NENAD MILOVANOVIĆ za Harper’s BAZAAR Srbija govori o procesu autorskog stvaranja, iskustvu rada na holivudskim filmovima, te filozofiji kojom se vodi, otkrivajući duboku povezanost između materijala i poruke koju želi da prenese kroz skulpture.
U svetu Nenada Milovanovića materijal nikada nije bio puki alat, već živi saputnik, ravnopravni učesnik u oblikovanju poruke, emocije i forme. Iz dubokog poštovanja prema sirovim teksturama i prirodnim procesima, izgradio je prepoznatljiv stil koji spaja sirovo i uzvišeno, prošlost i budućnost. Vođen dubokom, iskonskom povezanošću s materijalom, diplomirao je vajarstvo na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, u klasi profesorice Zorice Janković, a master studije završio kod profesora Miroljuba Stamenkovića. Od 2015. godine član je ULUS-a. Njegove monumentalne forme od kortena prkose vremenu, baš kao što njegova umetnost tiho postavlja pitanje: da li danas, u ubrzanom svetu, umetnost još ima snagu da nas zaustavi, pokrene, promeni? Od prve samostalne izložbe do učešća na više od trideset grupnih postavki, Nenadov put vodi kroz najrazličitije prostore i kulture – od Srbije do Australije, gde je kao prvi predstavnik Srbije izlagao na prestižnoj izložbi Sculpture by the Sea. Njegove skulpture nalaze dom u javnim prostorima i privatnim kolekcijama u našoj zemlji, te Nemačkoj (čuvena NordArt izložba) i Australiji, a saradnja sa velikim filmskim produkcijama poput Netflixa i Ridley Scott Productions otvorila je i nove prostore izraza. Danas, iz svog ateljea u Beogradu, nastavlja da oblikuje priče u metalu, koje na svoj tihi a istovremeno i monumentalan način nastavljaju da traju.
Vaše skulpture često koriste specifične, „neplemenite” materijale. Kako birate materijal i koliko on određuje poruku rada?
Nenad Milovanović: Tokom studija, materijal mi je bio nužnost, otpadni metali su bili lakše dostupni od novih, što je bilo presudno za eksperimentisanje kao studentu. S obzirom na to da sam imao očev alat za obradu metala, prirodno sam se zadržao na materijalima koji su mi bili dostupni. S vremenom je ljubav prema metalu nastala kroz proces izrade, jer mi omogućava ekspresivnost i dinamiku koju drugi materijali nisu mogli da prate. Gledano iz sadašnje perspektive, smatram da je materijal zapravo birao mene. Estetika u kojoj sam odrastao i okruženje oblikovali su moj rustičniji pristup i vizuelni jezik. Kako sam napredovao, počeo sam više da eksperimentišem i kombinujem tehnike, zadržavajući prepoznatljiv vizuelni jezik dok izražavam poruke kroz materijal. Poslednjih godina moj primarni fokus je rad na skulpturama velikog formata, gde materijal nije nužno nosilac poruke, već su važniji forma, oblik, proporcija i koncept. Korten čelik je moj izbor zbog dubine i karaktera koji daje minimalističkim formama, a njegova prirodna patina, koja podseća na prolaznost vremena, odražava širu ideju jedinstva i međusobne komunikacije skulptura. Ovaj materijal obezbeđuje sigurnost i dugovečnost, što je ključno za javni prostor. Plemenitiji materijali poput bronze, mesinga i aluminijuma koriste se u manjim, intimnijim formatima, kao deo mog eksperimenta i pripreme za buduće projekte u javnom prostoru. Svi materijali imaju svoje vreme.
Kako vidite poziciju umetnosti u postkulturnom svetu, da li umetnost još uvek ima moć da pokreće ili samo reflektuje?
Nenad Milovanović: Smatram da umetnost nema moć da menja društveni kontekst i sisteme, pre je refleksija trenutne distopije. U osnovnoj i srednjoj školi voleo sam istoriju, a nakon formalnog obrazovanja nastavio sam da istražujem, naročito istoriju umetnosti. Razumevanje konteksta određenog vremena bilo je ključno za shvatanje uloge umetnosti, koja je kroz istoriju oblikovala društvo i približavala kulturu ljudima. Dvadeseti vek je pomerio granice umetnosti. Danas umetnost često odražava površinske slojeve života savremenog čoveka, fokusirajući se na lako konzumabilne sadržaje, dok dubinske teme istražuju samo neki umetnici. U širem kontekstu, umetnost je više utemeljena u trenutnim algoritmima i trendovima. Poslednji upečatljiv primer je odnos koji društvo danas ima prema autorima, na primeru studija Ghibli i Hajaa Mijazakija. Njegov rad, duboko duhovan, smislen, dosledan i prepoznatljiv, svodi se na veštački generisane fotografije na Instagramu, sve zarad nekoliko lajkova. Mislim da je problem dublji, u društvenom, socijalnom i psihološkom profilu čoveka, a umetnost je samo posledica. Ako kao društvo postajemo nemi na nepravde i normalizujemo nenormalno, ne treba da nas čudi nizak prag svesti o umetnosti. Međutim, ne želim da ostanem samo u kritici. Verujem u uticaj na mikro planu, u male pomake, razgovore i preispitivanja. Ti impulsi imaju potencijal da deluju šire. Da nije tako, verovatno se umetnošću ne bih ni bavio.
