ruke da me zagrli u znak pozdrava, izvinjava se što je zakasnila nekoliko minuta, zbog parkinga, i pozdravlja menadžera i osoblje kafića, koji je odlično poznaju.

Popodne koje provodimo u kafiću, sedeći pod velikim narandžastim suncobranom, zapravo je prvi put da sam upoznala Mooreovu, ali pre nego što smo zvanično počeli intervju, kažem joj da su nam se putevi ranije već ukrstili. Pre dvadeset godina, radila sam kao kasirka u jednoj prodavnici u Jorkvilu, naselju u Torontu, koje je nekada usluživalo većinu posetilaca Međunarodnog filmskog festivala u Torontu. Stalni kupci namirnica bile se filmske zvezde i režiseri. (Takođe smo tokom tih nedelja premeštali trač-magazine na zadnji deo police za štampu, kako bismo izbegli da naše slavne klijente suočavamo sa slikama na kojima izgledaju baš kao i mi). Jednog popodneva, dok sam žurila nazad sa pauze, zamalo sam se sudarila sa jednom devojčicom na odeljenju za voće i povrće. „Tako mi je žao“, rekla sam, saginjući se da proverim da je nisam udarila kolenom u lice. Podigla sam pogled da se izvinim njenoj majci i videla da je to Julianne Moore. „O, dobro je ona“, odgovorila je Mooreova. „Ne brinite.“ Ali naravno da sam brinula, i pamtim taj događaj već poslednje dve decenije. Svaki susret sa slavnim ličnostima deluje kao sudar, ali ovaj je bio preblizu prave nesreće. To je jedno od mojih najneizbrisivijih sećanja iz perioda kada sam radila u uslužnom sektoru, iako ga se Mooreova, naravno, ne seća. Ona, međutim, potvrđuje da je njena ćerka u tom uzrastu verovatno bila skroz oblepljena sličicama.

Tokom protekle četiri decenije, Mooreova, koja sada ima šezdeset pet godina, postala je jedinstvena pojava – glumica i filmska zvezda koju skoro svako može lako i istog trena da prepozna, sa licem koje, kada se jednom vidi, redefiniše standarde lepote. Svesna sam toga da gledam Julianne Moore kako glumi, a da i dalje verujem da vidim Kerol Vajt (Safe), Amber Vejvs (Boogie Nights), Mod Lebovski (The Big Lebowski), Lauru Braun (The Hours) ili čak predsednicu Almu Koin (The Hunger Games: Mockingjay). Svaka njena uloga urezala mi je u pamćenje načine na koje je moguće razumeti ženu koju nikada nećete lično upoznati.

U decembru, Mooreova igra glavnu ulogu u filmu The Debut, trećem ostvarenju Jessea Eisenberga kao scenariste i reditelja. To je drugi film koji je snimio sa Mooreovom i prvi koji se, tehnički, može klasifikovati kao muzički, unutar samog filma nalazi se pozorišni komad za koji je Eisenberg takođe napisao muziku i tekst. Smešten u devedesete godine prošlog veka, film prati Monu Fridman (Moore), domaćicu iz predgrađa Nju Džersija, koja odlučuje da ode na audiciju za lokalnu pozorišnu produkciju o simpatičnim stanarima jedne oronule stambene zgrade. Njen muž (Patrik Fabijan) uglavnom ne mari za nju, kao ni njena deca, osim kada su u pitanju kućni poslovi koje obavlja. Mona traga za slobodom, ali možda samo menja jedno ograničenje za drugo, ostali glumci su posvećenici svom zanatu i sledbenici Džerija, grandioznog reditelja kog igra Paul Giamatti. Kolektivna vera u njegov genije i potreba za njegovim odobravanjem deluju malo previše uverljivo za Monu. Ona biva ponesena njihovim idejama o umetnosti, autentičnosti i glumi, i hipnotisana mogućnošću da uopšte ima mesto u svemu tome. Ali, pokušavajući da probije Moninu stidljivost, kako bi izvukao pravu glumu, Džeri stvara umetničko čudovište – nekoga ko je spreman da ode predaleko i ponaša se previše bezosećajno u potrazi za izvrsnošću.

