Na prvi pogled, glavni junak filma Bugonia mogao bi se posmatrati kao tipični teoretičar zavere sa aluminijumskom folijom na glavi. Ali to bi bilo previše pojednostavljeno — jer Yorgos Lanthimos ne radi jednostavne priče.
U svom novom filmu, reditelj crne komedije fokusira se na Teddyja (Jesse Plemons), radnika u magacinu koji veruje da je Michelle Fuller (Emma Stone), direktorka farmaceutske kompanije Auxolith, zapravo pripadnica tajne vanzemaljske rase — Andromedana. Prema Teddyjevom istraživanju, reč je o inteligentnim bićima koja komuniciraju putem svoje kose i koja su već infiltrirala Zemlju, prerušena u obične ljude. Teddyjeva misija je da spase čovečanstvo tako što će preuzeti kontrolu nazad od njih. U tome mu pomaže neurodivergentni rođak Don (Aidan Delbis): zajedno otimaju Michelle, zatvaraju je u podrum i pokušavaju da je nateraju da ih odvede do njenog svemirskog broda.
Sve ukazuje na to da Teddy nije pri zdravoj pameti — dok se ne ispostavi da je bio u pravu. Michelle na kraju priznaje da je zaista Andromedanka. Ovaj preokret neće iznenaditi one koji su gledali južnokorejski film Save the Green Planet! iz 2003. godine, na kojem je Bugonia i zasnovana.
Završnica filma, međutim, otvara daleko složenija pitanja o ljudskoj prirodi i sudbini planete — naročito posle Michelleine konačne odluke o sudbini čovečanstva.
Dakle, Teddy je bio u pravu?
Kratak odgovor: da, ali cena njegove istine je bila visoka. Tokom filma otkrivamo da Teddyjeva motivacija nije samo spas čovečanstva — već i lična osveta. Njegova majka Sandy (Alicia Silverstone) pala je u komu nakon testiranja eksperimentalnog leka kompanije Auxolith. Michelle je slučaj zataškala, platila lečenje i ponudila Teddyju novac, ali novac nije mogao nadomestiti gubitak.
U pokušaju da iznudi priznanje, Teddy muči Michelle elektrošokovima. Njena neuobičajena izdržljivost navodi ga da poveruje kako je ona zapravo vanzemaljska aristokratkinja. Pokušava da pridobije njenu naklonost — dopušta joj da se okupa i večera s njima, ali kada Michelle shvati ko je Teddy, sukob eskalira. Situacija postaje haotična kada u kuću dolazi lokalni šerif Casey, nekada Teddyjev dadilja. Dok Teddy pokušava da ga skloni s puta, Michelle pokušava da nagovori Dona da je oslobodi, obećavajući mu beg u svemir. Umesto toga, Don izvršava samoubistvo.
Nakon njegove smrti, Michelle Teddyju otkriva da ima lek koji može probuditi njegovu majku — flašu antifriza koja navodno sadrži tajnu supstancu. Teddy panično odlazi u bolnicu i ubrizgava antifriz u majčinu infuziju, što je ubija. Besan, vraća se kući, gde ga Michelle čeka. Kada je pita koliko je njegovih žrtava zaista bilo Andromedana, Teddy priznaje: „Dvoje.“
U tom trenutku Michelle otkriva istinu. Ona zaista jeste Andromedanka — i njihova vrsta je, kako kaže, odgovorna za izumiranje dinosaurusa. Da bi ispravili taj greh, stvorili su ljudsku rasu. Međutim, nasilje i destruktivnost ljudi naterali su ih da razviju lek koji bi mogao da obuzda te porive.
Michelle na kraju pristaje da odvede Teddyja na „matični brod“ kako bi pred Većem Andromedana pokušali da opravdaju čovečanstvo. Transporter se nalazi u njenoj kancelariji u Auxolithu i aktivira se putem šifre na običnom kalkulatoru. Pre nego što uđe u uređaj, Teddy otkriva da nosi samoubilački prsluk — ali mu eksploziv slučajno aktivira transporter i raznosi ga na komade, dok Michelle gubi svest.
Kada se probudi u ambulantnim kolima, beži i vraća se u Auxolith, gde se transportuje do matičnog broda. Tamo se pojavljuje u ulozi carice Andromedana. Na pitanje šta učiniti sa ljudima, Michelle daje konačan odgovor: „Ne mogu biti spaseni.“ Aktivira njihovo uništenje razbijanjem staklene replike Zemlje — i čovečanstvo nestaje u trenutku.
Poslednji kadrovi, praćeni pesmom „Where Have All the Flowers Gone?“, prikazuju nepomična tela ljudi širom sveta — u kolima, na liticama, na ulicama — u zamrznutim trenucima svakodnevice.
Teddy je, dakle, bio u pravu da vanzemaljci postoje, ali njegovo slepo nasilje i gubitak empatije postali su dokaz da čovečanstvo zaista ne zaslužuje spasenje.
Šta sve to znači?
Kao i svako veliko umetničko delo, završetak Bugonie otvara prostor za različita tumačenja. Jedno je pesimistično: ljudska vrsta je osuđena na samouništenje. Drugo, ipak, nudi zrno nade — da još uvek imamo priliku da izbegnemo taj ishod ako naučimo da budemo saosećajniji i odgovorniji prema sebi i planeti.
Kroz svoj završni čin, film govori o kolektivnoj nemoći, o osećanju političke i ekološke beznadežnosti koje prožima savremeno doba. Ipak, u njegovoj poruci ima i nečeg otrežnjujuće humanog: svet bez ljudi možda bi bio tiši, čistiji, ali i tužan u svojoj praznini. U tom prizoru smrznutog sveta odražava se sve što je čovečanstvo bilo — i dobro i loše — i sve što bismo izgubili ako nestanemo.
Foto: Profimedia
