U poslednjih nekoliko godina svedočimo pokušaju oživljavanja romantične komedije — žanra koji je decenijama oblikovao popularnu kulturu i kolektivne predstave o ljubavi. Ipak, uprkos nostalgičnoj čežnji publike i naporima striming servisa da ponude nove naslove, savremeni romkom ne uspeva da povrati svoju relevantnost.
Filmovi kao Anyone But You (2023) sa Sydney Sweeney i Glenom Powellom, ili Ticket to Paradise (2022) sa Juliom Roberts i Georgeom Clooneyjem, privukli su pažnju medija i ostvarili solidan komercijalni uspeh. Međutim, ono što im je nedostajalo bila je istinska emocionalna hemija, duhovitost i autentičnost koja je krasila žanrovske klasike. Mnogi noviji pokušaji, poput Your Place or Mine i You People, prošli su gotovo neopaženo, ostavljajući utisak generičkog sadržaja bez duše.
U međuvremenu, dok se klasični romkom bori da pronađe svoje mesto u savremenom pejzažu, jedan novi, neočekivani žanr sve više dolazi u fokus — romantični horor. U ovom novom obliku pripovedanja, ljubavne priče nisu zaslađene, već prožete napetošću, tamnim simbolima i društvenom kritikom. U filmovima poput Companion, Drop i Heart Eyes, ljubavni zaplet se razvija u senci nasilja, nadrealnih pretnji i psiholoških tenzija. Na primer, Drop prati udovicu na prvom sastanku nakon godina tuge, da bi ubrzo postala meta poruka koje je pozivaju na ubistvo. U Heart Eyes, dvoje kolega se zbližava dok beže od maskiranog ubicu na Dan zaljubljenih.
Ovaj žanr, poznat i kao „romhor“, koristi tipične elemente horora kako bi istražio emocionalne složenosti i nesigurnosti koje oblikuju savremene veze. Počev od filma Midsommar Arija Astera, u kojem se raspad partnerskog odnosa prikazuje kroz horor narativ, pa sve do novih ostvarenja sa lakšim, duhovitijim tonom, romantični horor sve češće preuzima funkciju koju su nekada imale romantične komedije — pruža uvid u način na koji volimo, plašimo se, nadamo se i gubimo poverenje.
Zašto publika danas lakše prihvata krvavi kraj veze nego bajkoviti? Odgovor se verovatno krije u sveprisutnom osećaju razočaranja u romantične ideale. Aplikacije za upoznavanje, površna komunikacija, toksične muške figure i fragmentisano društveno poverenje oblikuju emocionalni pejzaž koji više liči na polje bitke nego na park iz romantičnih filmova iz 2000-ih. Kako primećuje kritika, romhor ne negira ljubav — naprotiv, u njemu i dalje postoji vera u emociju, ali uz priznavanje da svet oko nas više nije sigurno tlo za njen rast.
Zanimljivo je da u većini romhor priča negativac ne dolazi iz samog ljubavnog odnosa, već izvan njega: to je društvo, sistem, tehnologija — ili, metaforički, ono što razara intimne veze iz senke. U Drop, pretnja nije partner, već korumpirani političar; u Heart Eyes, nasilje je katalizator emocionalne bliskosti, a ne prepreka.
U trenutku kada savremene romantične komedije pokušavaju da budu previše analitične i didaktične, često gube elemente čarolije, spontanosti i emocionalne identifikacije. Suprotno tome, romantični horor koristi simbole i preterivanja da bi saopštio istine o savremenom emocionalnom iskustvu — ne banalizujući ga, već osvetljavajući njegove kontradikcije. On ne nudi eskapizam, već ogledalo koje pokazuje koliko je ljubav danas postala stvar opstanka.
I možda upravo zato ovaj žanr tako snažno rezonuje: jer je, u svojoj suštini, manje o hororu, a više o hrabrosti da se uopšte poveruje u ljubav.
Pročitajte i Zašto nas i dalje opsedaju tragične ljubavi?
Foto: Profimedia
Tekst: Natalija Kunić
