Mary Shelley je 1818. godine stvorila roman koji je postao kamen temeljac gotičke i naučne fantastike – priču o Victoru Frankensteinu i njegovom Stvorenju. Njena knjiga nije samo horor priča, već duboka refleksija o ljudskom duhu, odgovornosti, društvenim normama i odnosu prema potlačenima. Generacije čitalaca i filmskih autora inspirisane su ovom pričom, ali Guillermo del Toro je svoju adaptaciju, sada dostupnu na Netflixu, doveo bliže samom srcu Shelleyinog dela nego mnogi prethodni filmski pokušaji.
Koliko je film blizak originalnoj priči
Del Toro je zadržao okvirnu naraciju romana, gde Victor i Stvorenjee sami pričaju svoje priče, što je ključni element Shelleyinog dela. Ovo omogućava publici da vidi njihove unutrašnje dileme i filozofske refleksije, što često izostaje u klasičnim filmskim adaptacijama.
Međutim, film uvodi značajne promene u likove i njihovu prošlost. Victorov otac u del Torovoj verziji je zlostavljač, a njegova majka moguće je umrla zbog eksperimenta, što naglašava osećaj srama i neuspeha, umesto klasične teme ljudske ambicije i pohlepe za znanjem. Ovo dodaje novu dimenziju liku Victora, fokusirajući se na njegov lični razvoj i emocionalne rane koje oblikuju njegovu opsesiju stvaranjem života.
Lik Elizabeth takođe je značajno transformisan. Umesto pasivne verenice glavnog junaka, ona je nezavisna naučnica – entomologist – čime dobija sopstvenu strast i ulogu u priči. Njena interakcija sa Stvorenjem stvara emocionalnu povezanost koja u knjizi praktično ne postoji, ali zadržava ideju o prepoznavanju drugačijih, i saosećanja sa potlačenim. Ova promena naglašava teme empatije i ljudskosti, istovremeno osvežavajući priču za modernu publiku.
Stvorenje, koje je maestralno odigrao Jacob Elordi, u filmu je humanoidnije i više komunikativno, što izaziva saosećanje kod publike. Dok u knjizi često izaziva strah i nasilje, naglašavajući moralnu odgovornost Victora, u filmu se razvija složenija emocionalna dinamika. Scene sa De Lacey porodicom, gde Stvorenje uči o prijateljstvu i saosećanju, ostaju verne originalu i naglašavaju univerzalne vrednosti povezanosti i razumevanja.
Film, međutim, umanjuje društvenu kritiku prisutnu u knjizi, poput nasilja nad ženama i potlačenih, a više se bavi širim temama – ratom, kapitalizmom i ličnom odgovornošću prema sopstvenom stvaranju. Uprkos tome, del Toro uspeva da zadrži viševrsnu, gotičku atmosferu, fokusirajući se na filozofska pitanja i moralne dileme koje je Mary Shelley postavila još kao tinejdžerka.
U poređenju sa prethodnim adaptacijama, ova verzija pokušava da objedini različite slojeve originalnog romana, ne pretvarajući priču u klasičan horor film, već u gotik dramu koja poštuje i knjigu i samu Mary Shelley, kao i njen krug književnih savremenika, uključujući Percyja Shelleya i Lorda Byrona. Del Toro stvara film koji nije samo vizuelno impresivan, već i intelektualno i emotivno slojevit, približavajući se dubini i složenosti Shelleyine originalne vizije.
Foto: Netflix, Profimedia
