Vođen impulsom da oseti život u njegovoj najneukroćenijoj snazi, stopljen sa zemljom, vetrom i peskom divljine, Miomir je krenuo put Kenije. Kroz objektiv zabeležio je srž postojanja u izvornom obliku, kroz jedinstveni susret čoveka i prirode u najčistijoj simbiozi..
U razgovoru za Harper’s BAZAAR otkriva kako je izgledao susret sa Masai narodom, koja fotografija nosi najveću emotivnu težinu za njega, kao i najintenzivniju emociju koju je doživeo tokom boravka u Africi, zbog koje je doneo odluku da polovinu prihoda od prodaje knjige usmeri u izgradnju učionice u jednoj školi u selu Ukunda.
Vaša prva knjiga nastala je iz putovanja u Japan, a sada nam donosite novi naslov nadahnut Iskustvom u Keniji. Šta je to u dalekim, drugačijim i naizgled nedokučivim kulturama što Vas privlači – njihova tajanstvenost, egzotičnost, ili možda osećaj otkrivanja nečeg što nam je istovremeno strano i blisko?
Kao istoričar umetnosti, a onda i kao fotograf, dugo sam bio okrenut kulturama zapadnog sveta, i tek pomalo, gotovo “na kašičicu”, upoznavao kulture i umetnosti dalekih zemalja. U jednom trenutku osetio sam zasićenje zapadnim obrascima i odlučio da pogledam van tog horizonta, da istražim šta sve druge civilizacije imaju da ponude. Preda mnom se otvorio šarolik, slojevit i neverovatno bogat svet novih pogleda, običaja i misli. To je trenutak kada sam prvi put otišao u Japan.
Taj susret probudio je u meni želju da neprestano istražujem, da vreme koje imam na ovoj planeti posvetim otkrivanju onoga što je možda drugačije, a opet univerzalno blisko svakom čoveku. Svaka od tih kultura donosi mi novo iskustvo i pruža priliku da rastem, ne samo kao umetnik, već i kao osoba. One su dugo bile nepravedno izvan mog fokusa, a sada osećam da ispravljam tu grešku i da napokon uranjam u ono što me iskreno nadahnjuje.
U kojoj meri ste težili da dokumentujete realnost, a u kojoj da stvarate umetničku interpretaciju viđenog?
Jedna od stvari u kojoj najviše uživam tokom putovanja jeste upravo sloboda koju osećam dok fotografišem. Sve manje imam potrebu da tragam za “savršenim“ trenutkom ili kadrom, da razdvajam šta je realnost a šta moja interpretacija. Više verujem svojoj impresiji u trenutku i dopuštam fotografiji da bude ono što jeste, spontani odraz mog pogleda i doživljaja.
Sa druge strane, često mi se desi da zateknem grupu ljudi u zanimljivom kadru pa ih zamolim da ostanu tu još koji trenutak kako bih ga zabeležio. Godine iskustva u modnoj fotografiji istrenirale su moje oko da prepoznam pravi kadar i da instinktivno reagujem u takvim situacijama. Prizori kojima sam svedočio, kao i kostimi ljudi koje sam viđao, često su me podsticali na “editorijalniji pristup”. Ipak, sve više osećam želju da se u budućnosti oslobodim i tog refleksa, da dopustim da trenutak protiče potpuno prirodno, bez intervencije, i da ga prihvatim baš takvim kakav jeste.
Kako ste birali fotografije koje su ušle u finalnu verziju knjige? Šta je važnije – tehnička savršenost kadra ili emocija trenutka?
Već neko vreme svoj rad prikazujem kroz analognu fotografiju, jer mi ona pruža mogućnost da trenutak zabeležim iskrenije. Nema stotinu kadrova između kojih biram, već ono što uhvatim u tom trenutku postaje deo priče. Upravo zato u ovoj knjizi gotovo da nije bilo velike selekcije fotografija. Kada su filmovi razvijeni, knjiga je bila sklopljena za svega nekoliko dana. Nisam mnogo razmišljao, više sam se prepuštao osećaju. Sećam se trenutka kada sam napravio fotografiju koja je kasnije završila na korici. Pogledao sam kadar i rekao sebi i momku koga sam fotografisao: “Bože, ovaj kadar izgleda kao naslovnica nekog časopisa.“ I na kraju i jeste završila na korici.
