Ivana Rašić je briljanta umetnica. O njenoj muzici ne mora mnogo ni da se piše, niti je potrebno posebno je opisivati, ona sve sama kaže kroz svoje pesme. Ali njena prva, i nadamo se ne poslednja, knjiga poezije Šta žulja zgrade? nešto je potpuno novo i očaravajuće. Ne možemo da kažemo da nas je to iznenadilo, jer sve što Sajsi MC radi, to čini strastveno, autentično, hrabro.
Pesnikinja Radmila Petrović ocenila je ovu knjigu kao poetski dnevnik u kojem „Ivana Rašić pruža ruku Sajsi MC i pomaže joj da siđe sa scene”, a Konstrakta kaže da „Ivana piše s mesta gde svet ulazi u nju, baš na mestu preloma spoljašnjeg u unutrašnje. Taj kontakt, taj prelom, najintimnije je moguće mesto. Toliko intimno da mi se čini da znam kako je to biti Sajsi…” I zaista je tako, kada čitate njene pesme, čini vam se kao da znate kako se ona oseća, jer se i vi tako osećate. Ona piše hrabro, intimno i ranjivo. I tako je lako pronaći se u njenim stihovima. Šta žulja zgrade? otkriva nam jednu novu, drugačiju, ogoljenu Sajsi koju do sada nismo imali prilike da upoznamo. I ona nam se baš, baš dopada.
Nedavno je izašla vaša prva zbirka pesama „Šta žulja zgrade?”. Koliko dugo su ove pesme nastajale i da li postoji trenutak kada ste prvi put pomislili: „ovo više nije samo lično, ovo je knjiga”?
Ne mogu da kažem da je ova zbirka nastala spontano, jer ja pišem pesme od 98. i 99. godine i želela sam da iz svakog perioda svog života stavim neku pesmu u knjigu. To mi je bilo važno. Tu su i neke veoma stare pesme, a malo nasilno sam uguravala i neke novije, u samom trenutku rada na knjizi. Neke pesme smo moja urednica Nevena Milojević i ja izbacile, pa sam želela da dodam nove, jer sam smatrala da će to nekako pružiti bolju sliku o načinu na koji pišem pesme i o mojim razmišljanjima. Tako su sve te pesme nastajale, ne sa nekom namerom da će one ući u zbirku, već sam ih godinama samo zapisivala i moja greška je bila što ih nikada nisam iščitavala, nego napišem i zaboravim da postoje. Zato sam imala dosta posla da iščitam sve to, ali da kažemo, to je neki put kojim sam išla. E onda se desio momenat kada sam dobila dete i više nisam mogla da živim kako sam htela. Tada sam rešila da izvučem te svoje sveske i da iskucam dnevno bar jednu do dve pesme. To je trajalo mesecima. Vrlo mi je bilo važno da prođem kroz ceo proces sa urednicom, jer sam znala da to nije gotovo sve i bila sam spremna na to da sa nekim radim na tome. I mnogo sam naučila od Nevene.
Da li je ova poezija nastajala paralelno sa vašom muzikom ili je pripadala nekom odvojenom, glasnijem delu vas, koji nije mogao da postoji u formi pesme?
One su nastajale paralelno sa muzikom i dok sam iščitavala te pesme, jako mi je bilo važno da se one dosta razlikuju od onoga po čemu me već ljudi znaju.
Sve što mi nije zaličilo na nešto što sam već dala u muzici već je imalo preduslov da uđe u ovu zbirku. Nekako sam htela da to odvojim. To jesam sve ja, ali sam pesme dosta iščistila od seksualnosti, iako je to tema koja mi je veoma bitna i obrađujem je kroz muziku, ali ovde sam želela da se malo odmorim od toga i skoncentrisala sam se na neke pesme koje nikada ne bi mogle da ožive uz muziku, kao što je pesma Ustašce iz tramvaja.
Postoji li jedan stih ili rečenica iz knjige koja vam je posebno važna, jer nosi nešto što ranije niste mogli ili niste smeli da izgovorite?
Mnogo je teško da odgovorim na ovo pitanje, osim naravno stihom Nema kutka za mene da se smirim. Mislim da je možda jako bitna i pesma Zakazana patnja, gde ja moram da ustanem ranije, da imam svoju dozu patnje, kako bih mogla da nastavim normalno sa životom. To je bilo prilično teško priznati ljudima. Zato što postoji taj neki imidž mog alter ega koji se predstavlja tako kao da u njenom životu nema mesta za patnju i za tugu. Tako da, eto, ta pesma Zakazana patnja je nešto što mi je možda bilo malo teže.
