Svjetla Sarajeva: Filmska oda jednom gradu, bendu Zabranjeno pušenje i dvorani Skenderije

Razgovarali smo sa ekipom dokumentarnog filma Svjetla Sarajeva za koji se i danas traži karta više i donosimo vam nešto drugačiji pogled na ovaj grad i sećanja o njemu.

Film o jednoj dvorani, jednom bendu i jednom vremenu nesumnjivo će potaći emocije u vama. Reč je o dokumentarcu reditelja Srđana Perkića, producentkinje Amre Hadžihafizbegović – Deović i izvršne producentkinje Sabrine Beširević koji govori o istoriji čuvene sarajevske dvorane Skenderija – jedinstvenom arhitektonskom delu koje je postao hram muzike i sporta, ispričano iz ugla Seje Sexona, osnivača i frontmena grupe Zabranjeno pušenje.

Svetska premijera dokumentarnog filma Svjetla Sarajeva održana je na ovogodišnjem Sarajevo Film Festivalu gde su između ostalog simbolično uperena sva svetla ovog sveta. Koju ste poruku ovim filmom želeli da pošaljete u svet?

Srđan: Svetla Sarajeva ime je metaforičkog karaktera, to je sintagma koja sa jedne strane predstavlja mali omaž i poklon svim umetnicima, sportistima koji su stasali u Skenderiji – hramu muzike i sporta. Sa druge strane, kada pogledate taj stari grad Sarajevo sa stidnim i prigušenim svetlima videćete kada malo zažmurite taj fini patern sarajevskih svetala. To je iniciralo sam naziv za film, ali lepo je da ostane i nešto za interpretaciju svakog gledaoca. 

Amra: Pre same premijerne projekcije filma na Sarajevo Film Festivalu napravili smo mali performans sa svetlima. Svaki gledalac je dobio svetleću narukvicu koju smo potom svi zajedno podigli uvis i na taj način simbolično predstavili da je svako od nas deo tog istog Sarajeva i tog jednog kulta koji zgrada Skenderija nosi. Ujedno, film je posvećen i svim onim ljudima koji su na neki način živeli i kroz pesme, ali žive i sa pesama brenda Zabranjeno pušenje.

Kakva je veza između benda Zabranjeno pušenje i kultne zgrade Skenderije oko koje se pokreće i radnja filma? 

Srđan: Film Bitka na Neretvi premijerno je prikazan na otvaranju Skenderije. I tada je počela jedna kulturna era ove zgrade. Mnogi bendovi su stasali u podrumima te zgrade. A san Zabranjenog pušenja je bio da jednog dana svira u njoj. I taj san je dosanjan 2019. godine i krunisan najvećim koncertom u istoriji benda nakon 35 godina kada je bend izabran da svira za proslavu obeležavanja pola veka ove čuvene građevine.

Film Bitka na Neretvi je bio najskuplje filmsko ostvarenje, odnosno to je 5. najskuplji film svih vremena. Šta mislite da li mislite da smo mi sa ExYu prostora opšte svesni toga kakva smo sila bili i u tom umetničkom svetu?

Srđan: Vrlo je interesantno da su u to vreme postojale sajamske hale koje su se koristile svega dva puta godišnje. Kada pogledate tu zgradu Skenderije koja je te 1969. građena u alternativnom stilu sa grubim cementom umesto fasade. Pločice koje su nažalost sada zamenjene bila je apsolutna novost te 69-e. Bosanski hrast koji je korišćen za akustiku prostora je fantastičan. Često nismo svesni šta imamo. I siguran sam da se u svim gradovima i svim zemljama bivše Jugoslavije skrivaju lokaliteti koje danas ne znamo valorizirati ili dati vrednost na neki drugi dublji način od puke turističke atrakcije. Amra i ja smo često komentarisali da je potrebno biti originalan u onome što radiš, nikako kopirati nešto što već postoji. I zato želimo da istaknemo važnost Skenderije, da se zna i ko ju je napravio i zašto i da je tu bilo svetsko prvenstvo u stoni tenisu, da su tu održane Olimpijske igre i da su se tu desile fantastične stvari.

Amra: Moj odgovor će biti iz ugla mlađe generacije, posleratne. To je pitanje kulture i sećanja sa jedne strane i memorije koju ljudi nose na istoriju ovog grada sa druge strane. Mislim da nismo svesni šta nas okružuje. Ponekad imam osećaj kao da neko namerno radi na tome da se izbriše memorija dešavanja unutar jednog grada. Bitno je ulagati u tu vrstu održavanja kolektivnog sećanja.