Da li vam je važnije da publika razume vašu poruku ili da oseti nešto svoje?
Nenad Milovanović: Dugo razmišljam o konceptu, ali tu ne mogu da se pohvalim kao kod tehničke izrade. Važno mi je da ideja prvo sazri u meni, da je prihvatim, verujem u nju. Građenje koncepta je dubok proces koji zahteva vreme i unutrašnju jasnoću. Finalni proizvod je rezultat iskustva i trenutne zrelosti. Nije mi nužno da posmatrač direktno shvati moju poruku. Svi mi gradimo zrelost kroz iskustva, obrazovanje, sadržaj koji konzumiramo, pa nemam očekivanja da svako razume moje iskustvo. Trudim se da odnos koncepta i forme bude sadržajan, noseći suštinu i vrednost. Ako je poruka istinita, može biti prepoznata kroz ličnu prizmu posmatrača. To mi je vrednije – da neko oseti nešto svoje, a da to ipak potekne iz mog iskrenog impulsa.
Koliko vaš rad zavisi od plana, a koliko od procesa i reakcije na materijal tokom izrade?
Nenad Milovanović: Zavisi od faze i formata realizacije skulpture. Dugi niz godina sam radio na osnovu procesa, gde su mnoge forme nastale direktnim oblikovanjem materijala. Takav pristup nosi izazove, jer su oblici, pokret i forma promenljivi u zavisnosti od materijala i njegovih mogućnosti. Taj proces je kreativna igra koja razvija fleksibilnost autora, omogućavajući prilagođavanje materijalu i rešavanje problema realizacije. Mnogi moji radovi nastali su ovim procesom, što mi je pomoglo u drugim kreativnim projektima, bilo da je reč o plastici, papiru ili recikliranim materijalima. Ovaj proces nas uči balansu i prepoznavanju kada je rad gotov. Iako je pogodniji za manje skulpture, lako može doći do preterivanja, pa je važno znati kada stati. Za veće skulpture i radove u javnom prostoru, planiranje je ključno, jer greške se plaćaju vremenom, materijalom i finansijama. Takav pristup me je naučio samodisciplini i preciznosti, jer greške na velikim formatima znače dodatni rad. Učim iz tih grešaka i balansiram oba pristupa.
Šta je za vas autentičnost danas – u izrazu, ideji, u načinu rada?
Nenad Milovanović: Autentičnost dolazi iz doslednog osluškivanja unutrašnjeg osećaja. Za mene, izraz se definiše kroz radnu etiku i ličnu konekciju. Pošto nije moguće realizovati sve projekte odmah, često ih razrađujem digitalno i arhiviram kao koncepte, forme i tehničke planove. Kvalitetniji projekti ostaju, dok manje uspešni završavaju u kanti. Često, dok radim, pomislim kako je neki rad autentičan i dobar, da bih potom sličan video kod drugog umetnika za kojeg nisam ni znao. Ne mislim da su to replike naših radova, već shvatam da smo bili na istom nivou kada smo primali unutrašnje informacije. Sreli smo se u istom prostoru ideja, ali ne u isto vreme. Naravno, postoji mnogo različitih puteva i stilova, ali za umetnike sličnog senzibiliteta čini mi se da je to kao prolazak kroz isti levak, koji se sužava dok istražujemo beskrajni prostor traganja za autentičnim.
Pored očiglednih benefita koje donosi rad sa velikim filmskim produkcijama kao što su „Glass Onion” i „Gladijator 2” – zarade i vidljivosti – šta je to što vam je to iskustvo donelo na dubljem, umetničkom nivou? Da li se vaš odnos prema materijalu, prostoru ili naraciji promenio kroz te procese?
Nenad Milovanović: Benefiti su postojali. Iako se ništa potpuno nije promenilo, osetio sam osnaživanje nekoliko stvari. Obično ulazim u projekte u koje verujem – ne zbog finansija ili marketinga, već jer mi se zaista sviđaju. Gladijator je jedan od omiljenih filmova iz detinjstva, dok mi je Knives Out zapao za oko. Kada me je Sonja Nenadić pozvala za Glass Onion, bila je to velika čast. Moje skulpture su bile deo scenografije Milesove kolekcije, a imali smo zadatak da pravimo replike Pikasovih vaza. Pritisak repliciranja takvog umetnika bio je veliki, ali mi je pomogao da pronađem njegovu sigurnost i kreativnost u sebi. To je bio povratak osnovama likovnih tehnika, izlazak iz zone komfora sa autorskim radom.
