Živimo u vremenu sadržaja generisanog veštačkom inteligencijom, deepfake snimaka i rastućeg antiintelektualizma. Holivud gotovo opsesivno reciklira sopstvenu prošlost – rimejkovi, ributovi i zakasneli nastavci nižu se bez prestanka. U takvom okruženju, nova adaptacija romana „Wuthering Heights“ u režiji Emerald Fennell na prvi pogled deluje kao osveženje – makar onoliko koliko adaptacija romana starog 179 godina može biti „nova“.
Roman je do danas doživeo više od 30 filmskih i televizijskih verzija. Od Laurencea Oliviera do Juliette Binoche, brojni glumci ostavili su trag u ulozi Catherine Earnshaw i Heathcliffa – para čija je opsesivna, destruktivna ljubav decenijama opčinjavala i sablažnjavala publiku. Emily Brontë je bez ulepšavanja pisala o ljubomori, besu, klasnim razlikama i osveti, razotkrivajući tamnu stranu ljubavi. Njeni junaci nikada nisu bili ni potpuno heroji ni potpuno zlikovci – upravo zato deluju stvarno.
Originalnost po svaku cenu
Emerald Fennell odlučila je da ponudi „svoju“ verziju priče. U želji da bude originalna, oslonila se na Brontë kao na polaznu tačku za estetski stilizovan svet u kome žene iz regentskog perioda nose štras-pege, a atmosfera više podseća na modnu kampanju nego na gotičku tragediju. Anahroni kostimi i prenaglašena scenografija funkcionišu kao svesna stilizacija – vizuelno atraktivna, provokativna i ponekad efektna.
Margot Robbie, iako znatno starija od tinejdžerke Catherine koju tumači, donosi ulogu sa uverljivom dozom detinjaste tvrdoglavosti. Muziku potpisuje Charli XCX, čiji sint-pop zvuk pojačava maničnu energiju priče. Na nivou estetike i performansa, film deluje smelo i savremeno.
Međutim, problem nije u kostimima, muzici ili izboru glumaca u smislu godina. Problem je dublji – u suštinskom razumevanju priče.
Izbrisani kontekst
Jedan od ključnih elemenata romana jeste Heathcliffova rasna i klasna drugost. U knjizi se naglašava njegova tamna put i nejasno poreklo; sugeriše se da bi mogao biti romskog, afričkog, irskog ili azijskog porekla. Liverpool, gde ga Mr. Earnshaw pronalazi, u to vreme bio je centar trgovine robljem, što dodatno komplikuje njegovo poreklo. Njegova marginalizacija nije samo lična tragedija, već društvena – rezultat rasizma, klasizma i strukturalne moći.
U novoj adaptaciji Heathcliffa tumači Jacob Elordi – fizički daleko od opisa lika kao „drugog“. Njegova interpretacija briše rasni aspekt priče, svodeći sukob gotovo isključivo na romantičnu tenziju. Dodatno, izostavljanje lika Hindleyja uklanja ključni motor klasne mržnje i brutalnosti koja oblikuje Heathcliffovu opsesiju osvetom.
Time film gubi slojeve koji su roman činili uznemirujućim i politički relevantnim. Bez jasnog prikaza sistemske nepravde i međugeneracijskog nasilja, „Wuthering Heights“ postaje estetski privlačna, ali pojednostavljena istorijska fantazija – melodrama lišena društvene težine.
Film za AI generaciju
U vremenu kada algoritmi nagrađuju površinu, brzinu i upečatljive slike, a ne složene narative i kontekst, ovakva adaptacija deluje simptomatično. Vizuelno raskošna, emocionalno intenzivna, ali tematski pojednostavljena, ona funkcioniše savršeno ako se ne postavljaju previše pitanja.
Fennell je na kritike odgovorila tvrdnjom da svako ima pravo na sopstvenu interpretaciju knjige i da se fokusirala na sadomazohističke elemente priče. Takav pristup uklapa se u širi kulturni trenutak u kome se umetnost često odvaja od politike i identiteta, kao da su ti aspekti opciona nadgradnja, a ne suština dela.
„Wuthering Heights“ je za neke samo romantična lektira. Za druge je upozorenje. A za mnoge – ogledalo društvenih nepravdi i ličnih demona. Kada se to ogledalo zamagli ili ukloni, ostaje samo stilizovana strast bez posledica.
Možda je zato ova verzija „Wuthering Heights“ zaista film za AI generaciju: dovoljno upečatljiv da privuče pažnju, dovoljno pojednostavljen da ne opterećuje, i dovoljno „originalan“ da izgleda hrabro – ali bez spremnosti da se suoči sa složenošću i neprijatnim pitanjima koja su Brontëin roman učinila bezvremenskim.
foto: Profimedia