„Nema kutka za mene da se smirim”, ovaj stih na mene je ostavio poseban utisak, verujem da će se mnoge žene pronaći. Šta mislite zašto je to tako? D
a, taj stih je meni došao kao unutrašnji glas nakon jednog polutraumatičnog događaja. Samo se javio kao neka realnost. To je bilo definisanje teškog perioda i samim tim što se taj glas javio u meni i što sam ga tiho izgovarala za sebe, meni je pomoglo kada sam ga verbalizovala. Sećam se da sam bila napolju kada mi se javio, i onda sam ga kao mantru ponavljala, bez obzira na to što je njegovo značenje, da kažemo, negativno — nema kutka za mene da se smirim, ne postoji uopšte nada da ću se smiriti i ne mogu da nađem kutak. Meni je to ponavljanje dalo u isto vreme i olakšanje i ohrabrenje, samim tim što priznajem sebi i mirim se s tim, nekako mi je lakše bilo da podnesem ovaj život. Apsolutno mogu da razumem da druge žene mogu da se pronađu u tome, i zato sam rešila da stavim u pesmu, jer sam znala koliko može da znači da to neko drugi čuje, pročita i ako podelimo to nešto naše što nas muči sa drugim, samim tim je taj teret lakši da se podnese i da se preživi.
Šta za vas znači ova knjiga na ličnom nivou, da li je ona dokument jednog perioda, oblik oslobađanja ili možda početak nečeg novog?
Ovo jeste dokument jednog perioda. Ovo je moralo da se uradi, morala sam da oslobodim sve te pesme, da bih mogla da idem dalje i nadam se, dobijem dovoljno inspiracije i kreativne energije da započnem nešto potpuno novo. Nešto što ni ja sada ne znam šta može da bude, ali da bude novo za mene.
Vaši tekstovi često govore o gradu kao o živom biću. Šta danas, iz vaše perspektive, „najviše žulja zgrade”, ali i ljude, odnose…?
Ono što najviše žulja zgrade su neke skrivene tajne ili recimo ako se ne očisti dobro temelj. Mislim da je jako važno da svi imamo temelj. I da na temelju gradimo sebe, a onda i dalje, ako to nešto ne valja, ako to nismo rešili, onda ne može ni sprat da bude okej. I ljude i odnose i zgrade žuljaju neke nerešene stvari, ali može da bude šta god. Zato je taj naziv Šta žulja zgrade? toliko opšti, toliko može svako da ima neku svoju interpretaciju da mi se zbog toga svidelo da se tako zove knjiga.
Da li ste ovu knjigu napisali da biste nešto rekli čitaocima i vašoj publici ili da biste nešto rekli sebi?
Mislim da je u pitanju i jedno i drugo. Želela sam da im napokon otkrijem i deo sebe koji možda nisu mogli da vide. Imam jako lep odnos sa ljudima koji vole da dolaze na moje nastupe i vole da me slušaju i dobijam neverovatno puno ljubavi i mnogo su mi snage dali da nastavim da radim, da budem tu gde sam sada, tako da sam želela i njima da kažem hvala. Želela sam da izrazim jednu veliku zahvalnost za svu ljubav i podršku koju sam dobijala svih ovih godina.
Šta vas najviše inspiriše: ljudi, samoća, grad ili neka unutrašnja pitanja na koja još možda nemate odgovor?
Čovek, ljudi, samoća, grad, unutrašnja pitanja, sve. Mislim da je krucijalno za ljude koji se bave pisanjem da mnogo čitaju, može da me inspiriše i spot nekog benda i knjiga i tuđa pesma. I mislim da svi mi koji se bavimo nekim kreativnim radom konzumiramo umetnost jedni drugih da bi se pokrenuli ti talasi. Meni je potrebno da se dese dve stvari. Ja moram da izađem napolje, da pokrenem telo i mišiće i onda se nešto desi. A onda, takođe, moram da se sklonim u sobu i da imam samoću i da, na primer, ne budem blizu telefona. To je bitna stvar — ne biti blizu telefona. Mislim da to možda najviše inspiriše, zato što je telefon takav jedan ometajući faktor da se uđe u taj tok koji ti treba da bi mogao da radiš. Ja ne bih mogla da samo sedim kod kuće i da radim, nego moram da izađem, iz ta dva dela mi se sastoji celokupna kreativnost. Znači, pokrenem mišiće i onda se vratim da budem sama, mada pošto mi je kuća puna i kuća je ludnica, poslednje tri godine mi je teško, pa zato radim noću kada svi spavaju.
Rekli ste da je inspiracija nešto što mora da se štedi, da se ona potroši, da treba da se neguje, da se kroti, da se vežba… Kako je štedite, kako krotite, a šta radite kad presuši?
Dođe mi da se roknem i to je moja najveća noćna mora i onda to mora da indukuje veštački. Možda mi je najstrašnije u životu kada sedim ispred praznog papira. Često sam govorila o tome, ali moram da kažem ponovo, jer smatram da je jako važno i pomoglo mi je vezano za kreativni rad. Čula sam neki citat, mislim da je Pablo Picasso rekao da nakon osam sati rada inspiracija dolazi sama. I onda sam ja sebi stvarno zadala, to ne radim više tako, ali u jednom periodu sam zadala da moram da napišem minimum tri pesme. I onda je toliko krenulo loše, to je bilo na početku takvo jedno veliko mučenje, zato što nisam znala ni o čemu, ni o kome, ni zašto, ali sam samo znala da moram da napišem te tri pesme da bih uopšte mogla da nastavim dalje sa svojim danom. I onda prvi dan užas, drugi dan užas, ali već treći dan na pola nekog pisanja krene samo od sebe da se nešto dešava. Inspiracija je super kada ti sama dođe i to je prelepo, ali to je meni bilo samo na početku. Nakon mnogo godina prestane da bude. Tako da meni ono što je jako bitno je vežba, rad i disciplina. Zvuči strašno neumetnički, ali mislim da je to ključno.