Gladijator 2 je za mene posebna priča. Osim tehničke realizacije i timskog rada, projektovanje rimskih bokala otkrilo je dublje značenje. Poverenje koje sam dobio od Sonje na prethodnom projektu otvorilo mi je vrata za Gladijatora. Odgovornost na projektu, koji mi je bio važan još od detinjstva, prevazišla je profesionalni okvir. Potvrda da prilike ne dolaze slučajno, već se stvaraju nizom odluka i trenutaka, bila je za mene ključna. Vidljivost i finansije su igrale ulogu, ali najviše me je dirnula spoznaja da nas život vodi ka onome što već osećamo u podsvesti, ako samo slušamo i pratimo taj put.
Koliko uopšte umetnik ostaje veran sebi u projektima koji podrazumevaju timski rad i striktne produkcione zahteve?
Nenad Milovanović: Autor može ostati dosledan svom stilu ako ima prostora za to, a ne samo da realizuje tehnički zadatak. Iako sam potpuno otvoren za prilagođavanje zadatku, smatram da svaki autor, svesno ili nesvesno, ostavlja svoj lični pečat kroz realizaciju – bilo u načinu obrade ili senzibilitetu prema detaljima. Poznajući rad nekoliko kolega, izuzetnih vajara, koji su radili na velikim produkcijama, mogu reći da, iako su skulpture zasnovane na tuđim idejama ili skicama, uvek prepoznam njihov rad. Čak i kada prave replike, njihova interpretacija prolazi kroz lični filter, zadržavajući tehničke elemente, ali sa jasnim autorskim jezikom. U tom smislu, verujem da doslednost ne znači nužno raditi isključivo po svom, već uspevati da pronađeš sebe i u okviru zadanog.
Vaše učešće na izložbi „NordArt” u Nemačkoj, jednom od najznačajnijih svetskih događaja savremene umetnosti, donosi posebnu težinu svakoj biografiji. Kako izgleda biti deo te selekcije i šta vam je to iskustvo donelo kao umetniku i čoveku?
Nenad Milovanović: Moje iskustvo sa NordArt-om počelo je još u studentskim danima, kada sam prvi put aplicirao i doživeo razočaranje. Iako su odbijanja bila česta, nastavio sam da se prijavljujem, a želja je rasla. Tek 2021. godine moja aplikacija je prošla – postavio sam sebi izazov da realizujem projekat i dokažem sebi da mogu. Veliku zahvalnost dugujem ACO Group-i, koja omogućava srpskim umetnicima da budu prisutni na izložbi. Moj prvi odlazak na NordArt bio je čast, jer je moja skulptura zauzela centralno mesto u parku skulptura, što je bila nagrada za godine truda i istrajnosti. Ceo dan sam proveo pored skulpture, reflektujući put do tog trenutka. Od tada sam stalni učesnik NordArt-a, što mi mnogo znači. Poslednjih pet godina, prilagodio sam rad tom projektu, aplicirajući sa skulpturom koja je obeležila prethodni period, bilo kao kruna rada ili novo saznanje. NordArt doživljavam kao veliko igralište koje mi pruža slobodu izraza, bez ograničenja u formatu i estetici, zahvaljujući ogromnom prostoru (sto hiljada kvadratnih metara) i ambijentu koji nudi. Organizacija je besprekorna i stvara utisak porodične atmosfere. Siguran sam da ću biti deo ove izložbe dokle god bude imala uticaja na savremenu svetsku scenu.
Šta je to što nedostaje savremenoj domaćoj vajarskoj i umetničkoj sceni, a šta su njeni najveći pozitivni aspekti?
Nenad Milovanović: Pod broj jedan, nedostaju sredstva, zatim edukacija, stručnost i kompetentnost na odlučujućim pozicijama. Postoji vrlo malo postavljenih autorskih skulptura u javnom prostoru (tu ne govorim o memorijalnim skulpturama i portretima velikana), a s druge strane, imamo primere skulptura koje ne zaslužuju da budu u javnosti, čime se degradira struka i ličnost kojoj su posvećene. Ipak, širi kontekst tih skulptura može biti odraz društvenih vrednosti i vremena u kojem živimo.
S druge strane, domaća scena je puna izuzetno talentovanih i kreativnih ljudi. Iako opterećena izazovima, uspela je da opstane i razvije se zahvaljujući istrajnosti, pameti i duhovitosti umetnika. Pored nekolicine kulturnih centara, muzeja i privatnih galerija, sve češće se pojavljuju i dobri primeri decentralizacije i dugoročnog promišljanja, poput muzeja Terra u Kikindi. On već decenijama gradi respektabilan međunarodni kontekst u lokalnoj sredini i pokazuje koliko je važno ulagati u regionalne inicijative. Iskreno se nadam da će ovakvih značajnih mesta biti sve više, da će privlačiti umetnike iz celog sveta i omogućiti našoj sceni da se ravnopravno pozicionira uz one iz ekonomski jačih zemalja.
Razgovarala: VANJA RATKOVIĆ
Fotografije: ARHIVA UMETNIKA
