Završivši Zagrebačku Akademiju likovnih umetnosti, njegove početne instance bile su slikarstvo i ilustracija, da bi se tokom više od decenije stvaralaštva i promišljanja profilisao kao jedan od najznačajnijih muralista u Hrvatskoj, regionu i Evropi. Njegov rad, kao i on lično, doživeo je evoluciju, te mu trenutni radovi odišu atmosferom koja bi mogla da se opiše sledećim: zapali sve slatkom melanholijom. Od robota, životinja i pištolja do portreta i prizora sa buvljaka, Lončevi murali su se razvijali poput vizuelnog dnevnika – ispunjeni predmetima i trenucima koji pričaju priče.
Među njima, Hrelić – čuveni zagrebački buvljak – zauzeo je posebno mesto. Upravo je jedan od tih prizora preneo na zid stambene zgrade u Čačku, gde je prošle godine, u okviru DUK festivala, naslikao svoj prvi mural u Srbiji − Šetnja. Ovim radom započeo je serijal murala inspirisanih vlastitim fotografijama sa Hrelića, hvatajući laganu šetnju kroz gomilu predmeta, gde pogled luta slobodno, bez pritiska kupovine.
Nastavak ove priče oslikao je na Street Art Festu u Grenoblu, te na Street Arts Festivalu u Mostaru, dok je u Beogradu, u oktobru 2024. godine, u okviru festivala Runaway, oslikao mural Figure na Bežanijskoj kosi – još jedan fragment njegove vizuelne hronike.
Iza svih oslikanih zidova, spoljašnjih i unutrašnjih, koje mnogi vrhunski umetnici često podižu oko sebe, otkriva se neko izuzetno pristupačan i otvoren. Iza složenosti i velikih dostignuća stoji osoba spremna da deli svoja iskustva i emocije koje odjekuju u njegovim radovima.
Razgovarali smo o evoluciji i revoluciji u umetničkom izražaju, radnoj etici, regionalnoj muralskoj sceni, buvljacima kao njegovoj velikoj pasiji i inspiraciji, kao i o uticaju woke kulture.
Da li pravite razliku između svoje umetničke ličnosti i privatnog života, ili smatrate da su vaš rad i vaša osobnost nerazdvojni, pa se ne opterećujete tim pitanjem?
Kao mladi student, a nešto kasnije bedak s diplomom, sigurno sam se previše opterećivao takvim stvarima. Deo krivice ide i samom okruženju, koje je previše opterećeno tuđim mišljenjima. Imam osećaj da mnogi ljudi u tuđem uspehu vide svoj neuspeh, radije nego inspiraciju, pa samim tim, ako ti odjednom krene, mnogo više namrštenih obrva usmeri se prema tebi.
S druge strane, postoje grupe ljudi koje te stave u određenu kutiju, iz koje, ako izađeš, opet dobiješ namrštenu ekipu. U umetnosti smatram da može biti opasno previše se vezati za određeni stil, ideologiju i dogme. To je samo dobar recept da postaneš karikatura samog sebe za deset godina. Isto tako, nema smisla pokušavati zadovoljiti sva očekivanja. Najgore je prihvatiti sliku sebe koju su u određenom trenutku stvorili drugi.
Svet umetnosti je prelep kada ti ide, ali kada nakon uspona krene pad, ego mnoge odvede u pogrešnom smeru. Zbog navedenih razloga, verujem da je mnogo zdravije odvojiti svoje umetničko stvaralaštvo od svoje ličnosti. Iako je slikanje moja profesija, to je samo deo onoga što me zanima i čemu posvećujem vreme.
Lična evolucija je važnija od revolucije?
U kontekstu umetničkog stvaralaštva, lična evolucija, doslednost i kontinuirani rast važniji su od bunta, koji je u mnogim slučajevima samo gorivo za početnike. Nekakav blagi oblik revolucije treba voditi protiv samog sebe, ali ga ne treba nametati drugima.
