Salonke vintage
Možda najlepši kompliment za svakog od nas jeste da živimo svoje autentično ja. Katarina Bogdanović Kukla jedan je od stvaralaca iz regiona, koja pleni integritetom i namerom da promišljeno realizuje u vidu slika. Ona je u njih utkala svoj svet koji spaja magično sa realnim, ali u svakom trenutku je prisutna potreba da se dotakne relevantnih društvenih pitanja. Njeni glumci su pažljivo odabrani kako bi poslužili kao nosioci potrebe za promenama, koji svojim bićem preispituju konvencije, tradiciju i suočavaju nas sa onim što je novo. Kukla svojim stvaralaštvom kreira dijaloge i pravi mesto za razumevanje svih nas.
Da li je umetnost magija? Kako svoju magiju hranite i kako je ispoljavate?
Katarina Bogdanović Kukla: Mislim da je umetnost za svakog nešto drugo, a za mene sigurno jeste i fantazija, ali i refleksija tog preispitivanja stanja i suočavanja. Verujem u magiju i čaroliju, ali ne bih rekla da je hranim, već da ona hrani mene kad mi je najteže, pokazuje mi da je izlaz moguć.
Koji umetnici su vam poslužili kao inspiracija, da je kreiranje fantazije u radu moguće i da se od nje ne odustane?
Katarina Bogdanović Kukla: David Lynch, Isabel Allende, Céline Sciamma, Metka Krašovec, Hayao Miyazaki, Georgia O’Keeffe, Frida Kahlo, Yorgos Lanthimos, Björk, kao i mnoge rediteljke i reditelji muzičkih spotova služe mi kao inspiracija. Njihovi svetovi su me ohrabrili da verujem u svoju viziju, koliko god ona delovala previše.
Koliko je kompromis sastavni deo procesa stvaranja i kako se s njim radi ili kako se on zaobilazi?
Katarina Bogdanović Kukla: Kompromis se uglavnom dešava kada želja ili ideja naiđu na realnost, pogotovo finansijsku. Ali kompromis uvek vidim kao izazov, gde moram opet da upotrebim svoju kreativnost kako bih mogla unutar ograničenja najbolje da izrazim ideju i poruku dela.
Rolka privatno vlasništvo, salonke vintage
Da li je odgovornost kreativnih industrija da skreće pažnju na probleme u društvu i da učestvuje u stvaranju dijaloga?
Katarina Bogdanović Kukla: Mislim da je potreba svake kreativne osobe individualna, ali mislim da kao zajednica moramo da skrećemo pažnju tamo gde je najpotrebnije. Ako se moj glas čuje, osećam i odgovornost da pomognem da se ozvuči i nečiji glas, koji se još ne čuje dovoljno. Svaki glas je bitan. Mislim da ako ne radimo to, da smo se džaba borili.
Koje su vam teme najintrigantnije? Šta vas trigeruje i tera da razmišljate da temu obradite u vidu projekta?
Katarina Bogdanović Kukla: Najviše me zanimaju i inspirišu teme koje se tiču otkrivanja ženskog pogleda, identiteta i seksualnosti, inkluzije različitosti i manjina, te pitanje osobne slobode, ali sa svakim projektom se teme produbljuju i šire. Trigeruje me nasilje, društvena imunost na nasilje, neprihvatanje različitosti i hipokrizija. Veliki kontrasti, koliko me pogađa bol, toliko me pogodi i lepota i nežnost, i baš to me tera da stvaram.
Između projekta „Sestre” i „Fantasy”, kako ste se kao osoba i umetnik razvili?
Katarina Bogdanović Kukla: Između ta dva projekta sam postala majka, a odradila sam veliki deo tako komercijalnih i umetničkih projekata. Stekla sam ogromno radnog iskustva, rasla i eksperimentisala. Mislim da sam više upoznala sebe, da sam se i više ranila, jer nisam sebi dozvolila ni malu pauzu. Sad još više znam šta hoću, ali i šta više ne želim i ne mogu da dozvolim.
Salonke vintage
S obzirom da ste rođeni i odrasli u Sloveniji, makedonskih korena, a živite u Beogradu, kako komentarišete razlike u društvenim diskursima? Koliko smo kao region počeli da pričamo?
Katarina Bogdanović Kukla: Kad se osvrnem na skoru prošlost, a i na sadašnjost, ponekad mi se čini da smo prokleti region, iako momenat nakon toga osetim snagu povezivanja i solidarnosti svih ovih naroda. Slovenija i Srbija se mnogo razlikuju, u mnogim političkim pogledima je Slovenija mnogo progresivnija, a Srbija ima druge, duboke snage, naročito u malim zajednicama, u svakodnevnoj solidarnosti ljudi koji se međusobno podržavaju i umeju da se povežu u velike pokrete koji zaista mogu doneti promene. Sve u svemu, mislim da smo svi mali igrači u jednom većem sistemu i da bi se trebalo izboriti za pravu slobodu.
Kako se vaš pogled na svet menja s majčinstvom? Da li to što ste postali majka otvara pitanja za nove ideje u kreativnom procesu?
Katarina Bogdanović Kukla: Majčinstvo je za mene, a verujem i za mnogo žena, značilo totalnu promenu života, životnog stila i identiteta. Nekako mi je bilo veoma brzo jasno kako ovaj svet nije napravljen za majku, dok je s jedne strane ogromno očekivanje da to postaneš, a s druge svet te vidi kao teret kada to postaneš. Ali ne dopuštam da sebe tako vidim, već s puno unutrašnje snage idem dalje i trudim se da iniciram sistemske promene. Mislim da sam postala brža u kreativnom procesu, zbog samog nedostatka vremena koji dođe sa svim novim obavezama, ali i hrabrija.
Šta je ono što vam daje muzika, a šta režija?
Katarina Bogdanović Kukla: Na kraju dana mi se čine mnogo slične, mogu da čujem film i da vidim muziku. Muziku sam uvek doživljavala više emotivno i podsvesno, a za film moram da upotrebim i racionalniju stranu sebe, te više osećaja za timski rad. Film nastaje zajedničkim snagama i zato je uvek kolektivno delo.
Glavni i odgovorni urednik: Petar Janošević
Tim:
Fotografije: Gorna Popovski
Stajling i razgovarao: Marko Mrkaja
Frizura: Maja Stanišić
Šminka: Nadežda Lekić
