Pierrea sam upoznala pre dve godine, na Sarajevo Photography Festivalu, a ove godine sam se vratila na festival kako bih pogledala njegovu izložbu Iridescence. Ova izložba vraća ga fotografijama koje je zabeležio 2016. godine u izbegličkom kampu Basroch na severu Francuske. Gotovo deceniju kasnije, te fotografije dobile su novi život i novu formu, otvarajući pitanja sećanja, iskustva i protoka vremena. Pierre je francuski vizuelni umetnik, fotograf i producent, a trenutno radi kao menadžer produkcije za Magnum Photos u Parizu. Prethodno je blisko sarađivao sa fotografom Stanleyjem Greeneom, a za amsterdamsku platformu NOOR Images vodio je digitalne projekte i globalne obrazovne programe. Njegov rad prirodno se kreće između stvaranja fotografija i svega što ih prati – produkcije, arhive, edukacije, konteksta i načina na koji fotografije dolaze do publike. Razgovarali smo o izložbi Iridescence, sećanju, odgovornosti fotografije, vizuelnoj pismenosti u eri veštačke inteligencije i o tome može li fotografija i dalje da nas natera da zastanemo i zaista pogledamo.
Projekat Iridescence vraća vas fotografijama koje ste pre deset godina zabeležili u izbegličkom kampu. Šta vas je navelo da im se vratite i kako se tokom vremena promenio vaš odnos prema njima?
Vraćanje ovim fotografijama gotovo deset godina kasnije, manje deluje kao vraćanje u prošlost, a više kao prilika da je konačno sagledam jasno. Basroch je bio intenzivno iskustvo u svakom smislu: izrazito lepo, kroz ljude koje sam upoznao i razgovore koje smo vodili, ali i izuzetno mračno, zbog onoga čemu sam svedočio, načina na koji put izrabljuje najranjivije, nasilja, zlostavljanja ranjivih ljudi, jedne odiseje u kojoj su život i smrt na svakom koraku, jedno pored drugog. Nešto tako intenzivno ne može se brzo razrešiti. Potrebno mu je vreme, ne da bi bilo zaboravljeno, već da bi dobilo svoj oblik. U to vreme, oko migrantske krize vladao je i svojevrstan medijski cirkus. Urednici su želeli vrlo specifičan, mejnstrim vizuelni jezik. Većina fotoreportera koji su pratili tu priču priklonila se tom istom ilustrativnom pristupu, gotovo po automatizmu. Pokušao sam da mu se oduprem. Instinkt mi je govorio da usporim, da napravim rad koji će odražavati iskustvo, umesto da ga samo prikazuje, nešto što je bliže umetničkom delu nego klasičnom zadatku, dokumentaciji kao promišljanju, a ne kao ilustraciji. Ta odluka me je donekle udaljila od onoga što se 2016. godine tražilo u fotografskoj industriji. Ako ćemo iskreno, ni ja tada još nisam bio spreman. Ne zato što materijala nije bilo, već zato što kao fotograf još nisam dovoljno sazreo da u potpunosti razumem ono pred čim sam se našao. U tom smislu, Iridescence nije samo povratak tim fotografijama, to je trenutak u kojem je moja fotografska praksa konačno sustigla to iskustvo.
„Za mene je fotografija
oblik izražavanja,
način da se sledećoj
generaciji prenesu
dijalog, sećanje
i nasleđe”
Ove fotografije ste transformisali iz dokumentarnog projekta u fotografsku skulpturu, smestivši ih u žutu strukturu koju ste tokom ovogodišnjeg Sarajevskog festivala fotografije opisali kao neku vrstu utočišta. Zašto vam je bilo važno da fotografijama date ovakvu fizičku formu i šta za vas danas znači ideja utočišta?