Do 2018. godine najviše sam koristio sprej, težeći izrazito renderovanim figurama i različitim finesama koje sprej omogućava. Nakon izložbe u Thinkspace galeriji, odlučio sam da drastično promenim svoj pristup slikanju na ulici. Trebalo mi je dosta vremena da se prilagodim, jer sam se u nekim trenucima ponovo osećao kao početnik.
Za određene projekte i dalje koristim sprej kao glavni medij, ali danas su mi mnogo draži četke i valjci. Mislim da u nedovršenim ili nesavršenim slikama ima mnogo više čari — one teraju oko da luta od ruba do ruba, umesto da jednim pogledom sve bude jasno pročitano. Takve promene me osveže i otvaraju mi nove puteve, zbog kojih se iznova zaljubljujem u slikanje.
Crteže, slike i murale više ne posmatram kao gotove proizvode, već kao artefakte određenog trenutka, gde sam dao svoj maksimum u datim okolnostima.
Poznati ste kao osoba sa izuzetnom radnom etikom. Koliko vam je izazovno raditi dvanaest sati na skeli, u uslovima koji nisu uvek povoljni?
Tokom srednje škole rekreativno sam se bavio ekstremnim sportovima. Ideja da u kreativnom trošenju energije postoji nešto opasno i protivzakonito bila mi je izuzetno privlačna. Onda sam u jednom trenutku polomio prednje zube… U slikarstvu bi možda murali bili ono što su snoubording i skejt u sportu. Pred zidom, adrenalin mi daje poseban fokus, koji u studiju, iz nekog razloga, mnogo brže izlapi. Na dizalici sam mnogo nabrijaniji i mogu da radim više od dvanaest sati. Tokom slikanja murala celo telo je aktivno, zbog čega se osećam mnogo bolje, dok je slikanje u ateljeu znatno pasivnije i vreme kao da drugačije prolazi. Slikanje velikih formata na otvorenom prostoru podrazumeva i suočavanje s izazovima koji ponekad nemaju nikakve veze sa samim slikarstvom, što ga čini mnogo dinamičnijim. S godinama sve više težim tome da izbegavam repetitivne zadatke i radije se fokusiram na nove male pobede i učenje.
Kako ste se odlučili za murale kao primaran format vašeg umetničkog izražaja?
Da me je neko u srednjoj školi pitao da li za dvadesetak godina sebe vidim kao muralistu koji gostuje na različitim svetskim festivalima, rekao bih da je to nemoguće. Sama činjenica da sam uspeo da upišem Akademiju već mi je u startu delovala nestvarno. Taj stav je uglavnom dolazio iz nesigurnosti i straha da nemam džedajske moći s kojima su se, činilo mi se, mnogi drugi rodili. Tokom prve dve godine studiranja prilično sam se razočarao u samu Akademiju, jer sam imao utisak da ni profesori baš ne znaju kako se barata svetlosnim mačevima i da nisu preterano sposobni da prenesu konkretno praktično znanje, kojem sam se kao student radovao (danas je, nadam se, ipak bolje nego u vreme mog studiranja). Zbog toga sam odlučio da se okrenem mračnoj strani i bavim se neumetnošću – iliti šaranjem po zidovima (smeh). Šalu na stranu, naravno da sam imao lepa iskustva i upoznao dosta dragih ljudi na fakultetu, ali klasičan način izlaganja i funkcionisanja unutar tog (zagrebačkog) mikrokosmosa jednostavno mi nije odgovarao, a još me manje privlači danas. Slikanje po zidovima sam doživljavao kao povratak srednjoškolskoj ljubavi, kako ne bih potpuno odustao od nečeg kreativnog. Svako malo, crtao bih po oronulim zidovima napuštenih zgrada u centru grada, eksperimentišući s različitim temama i stilovima. To je na kraju dovelo do poziva na brojne festivale van Hrvatske, gde sam postepeno počeo da radim na sve većim formatima.
Kako gledate na balkansku muralističku scenu, posebno na prostoru nekadašnje SFRJ?
