U kojoj meri nam oblačenje služi kao element vizuelne komunikacije, ali i način da sebi i drugima opravimo raspoloženje, istražuje Đina Lukić, bona fide zaljubljenica u modu sa karakterom:
Bio je to jun 2020. godine, korona virus je i dalje bio u centru dešavanja, a ja sam po ko zna koji dan zaredom iz svog ormara izvlačila trenerku i omiljenu Simon Miller majicu za još jedan dan u kući. Posle izvesnog vremena stigla mi je poruka od jedne moje klijentkinje: “Da li želiš da se sredimo i odemo u šetnju? Ako hoćeš, možemo da obučemo naše Saks Potts kapute.”U to vreme sam radila u Nordstromu kao ambasador za mlade i nove dizajnere, a ona je bila jedna od mojih klijentkinja koja je zahvaljujući istim modnim interesovanjima, zajedničkom iščekivanju novih kolekcija jako brzo postala blizak prijatelj. Našle smo se u skoro potpuno praznom centru grada u našim Saks Potts kaputima (u Čikagu jun ume da bude poprilično hladan), neki bi rekli previše sređene za tu priliku, dok smo nas dve komentarisale koliko nam oblačenje zaista nedostaje. U jednom trenutku, žena koja nam je išla u susret, s najvećim uzbuđenjem i osmehom na licu, prišla je i rekla: “Mesecima nisam videla nikog da se sredio, ovi kaputi su mi popravili dan, devojke, hvala vam.” Radost odevanja ne utiče pozitivno samo na nas lično, već i na slučajne prolaznike.
Ljubav prema modi mi je usađena poprilično rano, ali početak srednje škole je bio momenat kada sam počela da je shvatam na neki svoj način i kada sam zapravo počela da gradim svoj stil, koji je od tada (srećom) evoluirao dosta. U slobodno vreme počela sam da pišem za jedan online modni portal, gde su moji tekstovi uglavnom bili o trenutnim modnim trendovima i revijama, što je dovelo do svakodnevnog prelistavanja časopisa i interneta. To je bio početak ulaska u svet koji je tada izgledao veoma nedostižno. U Beogradu, u to vreme, opcije za šoping su bile limitirane, pogotovo za jednog srednjoškolca, tako da je garderober moje mame poslužio kao glavna inspiracija. Spajanje Zare sa vintage komadima iz 80-ih i 90-ih, pa čak i iz nekih ranijih godina, koji su pripadali mojoj baki. Sve to, da bi se postigao look nekih od omiljenih street style zvezda koje su gurale tadašnje trendove twee girl i indie sleaze.
Karl Lagerfeld je bio jedan od prvih dizajnera čiji rad me je fascinirao. I dan-danas se sećam Chanel Resort 2013 revije u Versaju, i mom beskrajnom oduševljenju da nešto tako uopšte postoji, dok sam ukrug vrtela slike revije na sajtu. Danas bi to definitivno bio J. W. Anderson.
Modna industrija je tada bila mnogo manje pristupačna, popularnost Instagrama nije bila kao danas, TikTok i influenseri nisu postojali, osim nekoliko modnih blogera koje smo svi pratili kako bismo doživeli modnu scenu na što realističniji način.
S jedne strane, to doba industrije me je uvek više privlačilo, dizajneri su bili ti koji su postavljali trendove, a danas su to influenseri koji diktiraju ritam bezbroj mikro trendova. Nedostaje mi više momenata gde taj pravi The Joy of Dressing može da se prepozna. Sve manje ljudi se oblači iz ličnog zadovoljstva, noseći komade isključivo zato što su u trendu, pokušavajući da nahrane apetite njihovih pratilaca, koji će već do sutra zaboraviti na njihov Get Ready With Me video, jer će izaći nešto novo i potencijalno zanimljivije.
Kada pomislim na neke od mojih komada, koji me uvek oraspolože, setim se svoje prve kupovine dizajnerske torbe – Balenciaga Bazar, nastale kao deo jesenje kolekcije 2017. godine. Oduvek me više privlačila garderoba nego torbe, ali se sećam te kupovine i moje sreće, kojoj nije bilo kraja. Još uvek je jedna od mojih go-to torbi, i sa mnom je na svakom putovanju. Chanel šljokičaste austronaut čizme iz 2017. godine, najvažniji je par obuće u mom garderoberu, savršene za svaku priliku, iako možda na prvi pogled ne izgledaju tako. Jako mi je teško da se odlučim za samo jedan komad garderobe za koji bih mogla da kažem da mi je omiljen, ali u poslednjih par sezona opsednuta sam brendovima Khaite i Toteme. Osećam se dobro u svakom njihovom komadu, i kod garderobe mi je jako važno da je to nešto što ću nositi iz godine u godinu, a ovi dizajneri pružaju baš to. Jedna od poslednjih kupovina mi je Toteme jakna od ovčjeg krzna i ne skidam je ove zime.
Vintage mi je prirastao srcu, pogotovo otkad sam počela da radim za The RealReal, kompaniju koja važi za jedan od najvećih komisiona luksuzne odeće, gde pravim izbor ženskih stvari za njihove prodavnice širom Amerike. U poslednje dve godine imala sam priliku da vidim neke od najređih modnih komada – Jean Paul Gaultier Cyber Baba kombinezon iz ’95. godine, Alexander McQueen Dante odelo iz ’96. godine, koje unutar sakoa ima ušivenu njegovu kosu, te Gucci komade iz Tom Ford ere i mnoge druge dizajnere čije radove danas možete videti uglavnom samo u muzejima. Nakon deset godina rada u modnoj industriji, i dalje mi donosi istu dozu zadovoljstva i uzbuđenja u vezi s tim šta dolazi sledeće. Na termin overdressed zaboravila sam, uživam u svakom odevnom komadu i oblačim se za sebe, a ponekad i za slučajnog prolaznika.
*O radosti odevanja Đina Lukić pisala je za martovsko izdanje magazina Harper’s BAZAAR
Tekst: Đina Lukić
Fotografije: Privatni album, Instagram