Wes Anderson nikada ne stvara samo filmsku priču – on gradi ceo mikrokosmos. Njegovi filmovi poznati su po izuzetnoj simetriji, pastelnoj paleti i opsesivnoj pažnji posvećenoj detaljima. Ali u svom najnovijem filmu, The Phoenician Scheme, Anderson odlazi korak dalje: uvodi publiku u političko-teatarski univerzum fiktivne zemlje „Moderne Velike Nezavisne Fenikije“, koja, iako izmaštana, izgleda toliko realno da se gotovo može osetiti miris arhivske prašine i toplina pustinjske večeri.
Adam Stockhausen – Arhitekta nestvarnog realizma
Srce ovog sveta oblikovao je Adam Stockhausen, produkcioni dizajner koji već više od jedne decenije definiše vizuelni identitet Andersonovih filmova. Stockhausen je 2015. godine osvojio Oskara za produkcioni dizajn The Grand Budapest Hotel, a nominacije su mu doneli i Bridge of Spies Stevena Spielberga, kao i West Side Story u režiji Stevena Spielberga 2021.
U The Phoenician Scheme, Stockhausen osmišljava složeni sistem prostora u kojem svaka soba, prolaz i fasada imaju dvostruku funkciju: da doprinesu narativu i da funkcionišu kao politički simbol. Ovaj film ne prikazuje pravu zemlju, ali koristi kodove koji evociraju Bliski istok pedesetih godina prošlog veka, oblikujući ambijent između retrofuturizma, pozorišne scenografije i političke alegorije. U intervjuima je Stockhausen opisao da je inspiraciju crpeo iz arhivskih fotografija kolonijalnih gradova, muzeja i bivših ambasada, kao i iz orijentalističkih slika i turističkih brošura iz sredine 20. veka.
Scenografija filma The Phoenician Scheme kao prostor ideologije
Cordine, protagonista i diktator-simbol, boravi u monumentalnim prostorijama čiji hladni mermer, sumorna osvetljenja i oštre linije arhitekture reflektuju njegove osobine – rigidnost, kontrolu i izolovanost. Nasuprot tome, njegova ćerka Liesl živi u spartanskoj sobi nalik ćeliji, čiji minimalizam signalizira unutrašnju pobunu i distancu od očeve ideologije. Ta dijalektika prostora nije slučajna – Stockhausen koristi arhitekturu da govori o unutrašnjim stanjima, što je retkost čak i u savremenom autorskom filmu.
Autentični umetnički radovi – između luksuza i opsesije
Jedan od najzanimljivijih detalja jeste prisustvo autentične slike Pierra-Auguste Renoira iz privatne kolekcije, koja se nalazi iznad Lieslinog kreveta. Ovo umetničko delo nije samo ukras; ono funkcioniše kao simbol – nežna, impresionistička scena u oštrom kontrastu sa represivnim režimom oko nje. Time Anderson i Stockhausen sugerišu da je i umetnost oblik otpora, tiho prisustvo intime u prostoru kontrole.
Bruno Delbonnel – svetlost između sna i nadrealnosti
Vizuelni ton filma potpisuje francuski direktor fotografije Bruno Delbonnel, poznat po saradnji sa braćom Coen, Jean-Pierreom Jeunetom i Timom Burtonom. Delbonnel je pet puta nominovan za Oskara, a njegov rad na filmovima poput Amélie, Darkest Hour i Inside Llewyn Davis poznat je po karakterističnoj upotrebi mekog, difuznog svetla i toplih tonova koji evociraju nostalgičnu melanholiju.
U The Phoenician Scheme, Delbonnel koristi kameru kao pokretnu komponentu prostora. Umesto klasičnih praćenja i zoomova, kadar se kreće precizno kao da je koreografisan – klizi kroz scene, prelazi preko tekstura i senki, otkriva prostor kao lik sam za sebe. Njegovo osvetljenje transformiše čak i jednostavne enterijere u emotivne pejzaže: politički kabineti deluju kao pozornice autoriteta, dok se lični prostori kupaju u senkama, reflektujući unutrašnji svet likova.
Pozorišna logika prostora filma The Phoenician Scheme
Set dizajn u ovom filmu podseća na pozorišne kulise: vrata, hodnici, prolazi i spratovi omogućavaju koreografisano kretanje likova koje nalikuje klasičnim farsama – ali u Andersonovoj verziji, farsa je obojena apsurdom režima. Scenografija funkcioniše kao aparat – struktura koju ne vidimo, ali čiji ritam osećamo. Scene se odvijaju kao sekvence u dijagramskoj knjizi arhitektonske psihologije.
Scenografija kao kôd političkog značenja
Film koristi prostor kao semantički sistem. U raskoši diktatorove rezidencije vidi se ideologija monumentalnosti – vlast kao veličina. U minimalističkim studentskim sobama ćerke Liesl ogleda se suzdržanost i filozofska introspekcija. U javnim prostorima – aerodromima, ministarstvima, muzejima – Anderson koristi piktograme, simbole i boje kao vizuelni jezik moći i kontrole. Sve to čini The Phoenician Scheme ne samo vizuelno impresivnim filmom, već i duboko političkim delom.
U filmu The Phoenician Scheme, scenografija nije puka dekoracija – ona je struktura značenja. Anderson i Stockhausen stvaraju svet koji postoji u međuprostoru između sna, istorije i satire. Ovaj film nije o Fenikiji – on je o tome kako izgled moći oblikuje našu percepciju stvarnosti. Stockhausen, kao Andersonov najvažniji vizuelni saradnik, ovde ne gradi samo setove – on gradi logiku celog sveta. Svet koji ne postoji, ali je toliko detaljno osmišljen da ne možemo da posumnjamo u njegovu istinu.
Foto: Profimedia
Tekst: Natalija Kunić
