Tokom proteklih petnaest godina, Miu Miu Women’s Tales bio je prostor u kojem su rediteljke mogle da istražuju svoje fantazije i opsesije. Za norvešku rediteljku Monu Fastvold to je predstavljalo priliku da se dublje posveti nečemu o čemu je, kako kaže, „razmišljala već duže vreme“ — lutkama.
„Zadatak je, zapravo, da se odeća na neki način iskoristi, pa sam želela da to bude platno na kojem slikam i da odeća zaista bude u prvom planu“, objasnila je za Harper’sBAZAAR.com. „Počela sam da razmišljam o kostimima u svom profesionalnom svetu, o oblačenju i o razlici između ličnog i privatnog identiteta. Onda sam pomislila da bih volela potpuno da uklonim glumce, odnosno osobe koje nose tu odeću, i da sve bude samo o tkanini i odevnom predmetu.“
Radnja je smeštena u ženski katolički internat kojim upravljaju časne sestre. Međutim, devojčice zapravo nisu devojčice — ili barem još uvek nisu — već lutke u prirodnoj veličini, napravljene od neizbeljenog pamuka, kojima pažljivo i s ljubavlju upravljaju plesačice. Fastvold je pronašla majstora za izradu lutaka u Kaliforniji koji je napravio lutke u prirodnoj veličini, a potom je blisko sarađivala sa svojom prijateljicom, koreografkinjom Celijom Roulson-Hall (koja je svoj Women’s Tales film snimila još 2017. godine), kako bi razvile pokrete koji će priču oživeti.
Dok se lutke-devojčice bude i započinju dan, oblače plavo-bele haljine od prugastog materijala, inspirisane haljinom koju je Fastvold nosila promovišući svoj film The Testament of Ann Lee u Veneciji — komad koji je opisala kao „osećaj oklopa“.
„Prolećna kolekcija me je zaista navela da razmišljam o devojaštvu. Iznenada sam počela da mislim na roman Sweet Days of Discipline Fleur Jaeggy; na utehu i ljubav koje donosi osećaj sigurnosti, poput nošenja uniforme, ali i na zastrašujuće aspekte individualizma — naročito kada ste mlađi. Imam i ćerku koja je tek krenula u srednju školu, pa sam izbliza svedok tog stalnog istraživanja identiteta koje se dešava u tom uzrastu, kada neprestano isprobavate odeću i pokušavate da shvatite: ‘Ko sam ja?’, ‘Šta nosim?’, ‘Koja je to osoba kojom pokušavam da postanem?’“
Same Miu Miu kolekcije pomogle su u oblikovanju radnje filma. „Znala sam da ću koristiti jedan komad iz kolekcije proleće 2026 — bio je zaista radikalan i razigran, sa mnogo muževnosti i androgine estetike“, kaže ona. „Sve je u vezi sa ženskim i rodnim identitetom, i učinilo mi se veoma uzbudljivim, potpuno drugačijim od ovog komada. Zato je bilo prirodno da priča dobije formu čaure i leptira — ali ne transformaciju u nešto savršeno i besprekorno, već u nešto pomalo pank i zabavno.“
Fastvold je film snimala dok je promovisala svoj muzički film The Testament of Ann Lee. Okupila je mnoge saradnike sa tog projekta i za svoj Women’s Tales, uključujući muzičara Daniela Blumberga, koji je komponovao minimalističku, povremeno industrijsku muziku koja nosi ovaj gotovo nemi film. Plesačice, obučene u bele trikoe i sa licima skrivenim belim maskama, kreću se u savršenoj sinhronizaciji sa svojim lutkama. Fastvold ih je ponekad opisivala kao njihova „jedanaestogodišnja ja“.
Kako se radnja razvija, postaje nejasno ko zapravo koga vodi, sve dok se ne čini da to više nisu dva tela koja se kreću kao jedno, već dva tela u međusobnom jedinstvu. Njihovi pokreti postaju sve intenzivniji, grade se do vrhunca — i onda… rađa se mlada žena. Prećutna želja jeste da je ona tek prva koja se oslobodila, a da će druge ubrzo slediti, ali Fastvold to vidi pragmatičnije.
„Uniforma pruža utehu, ali istovremeno nameće i ograničenja“, objašnjava. „Putovanje čaure ka leptiru na kraju zapravo je samo — izbor. Nije nužno trenutak čiste radosti i slobode. To je jednostavno razvoj u nešto novo.“
Uživajte u filmu, u nastavku:
Foto: courtesy of Miu Miu