The Debut je pronicljiv film o maloj sceni, koja je ubeđena u sopstvenu veličinu, ali je napravljen sa srcem ljudi koji te impulse intimno razumeju. „Postoji scena u kojoj svi glumci sede napolju, ručaju, i vlada neka vesela, kolegijalna atmosfera, ali je u isto vreme neverovatno neprijatno jer oni uopšte nisu kul“, kaže Mooreova. „Nismo mogli da prestanemo da se smejemo. Svi smo mi nekada bili taj sto za ručak u osnovnoj školi; išli smo u tržni centar u kostimima nakon školske predstave.“

Zapravo, upravo spretnost Mooreove u razumevanju žene na ivici sprečava da film The Debut postane gorak. Čak i kada Mona upadne u veće zablude, a njeno ponašanje od stidljivog pređe u nestabilno i bizarno, Mooreova je igra kao nekoga ko se približava provaliji u svom životu, gde mora da izabere da bude više svoja, šta god da je potrebno. To je gluma u kojoj se fizička snaga i oštrina uma nalaze u savršenoj ravnoteži.. „Julianne je moja omiljena glumica otkako sam počeo da gledam filmove za odrasle“, kaže mi Jesse Eisenberg. „Osećam se kao veliki njen dužnik, kao da bi trebalo da je nosim na krevetu kroz pustinju do oaze kako bi mogla da popije vode. Fasciniran sam njenim talentom.“

Godine 2002. Mooreova je igrala glavne uloge u filmu Far from Heaven Todda Haynesa i filmu The Hours Stephena Daldryja, dva veoma različita ostvarenja u kojima je glumila domaćice iz srednje klase koje žude da napuste porodične dužnosti i građanske težnje u potrazi za nečim još nepoznatim. U to vreme, kritičari su primetili sličnosti, sugerišući da Mooreova glumi samo domaćice, kao da je ta koincidencija u njenim ulogama bila namerna ili suvišna – kao da je lik jedne domaćice dovoljan da se razume kakva bi ta vrsta žene mogla biti.

„Ponašanje nije isto što
i karakter. Možete izmeniti
način svog govora, pokrete
i stil odevanja,
ali to ne znači da ste to vi, vaša
suština ostaje netaknuta”

Teme braka i porodičnog života takođe su bile u centru njenih ranijih zapaženih uloga u filmovima Short Cuts Roberta Altmana (1993) i Safe Todsa Haynesa (1995). Film The Debut dodaje još jednu domaćicu na tu listu. Ali nijedna od domaćica koje je Mooreova igrala nije ista. Nisu iste ni majke, doktorke, profesorke, umetnice ili glumice koje je tumačila. Ona je samo uspevala da nas navede da poverujemo da ove likove vidimo onakvima kakvi jesu – izvanredni i normalni, ljupki i čudni, jedinstveni i nesavršeni na sve one načine na koje bi samo ta konkretna osoba mogla biti. Mooreova je uočila jednu istinu o filmovima koje je snimila, a koji najviše voli i pamti publika, a to su oni koje je snimila za sebe. „Oni govore o ljudskim stanjima, o onome sa čime se svi mi stalno borimo“, kaže ona. „Često uočavam, na filmu ili televiziji, da uvek mora da se desi ubistvo kako bi postojao emotivni ulog. Mislim da većina nas u svojim životima ima zaista velike uloge, koje ne uključuju ubistvo.“ Bilo da je reč o majci koja ne može da se brine o svom detetu, supruzi koja ne može da veruje svom mužu ili ljubavnici koja ne može da ostane verna, ona je iznad nečeg tako trivijalnog kao što je loše ili dobro. Njeni likovi prolaze kroz običan život, što je već dovoljno razarajuće.

Kada je Mooreova bila učenica petog razreda i živela u Džunou na Aljasci, tamo su postojali jedna biblioteka i jedan bioskop. Grad je bio dovoljno mali da su joj roditelji, čak i dok je bila dete, dozvoljavali da se sama vozi autobusom, pa je mogla da ide kad god je htela. Čitala je neprestano, a svake subote na repertoaru je bio novi film. „Tamo sam gledala The Aristocats“, priseća se ona, i Minnie and Moskowitz.“ To je prilično napredno filmsko štivo za jedanaestogodišnju devojčicu, mada se slažemo da bi mnoga deca imala koristi od sveobuhvatnijeg obrazovanja o radu Johna Cassavetesa i Gena Rowlandsa.