Plakat za film Bitka na Neretvi je u to vreme radio čuveni slikar Pikaso. Štampao se u ograničenoj seriji i svaki je na poleđini potpisan Pikasovom rukom. O tome se retko govori, a dešavalo se tu na našim prostorima.

Srđan: Ne možemo se odreći naše prošlosti. To je bilo neko drugo vreme, ali sigurno je, ne želim sada da govorim da li je to bio socijalizam i da se okliznemo na neke teme koje su do sada već prevaziđene, ali to samo dokazuje upravo da nismo ni svesni da je plakat radio Pikaso, koga je Sejo Sexon pogrešno zvao Pikasko. Imam osećaj da današnja mladost nema osećaja da malo zagrebe u istoriju, kulturu.

Da li zgrada Skenderije u filmu simbolično predstavlja propadanje jednog grada?

Srđan: Nismo želeli da pokrenemo polemiku na tu temu. Ona za nas predstavlja simbol, a neka se zapitaju investitori da li ima smisla jedan takav prostor pretvoriti u šoping centar i napraviti od takve institucije outlet. Sa te strane gledano možda smo potajno želeli da navedemo ljude da se zapitaju da li to ima smisla. Jer imaće naizgled sve, a nećemo znati ništa o sopstvenoj kulturi i kulturi ovog naroda.

Amra: Balkanom vlada ta neka lažna skromnost, a naročito u Bosni i Hercegovini. Smatram da ako se pravi nešto dobro, originalno i kvalitetno, da je neophodno da se to i na isti način promoviše i da se sa ponosom pusti u svet, jer ne treba skrivati dobru nameru i dobru poruku. Mi koji smo radili na ovom filmu nemamo taj mindset Bitno je učestvovati, nije bitno pobediti koji je tipičan za ove prostore. Ovde smo skloni da umanjujemo svoja znanja i kvalitete i da se zadovoljavamo i samom činjenicom da smo nešto uradili. Smatram da to nije dobar sistem rada i da nam nedostaje da prihvatimo sve kvalitete. Bosna i Hercegovina je posle rata dobila nagrade na svim svetskim festivalima od Oskara, do Zlatnog medveda, pa sve Zlatnog lava u Veneciji i kada se spomene naša zemlja mislim da je prva asocijacija na nju Sarajevo Film Festival i trebalo bi da budemo ponosni na sve to.

Poslednjih godina dokumentarni film kao forma postaje sve popularnija, a vama je ovo prvi dokumentarni film. Kakvo vam je bilo iskustvo?

Amra: U srednjoj školi i na Akademiji bavila sam se formom dokumentarnog filma i oduvek mi je zanimljiv taj format koji se bavi trenutkom. Za mene je od posebnog značaja to što sam sa ovim debi filmom ušla u takmičarski deo Sarajevo Film Festivala jer je moj prvi posao bio volonterskog tima za SFF. Tada sam čistila kokice iza publike koja je gledala filmska ostvarenja u bioskopu, a danas, nekoliko godina kasnije, imam sopstveni film koji se emituje u tom istom tom bioskopu. Moram da naglasim da su koproducnti filma Al Jazeera Balkan i BH Telekom Moja Priča. To je zaista velika stvar za nekoga poput mene koja sam pre samo dve godine otvorila svoju producentsku kuću. Osim toga, posebno mi je bilo značajno raditi sa Srđanom Perkićem. Njegov pristup radu je potpuno drugačiji od svega što sam videla na ovim prostorima. On vam daje krila i potpuno odrešene ruke da radite onako kako smatrate da treba. To jeste zahtevno i iziskuje veliku odgovornost, ali sa druge strane to mladim ljudima poput mene daje samostalnost, samopouzdanje i novi uvid u proces rada.

Srđan: Ja sam jako ponosan što u današnjem maskulističkom svetu u kome vladaju muškarci i muški princip, imamo film iza kojeg stoje dve dame iz Bosne i Hercegovine – Amra Hadžihafizbegović – Deović i Sabrina Beširević. Sa druge strane moja poruka je takođe i poruka mladima da mogu uspeti u svojim namerama i da ne čekaju idealan trenutak i da se poslože sve kockice. Često to može biti autogol i na tom putu se izgube ideje, entuzijazam i sve. Mi smo u film ušli ludo, sa srcem, ja sam kompromitirao porodični budžet na početku dok se nisu pojavila dva koproducenta. Dakle, suština je raditi ono što volite i zasigurno će se stvari posložiti same od sebe. I veoma važno – ne kopirajte, budite autentični.