Hvala što ste uočili tu razliku, važna mi je. Nikada mi nije prijala reč projekat, jer moj rad nije nešto što može unapred jasno da se definiše. Ona takođe podrazumeva da unapred znam kakav će biti ishod, a to ovde nije slučaj. Ovo su jedinstveni polaroidi, izbledeli i izmenjeni usled hemijske reakcije, procesa koji je nepredvidiv koliko i samo iskustvo. Nazvati ih projektom značilo bi biti neiskren prema toj nepredvidivosti. To nikada nije bio plan koji sam sproveo, bilo je to nešto što sam dopustio da se dogodi fotografijama, bez obzira na to koliko sam želeo da imam kontrolu ili kakav će ishod biti. Pokretačka snaga ovog rada oduvek je bilo samo iskustvo – osećaj boravka u tom kampu, među tim ljudima. Fotografije su već same po sebi neobične u tom smislu – izlaze iz okvira tradicionalne fotografije, njenih jasnih granica, ravnog horizonta i predvidive palete boja.
Nazvati ovo fotografskom skulpturom znači pokazati publici razliku između dvodimenzionalnog dela i skulpture, razliku koju donose prostor i snaga koju skulptura može da ima. Ovo delo sada zauzima prostor u kojem bi ljudi mogli da se nađu, postaje prisutno među njima i ponovo dovodi među nas ljude koji su na fotografijama, iz one druge stvarnosti koju sam tada iskusio. A to je, za mene, blisko samoj definiciji utočišta, mogućnosti da ponovo učinimo prisutnim ljude do kojih nam je stalo, ljude koji su nam važni, one koji su nas napustili i one koji su stigli. Žuta kutija u kojoj se nalaze ovi jedinstveni otisci svojevrsna je kutija za čuvanje sećanja. Sami materijali nisu dragoceni, ali postaju prolaz ka onome što predstavljaju.
Vi ste menadžer produkcije za Magnum Photos u Parizu, koje je jedno od najznačajnijih fotografskih arhiva na svetu. Šta ste kroz to iskustvo naučili o ulozi fotografije u tome kako razumemo prošlost? I kako su vaš rad u NOOR Images i saradnja sa Stanleyjem Greeneom uticali na vaše shvatanje fotografije kao sredstva za pripovedanje, edukaciju i društveni angažman?
Rad sa arhivom koja obuhvata gotovo sto godina istorije, pre svega te nauči da se istorija ponavlja. Iste borbe, za prava, slobodu i oslobođenje, vraćaju se iznova, poput neprekidnog ritma, a ne niza izolovanih događaja. Sve je povezano. I sam Magnum nastao je iz tog ritma, osnovan je nakon Španskog građanskog rata i Drugog svetskog rata, a nekoliko njegovih osnivača bili su ljudi koji su i sami morali da napuste svoje domove zbog progona i represije. Kasnije su kroz fotografiju počeli da beleže iskustva ljudi pogođenih takvim događajima. Isti obrazac vidimo i danas: Arapsko proleće, rat u Ukrajini, Sudan, Liban, a sada i genocid u Gazi, gde ljudi jednostavno pokušavaju da prežive. Fotografija postoji da zabeleži i svedoči o istoriji dok se ona odvija. Zahvaljujući dokumentarnim fotografima iz Magnuma, NOOR-a, foto-agencije VII i brojnim frilenserima koji rade nezavisno, uspevamo da sačuvamo trag o svemu što se događa.
To samo dodatno pokazuje koliko je važno nastaviti da dokumentujemo Istoriju, sa velikim „I“. Bliska saradnja sa Stanleyjem Greeneom naučila me je nečemu mnogo ličnijem – koliko je važna posvećenost. Posvećenost tome da preuzmeš štafetu od onih koji su bili pre tebe i proslediš je onima koji dolaze posle tebe. Za mene je fotografija oblik izražavanja, baš kao što su to muzika ili bilo koja druga umetnost, način da se sledećoj generaciji prenesu dijalog, sećanje i nasleđe, a ona će tome zauzvrat dodati nešto svoje. I tu se vraćam na Magnum. Organizacija koju su osnovali ljudi progonjeni od strane nacista danas ima novu generaciju fotografa koji taj isti duh prenose u stvarnost našeg vremena – libansku fotografkinju Myriam Boulos, palestinsko-holandskog fotografa Sakira Khadera i sudanskog fotografa Saliha Basheera. Oni su postali kreativni glas generacije umetnika i vizuelnih pripovedača koji govore o stvarnosti današnjice, i o svima koji se i dalje bore za sopstvenu slobodu, u kom god obliku ta borba bila.