Otac Mooreove bio je profesionalni vojni oficir, i njegov posao je vodio porodicu širom sveta, od Fort Brega u Severnoj Karolini, gde je Julianne rođena, do Aljaske i Frankfurta u Nemačkoj, gde je završila srednju školu, uz usputna zadržavanja u Teksasu, Nebraski i drugim mestima između njih. Kada je Mooreova bila dete, njena majka se vratila školovanju i postala psihijatrijski socijalni radnik.

Drugi su ukazivali na detinjstvo Mooreove kako bi objasnili njenu veštinu da postane neko novi na komandu. Ona sa sobom nosi osećaj da je istovremeno i poznata i strana, bez obzira na to gde se pojavi. Mooreova razume tu interpretaciju i slaže se sa njom do određene mere. „Nemam drugačije iskustvo, tako da ne znam da li bih bila drugačija, ali znam da nije neobično da glumci imaju neku vrstu nomadskog odrastanja“, kaže ona. „To je očigledno nešto što utiče na tu ideju o tome kako se uklopiti. Ponašanje nije isto što i karakter. Možete promeniti način na koji govorite, način na koji se krećete, stil odevanja, ali to ne znači da ste to vi, vaša suština ostaje netaknuta.“

Majka Mooreove bila je feministkinja drugog talasa. „Ne znam da li bi ona sebe tako opisala“, primećuje, „ali pripadala je toj eri, a ja sam u velikoj meri vaspitana u skladu sa tim idejama.“ Bio je to period kada su mnoge mlade žene odgajane da razmišljaju o svom životu i mogućnostima van porodičnog doma, da steknu obrazovanje i izgrade karijeru. „Romantični život“, kako se Mooreova seća da je rano usvojila tu ideju, bio je nešto što će se prosto desiti“.

Ali nakon što se udala za svog prvog muža, u srednjim dvadesetim i razvela u tridesetim, ona je shvatila da lični život, baš kao i profesionalni, zahteva svestan trud. Mooreova je u vezi sa rediteljem Bartom Freundlichom od 1996. godine. Venčali su se 2003. godine i u Njujorku su odgajili dvoje dece, Kejleba (28) i Liv, koja sada ima dvadeset četiri godine. Kada Mooreova ne radi, opisuje sebe kao osobu koja je stvarno, stvarno srećna sa rutinama, razvijajući rituale koji nisu strogi, ali su, po njenom mišljenju, najbolji kada se proživljavaju onako kako ih ona postavi. Sujeverna je osoba; rituali joj pružaju dobru podlogu za magijsko razmišljanje, naročito kada je reč o sreći. „U mojoj porodici je postala velika šala to što smo moj muž i ja u fazonu: Pa, taj džemper nam ne donosi sreću. Shvatam da to nije stvarno, ali sasvim sigurno sam bila mnogo sujevernija kada sam bila mlađa, jer kada si mlad, mnogo toga ti zavisi od života. Da li ću dobiti taj posao? Hoće li me pozvati nazad? I onda si u fazonu: Ne znam, baci tarot karte.“

Mlađa Julianne, ona koja je pokušavala da predvidi ili unapred odredi budućnost, koju još nije mogla da zna, više je marila za talismane, ali je život ispunjen stalnim selidbama razbio tu specifičnu čaroliju koju predmeti mogu imati ili baciti na nas. Za nju je sada ključna stvar čista sreća. Ona sreću definiše kao providno snoviđenje, odnosno blagoslov, kaže. „Dar. Predivan dan. Sve je prošlo dobro, uhvatila sam sva zelena svetla na semaforu, dobila sam poslednju porciju prženih štapića od tikvica.“

Ono što povezuje sve što radi, smatra ona, jeste lepota. „Zar svi mi ne volimo lepe stvari?“, pita me, ne sasvim retorički. „Želim da stvari budu lepe. Oduvek sam mislila da sam potpuno verbalna osoba, a kako sam starija, shvatila sam da sam zapravo veoma vizuelan tip.“ Ona obožava dizajn enterijera i pomaže ljudima oko uređivanja, uključujući i svog sina, koji je veren i ženi se ove jeseni. Njemu i njegovoj partnerki šalje linkove za predmete za koje misli da bi se uklopili u njihov prostor, i razgovara sa njima o osvetljenju u prostorijama.