Balkanska scena je prilično raznolika, ali je ne poznajem u potpunosti. Po prirodi sam povučeniji tip koji ne odlazi na sva druženja, tako da mi je teško biti objektivan ili informisan kada je reč o najnovijim imenima na sceni. Razgovarajući s Artezom na tu temu, pomenuo sam kako mi se čini da je srpska scena mnogo jača i aktivnija van samog Balkana, na šta je on odgovorio suprotno, misleći da to više važi za hrvatske umetnike. Toliko o našoj objektivnosti. Možda smo se samo nabacivali jedan drugome. Smatram da je malo tradicionalan. Prikazivanje života u provinciji lično me privlači, jer sam gotovo celo detinjstvo proveo u Zagorju kod bake i deke. Dok su moji vršnjaci putovali na more, ja bih sa svojim rođacima bio na malom brežuljku, okružen seoskim životinjama, traktorima i šumom. Verovatno me iz tog razloga privlače buvljaci, na kojima se mogu pronaći brojne starine koje sam kao klinac viđao na selu.
Sad kada ste pomenuli temu buvljaka, koje su to glavne stvari koje vas fasciniraju u vezi s njim?
Na Hrelić odlazim još od studentskih dana. Tada sam i prvi put zapravo slikao tu temu u blizini samog buvljaka. Gledajući svoje radove sve do pandemije, zaključio sam da moram da se fokusiram na jednu ili dve teme koje želim da razradim u narednih nekoliko godina. Buvljak mi je inspirativan zbog različitih tipova ljudi, spontanih scena i sirovih interakcija koje kao da su ispale sa stranica Alana Forda. Ima nešto i u toj igri traženja ničeg konkretnog po kutijama i na prenatrpanim ceradama. Male avanture koje me vraćaju u detinjstvo, kada sam sa prijateljima iz susedne ulice zalazio u napuštene kuće, fabrike i radionice, gde bismo svako malo pronašli zanimljive stvari. Tu rutinu volim da uhvatim objektivom, kako bih kasnije u ateljeu određene fotografije koristio kao reference za crteže, male studije, a kasnije i murale. Sviđa mi se kombinovanje scena koje su se stvarno desile i kolažiranje sa kompozicijama koje sam slagao u studiju.
Većina nas je pod nekakvim uticajem spoljašnjih izvora. Možda je to oduvek bilo tako, ne znam. Generalno gledano, rekao bih da sama grafiti kultura nije naša, već da smo inspiraciju crpeli iz onoga što smo viđali u američkim časopisima i dokumentarcima. To je sasvim normalno, čak i van okvira umetnosti. U početku upijaš ono što ti je potrebno i što te inspiriše da bi kasnije lakše pronašao sebe, bilo u sportu, kulinarstvu ili umetnosti. Murali, u ovom današnjem obliku, u Hrvatskoj skoro da nisu ni postojali donedavno, a danas se pak sve trpa u isti koš. Za sebe mogu reći da sam pod uticajem stranih umetnika, jer sam, onog trenutka kada sam odlučio da sprejem ne crtam slova kakva sam viđao po zidovima osnovne škole, uzore pronalazio u knjigama i na internetu, s obzirom na to da u mojoj blizini nije bilo velikih murala, posebno u reprezentativnom figurativnom stilu. Iz tog razloga, umetnici iz zemalja poput Francuske, Italije, Poljske, a posebno Španije, možda su u prednosti jer neka od najvećih imena u istoriji umetnosti žive u njihovim muzejima. S druge strane, činjenica je da se sve više balkanskih umetnika ističe na svetskoj sceni, što dokazuje da lokalni uticaj ne igra toliku ulogu u odnosu na trud i uporan rad. Zbog toga se radujem daljem razvoju scene u narednih deset godina.
Dobar primer specifičnog slovenskog stila je i hrvatski muralista i slikar Lord Čardak, koji eksploatiše šokačke motive. Šta mislite o takvim temama?
Lord Čardak, možda slično kao i Wuper, pronašao je temu koja ga povezuje s mestom iz kojeg dolazi i ponosno je prenosi na platna. Njegove slike deo su njegovog identiteta, koji se sjajno uklapa u sam slikarski stil. Smatram da je danas prilično hrabro baviti se takvim temama, jer ispada da je novi pank zapravo biti makar malo tradicionalan.