Kada govorimo o tehničkoj savršenosti, istakao bih da je fotografija na zadnjoj korici nastala na filmu kojem je istekao rok trajanja. Ja to u tom trenutku nisam znao, i kada sam razvio film, video sam da su sve fotografije sa tog filma tehnički znatno lošije. Ipak, baš zato sam odabrao jednu od njih da stavim na zadnju koricu, jer želim da sebe stalno podsećam da savršenstvo nije cilj kome treba težiti. Ponosan sam na tu odluku, jer je ona za mene dokaz da sam zaista sve bliži potpunoj slobodi u svom radu.
Koja fotografija za Vas nosi najveću emotivnu težinu i zašto?
Upravo fotografija sa zadnje strane korice za mene ima posebnu vrednost. To je portret mlade žene iz Maasai sela, koju sam zatekao zamišljenu kako gleda u daljinu, u trenutku dok su Maasai momci izvodili svoj tradicionalni ples. Dok je oko nje sve bilo puno energije, ritma i pokreta, ona je delovala izdvojeno, uronjena u svoje misli, gotovo potpuno izolovana. Prišao sam joj i zamolio da ostane u toj pozi kako bih je fotografisao. Sramežljivo je pristala, možda i nevoljno, ali mi je učinila tu malu uslugu. Na kraju, njen lik se zapravo i ne vidi jasno. Ostala je samo silueta. Često se pitam da li je to bila slučajnost ili način da se ispuni njena neizgovorena želja da ne bude fotografisana. Kao da je neka viša sila to odlučila umesto nas.
Posebno mesto zauzima susret sa Masai narodom. Kako ste prilazili ljudima kao fotograf i istovremeno kao gost njihove zajednice?
Masai narod je obeležio moje putovanje – oni koje sam sreo u selu nadomak nacionalnog parka Tsavo i oni koje sam upoznavao na Diani plaži. Kada putujem, volim da razgovaram sa lokalnim ljudima. Zanima me da čujem nešto o njima, o njihovim životima, o načinu na koji razmišljaju. Čak i kada nismo mogli da komuniciramo jezikom, osećao sam da me razumeju kroz energiju. Svima sam prilazio sa iskrenom, dobrom energijom i uvek mi je bila uzvraćena još lepša. Trudio sam se da im pomognem koliko god sam mogao, a oni su meni pomogli time što su pristali da stanu pred objektiv i podele deo svog sveta sa mnom. Na tome sam im beskrajno zahvalan.
Da li ste imali dilemu oko toga kako prikazati njihov svet, a da ne upadnete u zamku idealizacije ili stereotipa?
Nisam imao nikakvih dilema, već sam radio isključivo po osećaju. Ova knjiga je moj vizuelni dnevnik u koji sam čak uključio i isečke iz svojih zapisa. Lični ton sam želeo da zadržim i kroz naziv knjige koji je u prvom licu i na koricama ispisan mojim rukopisom. Nije mi bio cilj da stvaram idealizovan ili stereotipan narativ, već da zabeležim ono što sam zaista video i doživeo. Beležio sam prizore onako kako su se odvijali preda mnom, bez potrebe da ih dodatno oblikujem u neki unapred zamišljen okvir.
Kako su oni reagovali na Vaš rad i Vaš pogled na njihov život?
Oni koji su mogli da me razumeju su bili oduševljeni mojom otvorenošću, neposrednošću i željom da saznam više o njima i njihovoj kulturi. Nisu naviknuti da stranci iz drugih delova sveta budu neposredni kao oni. Često su i sami dolazili do mene sa željom da ih fotografišem jer su čuli da sam fotograf. Jedino mi je žao što sam ih fotografisao na filmu pa nisam mogao da im pokažem fotografije odmah, u trenutku, a u njihovim očima sam video da su to iskreno želeli. Ali baš u tome vidim i razlog da se ponovo vratim i donesem im knjigu kao uspomenu.