Šta mislite da se dobija tom slobodom i prepuštanjem drugima?

Srđan: Mislim da uvek treba da postoji dobra energija između tima koji izaberete. Ne birate tim samo zato što je neko profesionalan, nego birate ljudi koji su moralno čisti, koji vama odgovaraju, koji nose taj mindset i pozitivnu energiju. Sećam se da sam radeći na ovom filmu pripremio svom timu brief i moodboard za neke scene i onda je tim mladim ljudima palo na pamet desetine ideja kako nešto možemo da uradimo. I meni je to bilo zaista fantastično, uživao sam, ništa mi nije bilo teško.

Amra: I kroz Akademiju dok sam studirala produkciju ali i sada kada imam priliku da se odmah nakon Akademije profesionalno bavim tim poslom shvatila sam koliko ljudi oko vas su skloni da stvari uzimaju zdravo za gotovo i ne mogu ni da pretpostave šta sve stoji iza jednog projekta i koliki je to proces – od 12 sati rada, pa i više, do raznih izazova na samom terenu, nedavno sam radila na jednoj seriji i puna dva meseca sam radila u skafanderu jer smo većinu scena snimali napolju na otvorenom ili u staroj betonskoj hladni gde je bilo možda i hladnije. Ali uprkos tome, ja ne bih ovaj posao menjala ni za šta na svetu.

Tražila se karta više za premijeru filma Svjetla Sarajeva. Šta mislite zbog čega je tako, šta je to što ih je privuklo?

Srđan: Pesme Zabranjenog pušenja su duboko u našem identitetu. Svaki Sarajlija ih nosi u svojim genima. Pesme su toliko slikovite da imate osećaj da bi svaka pesma ponaosob mogla biti film ili neka pozorišna predstava. Naš pristup dokumentarnom filmu se značajno razlikuje u odnosu na to kako se to obično radi. Najčešće se dokumentarni filmovi snimaju sa intervjuima, sa puno arhivskog materijala, novinarima koji sude i iznose svoje mišljenje. Naš pristup je bio da se ispriča priča od 50 godina i da se napravi poveznica između Skenderije, Svjetla Sarajeva i pesama Zabranjenog pušenja, a zasigurno je i sam trejler izazvao veliku emociju koja je otvorila neka druga vrata.

Amra: Nije se tražila karta više već 1.500 karata više (smeh). Pretpostavljam da je publika uspela da se na emotivnom i identitetskom nivou poveže sa pričom i verujem da je sam naslov i sinopsis doprineo tome. Može neko da voli ili ne voli brend Zabranjeno pušenje, ali sam sigurna da Seja Saxona i bend svi poštuju u Sarajevu.

I za kraj, koja za vas svetla tačka Sarajeva, šta biste rekli nekome ko je prvi put posetio ili još uvek nije? 

Amra: Nedavno sam u svom potkastu pitala gošću da mi navede tri stvari koje ti padnu na pamet na pomen Sarajeva i zapazila sam navalu emocija kod nje i to mi je i potvrdila kada smo završile razgovor. Isprva nije mogla da odredi zašto se tako osetila, a onda je shvatila da je to zbog ljudi. I baš kao u našem filmu ljudi su ti koji čine jedan grad. I tako su upravo ljudi  srce Sarajeva. Ovaj grad pruža različitost, na jednom mestu ćete videti i džamiju, i sinagogu, i pravoslavnu i katoličku crkvu, i možda zato postoji ta potreba da se briše memorija.

Srđan: Pogotovo te mlade nade treba da se apsolutno oslobode svih predrasuda, to je ono što učim i svog sina. A Sarajevo Film Festival koji smo nedavno pomenuli je sam po sebi kultna manifestacija koju bi trebalo svako da poseti makar jednom u životu. To je balkanska verzija Kanskog festivala i treba da budemo svesni toga.

Razgovarala: Tamara Bogunović

Fotografije: Marina Bugarčić, Promo, YouTube 

 

 

 

 

 

 

Pročitajte još

Pročitaj još