Juliennein kolega iz filma The Debut, Paul Giamatti, opisuje njen rad kao predivan i čudan. To je tako jedinstven glumački opus da bi bilo otrcano porediti ga sa bilo čijim drugim, ali kada pitam Mooreovu koju od svojih savremenica smatra inspiracijom, ona navodi Isabelle Huppert.

Ni Mooreova ni Huppertova se ne sećaju kako su se upoznale, ali Isabelle se seća trenutka koji, po njoj, označava početak njihovog prijateljstva. Nakon nekoliko susreta na različitim festivalima i poslovnim događajima, Huppertova je igrala u jednoj predstavi u Njujorku, a Mooreova je došla da je gleda, sasvim sama. „Mislila sam da je to divno, jer nisam sigurna da bih se usudila da sama odem u pozorište. To mi je delovalo lepo i neočekivano“, kaže Huppertova. „Mislim da imamo sličan pristup. Sposobne smo da plovimo između komercijalnijih filmova i onih intimnijih, autorskih“, objašnjava ona. „Takođe, možda smo i deo družine crvenokosih. Očigledno bismo mogle da igramo sestre.“

Huppertova ukazuje na spretnost i humanost glume Mooreove u mračnoj satiri Dvida Cronenberga Maps to the Stars (2014), gde igra glumicu čija slava bledi i koja postaje opsednuta idejom da povrati svoju karijeru, kao na jedan od primera njenog čistog glumačkog raspona. „Ona može da ide od najintimnijeg i najrazumnijeg do najizveštačenijeg i najprenaglašenijeg“, navodi Huppertova. „Kao i sa svakom velikom glumicom, ona ne kaže sve. Ona zna kako da sačuva taj nedefinisani, neizrečeni deo sebe.“

Giamatti kaže da je ta svestranost – i njeno urođeno saosećanje – deo onoga što je čini tako očaravajućom, i za gledanje i za saradnju. „Veoma je otkačena, prirodna, ozbiljna. Može da bude i ekspresivna i svedena, i bizarna i čvrsto na zemlji“, kaže on. „A takođe je pravo uživanje raditi sa njom, veoma je zabavna, duhovita i prosto vas tako duboko uvuče u priču.“ (Giamatti ju je sreo samo jednom pre nego što su radili zajedno, potpuno slučajno, dok je kupovao u Montoku; baš kao i u mom slučaju, jedini put kada je bio u Montoku obeležen je time što je imao priliku da upozna Julianne Moore).

Sledeće za Mooreovu je Cry to Heaven, s nestrpljenjem iščekivani novi film Thoma Forda, zasnovan na romanu Anne Rice o kastratima u Veneciji u 18. veku. „Igram veoma bogatu ženu i promenim oko četiri odevne kombinacije u roku od dva minuta na ekranu“, kaže ona. Njihov odnos je dugotrajan, zasnovan na prijateljstvu i uzajamnom poštovanju. Publici koja prati njihov pojedinačni rad, kao i njihovu saradnju na njegovom rediteljskom debiju A Single Man (2009), lako je da uoči kako dele istu vrstu ljubavi prema lepoti – kako u samoj glumi, tako i kroz nju. „Volim da provodim vreme s njim“, kaže mi ona. „On je stari prijatelj i tako je zabavan.“

Ford se seća da je Mooreovu upoznao sredinom devedesetih i da ga je privukla gotovo momentalno. „Za mene su oduvek postojala tri nivoa prijateljstva“, kaže on. „Prvi su ljudi sa kojima biste otišli na ručak, drugi su oni sa kojima biste večerali, a treći je osoba sa kojom biste otišli na odmor. Mi smo odmah preskočili prva dva“, objašnjava on. „Ona je topla i odana.“ Na setu je njihova dinamika slično jednostavna i laka: „Kada nju angažujete, tu nema potrebe za mnogo režiranja“, kaže on. „Ona uvek pruži apsolutno zadivljujuću glumu.“