Koja je bila najintenzivnija emocija koju ste doživeli tokom boravka u prirodi i među plemenom?
Najintenzivnija emocija koju sam doživeo nije bila vezana ni za prirodu ni za pleme, već za posetu jednoj školi u selu Ukunda. Susret sa decom, njihovim pogledima i osmesima ostavio je na mene najdublji trag. Zato se knjiga i završava fotografijama upravo iz te škole, jer za mene one nose posebnu vrednost i emotivnu težinu. Taj utisak ostao je sa mnom do današnjeg dana i upravo on je uticao na moju odluku da polovinu prihoda od prodaje knjige usmerim u izgradnju učionice koju sam im obećao.
Neko sam ko se duboko zalaže za obrazovanje i verujem da je ono temeljna vrednost u životu. Svako dete na planeti zaslužuje da ima uslove da uči, da otkriva svoje potencijale i da se bori za svoje snove. Obrazovanje je ključ koji otvara vrata budućnosti, a meni je važno da makar mali deo tog puta pomognem da se otvori upravo tamo gde je najpotrebnije. Želim da moja knjiga bude mala promena na bolje na našoj planeti, jedan iskren korak koji će možda podstaći i druge da počnu da razmišljaju u tom pravcu i da na svoj način doprinesu, kako globalno, tako i lokalno. Ako svako od nas napravi makar jedan mali gest, pa makar i u svom najužem okruženju, zajedno možemo da pokrenemo velike promene.
Putovanje u Keniju bio je Vaš povratak jednostavnosti. Da li je to univerzalna poruka koju nam kroz knjigu šaljete ili nešto što ste Vi lično morali da pronađete?
Jednostavnost je za mene putokaz i sama suština života. Još uvek sam daleko od one prave, iskonske jednostavnosti, ali se trudim da joj svakog dana budem barem jedan korak bliže. Do nje se ne dolazi jednom odlukom niti jednom knjigom, već kroz proces koji zahteva vreme, unutrašnju iskrenost i stalno upoznavanje sebe.
Voleo bih da ova knjiga u svakom ko je budeo držao u rukama probudi iskru i želju da poseti Keniju ili neku drugu afrička zemlju, pa da kroz energiju tog mesta pronađe put kojim se vraća samom sebi. Jer jednostavnost ne dolazi spolja, već je dar prirode koja nas podseća da je sve već u nama.
Koje osećanje biste voleli da čitalac ponese sa sobom nakon što zatvori ovu knjigu?
Jedno od najlepših osećanja koje sam doživeo u protekloj godini bilo je kada su mi se ljudi javili i rekli da ih je moja knjiga podstakla da otputuju u Japan. Ako ova knjiga učini da makar jedna osoba poželi da ode u Keniju, da zakorači u taj svet i doživi trenutke slične onima koje sam ja poneo sa sobom, smatraću to svojim velikih uspehom.
Da li Već razmišljate o trećoj knjizi i gde biste voleli da Vas odvede sledeće putovanje?
Voleo bih da svaka zemlja koju posetim i u kojoj nešto naučim od mene dobije “svoju knjigu“, da to bude moj način da se zahvalim za sve što mi je pružila i nekako odužim za sve lekcije i iskustva koja sam iz nje poneo. Kroz svoj dalji rad želeo bih da što više promovišem divne predele naše planete, različite kulture i ljude. Čini mi se da često zaboravljamo na koliko predivnoj planeti živimo, koliko raznolikosti ona nosi i koliko bogatstva se krije u toj različitosti. A opet, iza svih tih razlika postoji i duboko jedinstvo, jer svi smo deo istog sveta, samo u različito ispričanim pričama.
Šta biste rekli da je Vaša najveća lična transformacija nakon susreta sa ovim kulturama?
Najveća transformacija mi je bila sama spoznaja pravca kojim moram da krenem da bih je dosegao.
Razgovarala: Tijana Mišović
Fotografije: Privatna arhiva umetnika