Kada smo kod slobode i ograničenja iste, trenutna „woke” kultura i politička korektnost donose dosta cenzure i autocenzure u svim sferama društva, pa i u umetnosti. Kako gledate na ovaj fenomen?
Zanimljivo je kako kroz vreme određeni pokret ili čak simbol, koji je predstavljao nešto pozitivno, može postati upravo suprotno. Kao primer uzeo bih skinhead kulturu, koja je u početku bila vezana za radničku klasu i jamajčansku muziku šezdesetih godina, a svi znamo u šta se pretvorila devedesetih, ako ne i nešto ranije.
Kao kontrast, danas možemo uzeti primer Proud Boysa, ekstremno desničarsku, neki kažu neofašističku severnoameričku organizaciju, čije ime odnedavno koristi LGBTQ zajednica, kako bi ih pre svega malo istrolovali, te kako bi samo ime pretvorili u nešto, kako oni kažu, pozitivnije. Kad razmisliš o samom imenu Proud Boys, ne možeš a da ne prasneš od smeha.
Pre tri godine sam imao priliku da posetim Seul, glavni grad Južne Koreje, gde sam dosta vremena proveo obilazeći lokalne palate i hramove. Na Instagramu sam u jednom trenutku objavio fotografiju starog budističkog hrama koji se nalazi u samom centru grada, da bih dobio par poruka zašto objavljujem nacističku svastiku zašaranu na lepoj zgradi. Oni koji znaju malo širu istoriju simbolizma – shvatiće.
Woke kultura, ono malo što sam pohvatao, u samom startu bila je vezana za afroameričku kulturu, podrazumevajući svest o problemima u Americi po pitanju rasizma. Po meni, problem dolazi kada, na primer, filmska industrija, ali i mnoge druge, pokušaju da preuzmu određenu odgovornost i odluče patronizovati ceo svet, osim, recimo, zemalja poput Kine, koja im je drugo najveće tržište.
Svi filmovi koji sadrže bilo kakve queer scene ponosno će se najavljivati na sva vrata pre same premijere, ali kako bi iste te filmove mogli prikazivati na Istoku, te iste scene će izbaciti iz filma. Isto, nažalost, važi i za postere sa glumcima određene rase. Odličan primer su Marvelovi filmovi. Koliko god voleo da ih gledam, rekao bih da se taj studio ne bori za ravnopravnost, već nastoji da zaradi na račun aktuelnih socijalnih pokreta.
Po pitanju političke korektnosti i cancel kulture, mislim da se na potpuno pogrešan način pristupa problemu. Ako, na primer, želiš detetu ispraviti domaći zadatak, jer stvarno ne zna matematiku, to nećeš raditi držeći kutlaču spremnu da ga udariš čim opet kaže pogrešan odgovor. Da bi dopro do nekoga ko se u potpunosti ne slaže s tobom ili jednostavno ne zna za bolje, prvo mu moraš pokazati po čemu ste slični, a ne različiti.
Odličan primer je američki muzičar Daryl Davis. Umesto da pišem o njemu, samo bih predložio da pogledate par njegovih intervjua na temu KKK-a. Sama činjenica da veći broj ljudi pripada nekoj grupi koja ima svoju mikro hijerarhiju, svoja nepisana pravila, barem malo šovinizma i pokoju dogmu, pokazuje koliko su ljudi slični, a ne posebniji ili drugačiji od onog plemena u susednoj ulici.
Pre par godina sam se kroz nekoliko likovnih radova dotakao te teme, slikajući ljude sa loncima na glavama kako mlate jedni druge. U tom periodu društvene mreže su postale prilično toksične i društvo se počelo ekstremno deliti na ovo ili ono. Užasno impulsivno, bez imalo introspekcije, konstantno prozivanje i prebacivanje… Možda je ponekad bolje prvo sebe udariti po glavi, pa tek onda druge.
Intervju: Vanja Ratković
Fotografije: Privatna arhiva umetnika