„Ponašanje nije karakter“, kaže Mooreova. Razmišljam o ovoj rečenici mnogo puta nakon našeg zajedničkog popodneva. Naše ponašanje nije naš karakter, ali naš karakter nije nešto što se može videti ili proučavati, mi opisujemo svoje postupke i pokrete objašnjenjima koja nas opravdavaju, ili se fiksiramo na svoje greške i zamalo načinjene propuste kroz anksioznost koja nas prekoreva. Ali ovaj konstantni čin izvlačenja značenja iz onoga što smo uradili potpuno se menja u zavisnosti od toga da li se čita iznutra ili spolja. Zato često mislim da glumci poseduju određenu inteligenciju ili psihološki uvid koji ih, u njihovim najboljim izdanjima, čini sposobnim da istovremeno prepoznaju i odigraju protivrečnosti između onoga ko neko jeste i onoga što taj neko radi. Niko za sebe ne misli da je negativac u priči. Niko ne misli da ima loš karakter. Ljudi misle da imaju svoje razloge.

„Ne znam ko je neko sve dok to nije napisano. Sve počinje onda kada osetim da poznajem tu osobu dok je na papiru“, kaže mi Mooreova dok razgovaramo o njenom procesu. „Razmišljate o tome šta neko govori, da li zaista misli ono što kaže, gde živi, o narativu koji je stvorila oko sebe, i o tome šta bi mogla biti stvarna priča.“

Jedan terapeut je jednom rekao Mooreovoj da kada bi se glumcima merili vitalni parametri nakon izvođenja emotivne scene, svi fiziološki simptomi stvarnog osećanja bi bili prisutni – povišen broj otkucaja srca, otežano disanje, hladan znoj. „Sami sebe hipnotišete da uđete u to“, objašnjava ona. „Ali lepota toga je u tome što vas može voditi vaš intelekt. To je zaista, zaista stimulativno, i intelektualno i emotivno, i ja to volim. Nije stvarno, ali je vaša odgovornost.“

U eseju Elizabeth Hardwick, iz 1974. godine, o Virginiji Woolf, napisan je odlomak kojem se često vraćam zbog osećaja i misli koje pruža – dok čita delo The Waves od Woolfove, ona „ne može da smisli ništa drugo da kaže o tome osim da je bilo divno. Možete samo iznova i iznova ponavljati da je veoma dobro, veoma lepo, i da ste bili srećni dok ste to čitali“.

Tako se i ja osećam dok gledam Julianne Moore dok glumi. Gledala sam je kako igra toliko različitih žena; čak sam je, u filmu The Hours, gledala kako igra ženu koja čita Virginiju Woolf, nedokučivu, a ipak potpuno jasnu. Uloge Mooreove su podvizi emotivne okretnosti. Ona slomljeno srce doživljava kao fizičku povredu, a suze kao tekst za ono što scenariji ostavljaju neizrečenim – zadovoljstvo u svim njegovim lepotama i posledicama.

„Kada vaše telo plače, to je način da ponovo uravnotežite sebe“, kaže Mooreova. „Imate previše osećanja, i to je deo oslobađanja koje vam je potrebno da biste se osećali bolje.“

Gledanje Mooreove kako plače ima isti efekat na mene. Šta bih mogla reći da objasnim zašto razumem njene likove, a da ni sama ne znam zašto? Možda samo to da dok je gledam, mislim da je veoma dobra, a ako njene uloge nisu one vrste koje me čine srećnom, onda su nešto mnogo bolje: One me navode da osećam.

Tekst: Haley Mlotek
Fotografije: Senta Simond
Stajling: Malina Joseph Gilchrist
Frizura: Jimmy Paul
Šminka: Romy Soleimani
Manikir: Yuko Tsuchihashi for Linc Original Makers
Set dizajn: Bailey Rose Brown
Posebna zahvalnost Please Space