S obzirom na to da je snimljeno oko 187 filmskih adaptacija Mary Shelleyinog romana iz 1818. godine, Frankenstein; or, The Modern Prometheus, a od toga 20-ak obrađuje priču o „supruzi čudovišta“, teško je bilo zamisliti šta bi još moglo biti novo. Posebno nakon što je Guillermo del Toro ostvario svoju verziju, koja je bila toliko uspešna da je Frankenstein prvi put bio nominovan za Oskara za najbolji film.
Warner Bros je prvobitno planirao premijeru filma „The Bride!“ Maggie Gyllenhaal za 2025. godinu, ali je mudro pomeren datum kako bi se izbeglo preklapanje sa del Torovim filmom. Iako se čini da ova dva filma nemaju mnogo zajedničkog osim inspiracije Shelleyinim romanom, Maggiejina verzija funkcioniše kao savršeni buntovni pandan del Torovoj adaptaciji. Njena priča je postavljena sto godina kasnije, u Čikagu i Njujorku 1936 (što je ironično samo godinu dana nakon što je Universal izdao poznati Bride of Frankenstein iz 1935. godine). U toj verziji, reditelj James Whale je dao naslovnu ulogu Elsi Lanchester, ali s vrlo malo scena i još manje dijaloga. Kod Gyllenhaal, Jessie Buckley ne samo da ima glas, već i svrhu i priliku da bude zaista saslušana.
Universal je ranije pokušavao da napravi novu verziju Bride of Frankenstein u okviru svog serijala o čudovištima, a u jednom trenutku bila je uključena i Angelina Jolie, ali projekat nikada nije realizovan. Sigurno bi joj se dopala Gyllenhaalina verzija jer je potpuno originalna – više podseća na Bonnie & Clyde ako bi bili čudovišta na kriminalnoj pustolovini, nego na klasičnu adaptaciju Shelley. U filmu se mogu prepoznati i reference na Sid & Nancy, Wild at Heart Davida Lyncha, Badlands Terrencea Malicka, detektivske filmove s Bogartom, filmske mjuzikle Astaire & Rogers, pa čak i noviji Joker: Folie à Deux. Ipak, u srcu filma je ljubavna priča za „sve usamljene ljude“, kako pevaju Beatlesi u svojoj pesmi.
Priča filma
Ovaj svet dolazi iz mašte Mary Shelley, filtrirane kroz savremeni, inventivan duh Maggie Gyllenhaal, koja istražuje monstruozne elemente života – ne samo oko nas, već i u nama samima. Film se može tumačiti i kao feministički, ali njegova univerzalnost znači da nije namenjen isključivo ženama.
Film počinje u gotičkom stilu, s prekrasnim crno-belom kadrom Buckley kao Shelley koja priča ovu priču. Ubrzo se prelazi u boju i u Čikago 1936, gde upoznajemo Idu, nesrećnu mladu ženu zarobljenu u svetu mafije, čija nesposobnost da izrazi sebe vodi do njene tragične smrti – svega deset minuta od početka filma.
Tu ulazi Frankenstein, ili „Frank“ (Christian Bale), čudovište sa šavovima i ožiljcima koje kriju njegove strahote. On traži saputnicu da ublaži svoju usamljenost i dolazi kod naučnice Dr Euphronious (Annette Bening) da stvori njegovu „nevestu“. Iako Euphronious nije sigurna da je to moguće, ipak uspeva. I tako se rađa „nevesta“ – šokantnog izgleda sa belom kosom i crnim ožiljkom na licu.
Frank je oduševljen, ali mlada je zbunjena, gotovo kao dete koje otkriva sebe dok shvata da je njen odnos s Frankom zasnovan na njegovim lažima. Ona postaje samostalna, divlja i neukroćena, vodeći Franka u nasilnu, buntovnu pustolovinu, što puni naslove novina i postaje inspiracija ženama koje identifikuju slobodnog duha u njoj.
U film ulaze i detektiv Jake Wiles (Peter Sarsgaard) i njegova partnerka Myrna Malloy (Penélope Cruz), koji prate ovu par. Wiles preispituje sebe i svoje sposobnosti, dok Malloy stoji uz njega i pomaže mu da obavi posao.
Glumci i produkcija
Jessie Buckley je apsolutno magnetična, hrabro vodi lik na neočekivane i ekstremne puteve, bez ikakvih ograda, dok Christian Bale daje jednom od svojih najhumanijih prikaza monstruma – biće koje traži ljubav.
Annette Bening unosi dubinu i snagu u naučnicu, a Sarsgaard i Cruz briljiraju u svojim ulogama.
Produkcijski tim je vrhunski: Lawrence Sher kao direktor fotografije, Karen Murphy za scenografiju i Sandy Powell za kostime. Kompozicija Hildur Guðnadóttir savršeno odražava punk energiju filma, dok je montaža Dylana Tichenora besprekorna.
Zašto treba da pogledate film u bioskopu
I mi smo pogledali „The Bride!“ u veličanstvenom Imax formatu i nema sumnje da je ovo film koji treba doživeti u bioskopu. Gyllenhaal je nakon impresivnog, iako znatno manjeg, režijskog debija sa filmom The Lost Daughter (2021), u kojem, takođe, glumi Buckley, dokazala da može da vodi film velikih razmera i još većih ideja. Na kraju kredita nalazi se posveta: „mojim kćerkama“. U žanru koji je uglavnom muški, Gyllenhaal je stvorila relevantnu i snažnu priču u kojoj glavni ženski lik – snažna i žestoka mlada žena – pronalazi svoj glas i individualnost u svetu koji možda još nije spreman za nju.
Možda je ovo savršen poklon za 8. mart.
Foto: Profimedia
