Hermès je u Bel Airu predstavio modni performans koji je više ličio na filmsku scenu nego na klasičnu reviju. U savremenom zdanju obojenom u meku žutu nijansu, kolekcija za jesen/zimu 2026 razvijala se kao niz vizuelnih fragmenata koji istražuju odnos tela, prostora i odeće.
Umesto da se osloni na jednu jasnu ideju siluete, Nadège Vanhée je gradila kolekciju kroz osećaj stalne promene. Odeća je delovala kao da je u pokretu čak i kada modeli stoje — materijali su „radili“ sami za sebe, stvarajući utisak da tkanina ima sopstveni ritam.
Posebno je zanimljiv bio način na koji su se u kolekciji sudarali različiti modni jezici. S jedne strane, prisutna je prepoznatljiva Hermès tradicija kože i precizne izrade, dok se s druge strane pojavljuje gotovo eterična lakoća svile i prozračnih slojeva. Taj kontrast nije bio naglašen kao sukob, već kao dijalog između čvrstog i nestalnog.
Revija je imala izraženu koreografsku logiku. Neki lookovi delovali su kao da su preuzeti iz plesnog studija — sa naglašenim pokretom nogavica, asimetričnim padom tkanine i elementima koji se aktiviraju u hodu. Odeća je, u tom smislu, funkcionisala kao produžetak tela, a ne kao okvir oko njega.
Zanimljivo je da su i luksuzni simboli kuće — torbe i jahački detalji — bili gotovo „utišani“ u ukupnoj slici. Umesto da dominiraju, uklopili su se u širi vizuelni tok, kao deo svakodnevnog kretanja, a ne statusnog prikaza.
Kako je revija odmicala, svetliji i vazdušasti tonovi postepeno su ustupali mesto tamnijim i zatvorenijim bojama. Taj prelaz nije bio samo estetski, već i narativni — kao da kolekcija prolazi kroz različita emocionalna stanja, od otvorenosti ka introspekciji.
Finale u crnoj boji nije delovalo kao kraj u klasičnom smislu, već kao zadržani trenutak tišine nakon pokreta. U tom smislu, Hermès nije prikazao samo garderobu za sezonu, već ideju mode koja se stalno menja zajedno sa onim ko je nosi.
Foto: Profimedia