Vaša umetnost često istražuje pukotine savremenog života. Da li verujete da umetnost može da zaleči te pukotine ili ih samo čini vidljivijim?
Mislim da me ovo niko nikada nije pitao, i sad ne znam šta da kažem. Verujem u terapeutsku moć umetnosti. Koliko god da je bavljenje umetnošću u Srbiji prilično težak posao, mislim da je u isto vreme nešto što te leči. Kroz umetnost možeš da rešavaš određenu problematiku, da li kroz slikarstvo, pisanje, muziku, umetnost često pokazuje prstom na nešto. Ali samo adresiranje, šta god da je u pitanju — problem, pojava — samo ukazivanje na nešto je samim tim već proces ka ozdravljenju.
Da li je poezija intimnija od muzike ili je muzika samo glasniji način da kažete isto?
Poezija jeste intimnija zato što nemaš propratnu muziku koja može da te odvede u nekom drugom pravcu. Znači, kad čitaš poeziju, to je to. Nema dalje. Muzika zna često da manipulatvino oboji reči. Jeste muzika glasniji način da se kaže ista stvar, ali doživljaj neće biti isti. Kod poezije, ako se čita jedan na jedan, to nije slučaj, samo zbog toga je to intimnije, ali u suštini je ista stvar.
Kada pišete, šta je ono što dolazi prvo: misao, osećaj, slika ili neka unutrašnja napetost koja traži oblik?
Nekad dođe samo osećaj, nekad dođe kroz sliku, nekad mi dođe kao da mi u glavi kreće rečenica, ako je ne zapišem, gubim je zauvek. Tako da nekad stanem nasred ulice, vadim telefon i onda zapisujem. Onda kasnije, kod kuće, razrađujem tu ideju, ali može da mi dođe i kao slika ili kao nešto što vidim, čime želim da se pozabavim. I da, nije uvek isto kako mi dolazi. Najgore je kad dolazi pred spavanje, pa ne zapišeš, pa misliš da ćeš se ujutru setiti, a nemaš pojma šta je bilo. Tako da, sve od navedenog. I da, čak i ta unutrašnja napetost traži oblik, često može biti motivacija.
Kažete da retko nalazite mir, zašto mislite da je to tako? I šta je za vas uopšte mir?
Mir je odsustvo nemira. Mislim da je verovatno u pitanju moja priroda koja ne ume da se bori sa stresom ili moj karakter, ili sam previše osetljiva, ili još uvek nisam izgradila mehanizam za procesuiranje stresa. Neki ljudi su osetljiviji na stres, drugi manje. Ja sam definitivno u ovoj kategoriji koja je previše osetljiva. Jednom je moj muž rekao za mene: „Ti se uznemiriš i kada se dešava nešto lepo i kada se dešava nešto ružno.” Nisam bila svesna toga, a onda sam shvatila da je tako. Šta god da se dešava, meni prvo donese taj neki nemir, bez obzira da li je lepo ili ružno, ta sama činjenica da se dešava nešto što je nepredviđeno i oko čega nemam kontrolu. Ali to odsustvo mira sam odlučila očigledno da lečim kroz pesme.
Da li onda stvaranje za vas dolazi iz mira ili iz nemira?
Apsolutno dolazi i iz mira i iz nemira. Iz mira dolazi kada želim da stvaram. Dešava se kad radim i jednostavno razmišljam o nekim idejama ili o nekom drugačijem uglu na neku zadatu temu. A kada pišem iz nemira, to je zato što sam uznemirena i onda moram da sednem i da to napišem. I kada napišem, onda je nekako bolje. Podelila sam to s papirom. Tako da, opet, situacije su mi jako bitne. I takvo pisanje se i vidi, iz čega je šta došlo. U ovoj zbirci ima tih pesama, na primer, ona devojka koja prelazi Brankov most, to je nešto što sam pisala iz mira, a sve ove druge pesme, koje su emotivne, to su, iskreno, pesme gde opisujem stanje u kom se nalazim u datom trenutku.
Šta vas danas najviše žulja, a šta vam daje osećaj smisla, šta vam daje nadu?
Ovo je sada najteže pitanje. Mene sad manje žulja sama činjenica da sam objavila zbirku, to je stvar koja me je žuljala dok to nisam uradila. A sad imam neke druge stvari koje treba da radim, koje me lično žuljaju. Osećaj smisla mi daje to kada stvarno dobijem dobar feedback od fanova i okoline, publike generalno. To ima smisla kada se moj rad dobro čita, sluša, prenosi. Šta mi daje nadu? Da će nešto da ostane iza mene.
razgovarala MILICA PRELEVIĆ | fotografija NENAD SRDANOVIĆ
