Od Martina Scorsese-a do Romana Polanskog: 10 esencijalnih neo noir filmova

Prilično smo sigurni da Pulp Fiction, Velikog Lebovskog i Blade Runner ne biste stavili u istu kategoriju, pogotovo ne onu koja podrazumeva “noir”. Međutim, oni i te kako pripadaju istoj kategoriji, tačnije istom žanru.

Na prvi pomen noir filmova u glavi nam se automatski stvara slika detektiva sa širokim obodom šešira u besprekorno upeglanom odelu na tanke štrafte.
I ova slika zapravo jeste ispravna - u pitanju je reč koja na francuskom označava tamu ili mrak, a po pitanju filmskog termina implicira na kriminalističke holivudske drame i ovo možda zaista i jeste najkraća definicija žanra nastalog tokom 40-ih i 50-ih godina prošlog veka.

Crno beli filmovi puni teskobe, generalno teških emocija, ali i fatalnih žena, spletki, pohlepe i požude - ako vam do sada nije bilo jasno zašto baš reč noir kao najbolji izbor za opis ovog žnara, sigurni smo da sada jeste.

Iako se Casablanca (kao prva asocijacija) ne smatra noir filmom, zbog svoje vodeće romantične tematike, ona se svakako vizualno, ali i tematski uklapa u pomenutu kategoriju. 

Najpoznatiji naslovi iz noir žanra su sledeći: Double Indemnity, The Big Sleep, Sunset Boulevard, In a Lonely Place.

Međutim, u poređenju sa prethodno navednim filmovima, kada je u pitanju novi talas noir filma (što je direktan prevod termina "neo noir"), dolazimo do poprilično iznenađujućih naslova.

Najveća sličnost koja povezuje ova dva žanra i koja zaista u svojoj suštini može da se primeti (čak i dosta lako), jesu noir teme i noir senzibilitet.

Naime, teme su slojevitije a, scenografija daleko šarenolikija. Gluma je potpuno osvežavajuća, baš kao i čitav pristup ambijentu, scenariju i estetici.

Najbolji primeri su neprikosnoveni Blade Runner, čija se radnja dešava u nesvakidašnjem futurističkom okruženju i svakako najduhovitiji na listi The Big Lebovski.

Robert Altman koji je popularizovao neo noir talas, a ujedno važi za jednog od najvećih i najuticajnijih režisera u istoriji američke kinematografije - na svojstven način objasnio je ne samo režiserski pristup ovom žanru, već i razlog zašto je njegova esencija toliko opipljiva u odnosu na sam noir.

Nikada se nisam osećao kao umetnik. Nisam se jednog jutra samo probudio i rekao ‘Oh, pa ja sam umetnik. Smesta ću da napravim jedan film u recimo industrijskom maniru‘. U početku sam bio prilično ambiciozan i ka glumcima gajio strahopoštovanje, zatim sam ih zavoleo a onda sam konačno shvatio koliko su zapravo hrabri. Oni su ti koji stoje na sceni potpuno obnaženi. Nisam to ja. Ja sam samo glumački medijum. Postoji inspiracija na kojoj se zasniva moj rad, a za njega mogu reći da se zasniva na emocijama”, zaključio je Altman.

The Conversation (Francis Ford Coppola - 1974.)

Chinatown (Roman Polanski - 1974.)

The Long Goodbye (Robert Altman -1973.)

Pulp Fiction (Quentin Tarantino - 1994.)

Blue Velvet (David Lynch - 1986.)

Taxi Driver (Martin Scorsese - 1976.)

Blade Runner (Ridley Scott - 1982.)

Point Blank (John Boorman - 1967.)

L.A. Confidential (Curtis Hanson -1997.)

The Big Lebowski (Coen Brothers - 1998.)

Tekst: Maja Bunčić

Foto: Profimedia

Pročitajte još

Pročitaj još