Živimo u vremenu kada se fotografije stvaraju u do sada nezabeleženim razmerama, dok veštačka inteligencija može da generiše fotografije događaja i ljudi koji nikada nisu ni postojali. Kako će to promeniti način na koji doživljavamo fotografiju i šta će jednu fotografiju u budućnosti činiti značajnom ili vrednom poverenja?
Zbog ove preplavljenosti fotografijama, bile one generisane veštačkom inteligencijom ili ne, nova generacija razvija potpuno drugačiji odnos prema samoj prirodi fotografije i slike, bez obzira na to da li su lažne ili stvarne. Ono što je sada najvažnije nije povlačenje oštre granice između ta dva, već pomagati ljudima da razumeju da se sam odnos prema slikama promenio. Upravo zato je vizuelna pismenost važnija nego ikad. Ljudi će tu moći da povuku jasnu granicu onda kada budu znali šta zapravo gledaju.
Aida i Jelena iz Sarajevo Photography Festivala pozvale su me na prethodna dva izdanja, upravo sa idejom da kroz radionice pokrenemo inicijativu za razvijanje vizuelne pismenosti u regionu Balkana. Cilj je bio da podržimo vizuelne umetnike i fotografe da fotografije posmatraju pažljivije, da vide dalje od površine i razumeju šta one zapravo žele da kažu. Verujem da ovakvoj vrsti obrazovanja treba posvetiti jednaku pažnju kao učenju čitanja, muzike ili jezika u školi. Kada neko razume šta fotografija zapravo poručuje, njen jezik i nameru, onda može da proceni koliko joj može verovati. Tehnologija koja se koristi za stvaranje fotografija nastaviće da napreduje velikom brzinom. Pravi izazov je da obrazovanje i naše razumevanje fotografije napreduju jednako brzo, zajedno s njom.
„Rad sa arhivom, koja obuhvata gotovo sto
godina istorije, pre svega te nauči da se istorija
ponavlja. Iste borbe, za prava, slobodu
i oslobođenje, vraćaju se iznova”
Kada razmišljate o tome šta dolazi, šta vas trenutno najviše zanima u fotografiji? I kakvu ulogu se nadate da će fotografija imati u svetu koji sve više oblikuje tehnologija?
Ono što me trenutno najviše zanima jeste da li fotografija još uvek može da ostavi prostor za sporost u svetu koji se stalno ubrzava. Da li fotografija i dalje može da nas natera da zastanemo i zaista pogledamo, umesto da samo pređemo preko nje. Ako idemo ka svetu u kojem se ljudi sve više svode na podatke i predviđanja, nadam se da će fotografija ostati jedno od mesta na kojima ljubav, otpornost, lepota i tuga mogu da se prepoznaju kao stvarna, proživljena iskustva. Takođe bih voleo da vidim više institucija, organizacija, festivala i muzeja koji podstiču eksperimentisanje i dalje pomeraju granice ove umetničke forme. Meni se čini da toga još uvek nema dovoljno. Kao lep primer za to, preporučio bih vašim čitaocima da posete naredno izdanje Sarajevo Photography Festivala, jer je to festival koji preispituje fotografiju i izlazi iz okvira njene tradicionalne forme. Ali, da zaključim, mislim da je našoj industriji potrebno više prostora za radove koji preispituju samu prirodu fotografije, bez obzira na status, poreklo ili kontekst iz kojeg autori dolaze.
razgovarala VANJA RATKOVIĆ | fotografije PIERRE MOHAMED-PETIT
