Muzički događaj „Live Aid” održan je 13. jula 1985. Vratićemo se ipak godinu dana unazad, u 1984. kada su Bob Geldof i Midge Ure okupili krem britanske pop-rok scene u nameri da u humanitarne svrhe snime zajedničku pesmu „Do They Know It’s Christmas?“. Inače, u periodu od 1983. do 1985. godine ceo svet je bio zabrinut zbog gladi koja je zadesila afrički kontinent, naročito Etiopiju.
Tako je nastao projekat Band Aid a prethodio je onome što se dogodilo sedam meseci kanije. Live Aid je bio prvi (i jedini) događaj te vrste sa idejom da se širom planete, sa zajedničkim ciljem, organizuju veliki koncerti istog dana. Ivent je praktično trajao preko 16 sati u kontinuitetu. Bio je to prvi događaj koji je globalno prenošen putem satelita. Na taj način televizijski prenos je pratilo preko 1,5 milijardi gledalaca, 40 posto svetske populacije bilo je uključeno u taj TV program. Sakupljene novčane donacije, zajedno sa prihodom od prodatih ulaznica, direktno su poslate kao pomoć gladnima u Etiopiji.
Sovjetski Savez, Japan, Jugoslavija, Zapadna Nemačka, Kanada, Australija i Austrija su se koncertnim programom u svojim zemljama, pridružile centralnim manifestacijama održanim na Vembli stadionu u Londonu i filadelfijskom stadionu Džon F. Kenedi u Sjedinjenim Američkim Državama. Naš Brian Rašić, tada mladi rok fotograf, je već nekoliko godina živeo i radio u Londonu. Sa nama je podelio sećanja na ovaj veliki koncertni događaj.
Kako je izgledao London u to vreme?
Osamdesete su za mene bile ludilo zbog svega što se u tom gradu dešavalo. Tada sam bio više u rok fazonu. Međutim, počeo sam da shvatam da se oko mene dešavaju totalno druge stvari. Britanska scena je bila izuzetno raznolika. U tom periodu je krenula takozvana druga britanska invazija bendova na Ameriku. Prvi „napad“ desio se šezdesetih godina sa Bitlsima, Stonsima i Animalsima. Drugi se odigrao upravo osamdesetih godina. Svet su osvojili Duran Duran, Culture Club, Eurythmics, Wham!. Novi romantizam je zaista vladao pop muzikom. Dešavale su se stvari od istorijske važnosti što se tiče muzike, muzičkog biznisa i pop kulture.
Čega se najpre sećate baš tog 13. jula 1985. godine kada je Live Aid održan?
Veličina Live Aida je u tome što je uspeo da okupi sva najveća muzička imena tog vremena. Svi oni su svirali besplatno, bez ikakve nadoknade. Na taj način su muzičari dali svoj doprinos akciji prikupljanja sredstava za gladnu decu Etiopije. Ulaznica je koštala čini mi se 25 funti i bio sam veoma srećan što sam time doprineo i pomogao gladnima u Etiopiji. Stari Vembli stadion je imao kapacitet od 80.000 posetilaca, brzo je bio rasprodat. Zahvaljujući saradnji koju sam tada imao sa izdavačkom kućom EMI, jedva sam došao do svoje ulaznice i uputio se ka stadionu. U to vreme važio sam za mladog fotografa tako da nisam dobio dozvolu da fotografišem tako veliki događaj. Na koncert sam došao kao gledalac. Ipak sam krišom uneo foto aparat. Na ulicama se nije moglo ništa posebno primetiti, London je ogroman grad i dobro organizovan. Koliko se sećam prva svirka je počela u podne, na binu su izašli Status Quo. Otvorili su Live Aid fenomenalnom pesmom „Rockin’ All Over the World“ – i baš je bilo tako!
Na kojim je sve nivoima, po vašem mišljenu, ovaj događaj još bio revolucionaran?
Do tog trenutka nisam prisustvovao ni jednom koncertu tih razmera. Na Live Aid sam došao sa svojom kumom i tadašnjom devojkom iz Finske. Kada smo stigli, bilo nam je jasno da je reč o nečem posebnom. Atmosfera je bila nesvakidašnja. Ne znam kako to da objasnim. Na primer u jednom trenutku sam rekao da sam iz Jugoslavije, moja devojka iz Finske. Devojka ispred nas uzviknula je da je iz Filadelfije, na šta se nadovezao momak koji je iz Grčke. Mnogi su sa sobom poneli zastave svojih zemalja… Svi su bili ponosni što su tu. Veoma prijatno druženje. Osećali smo pripadnost svetu i taj svet nas je putem satelitskog prenosa posmatrao.
Kako je sve izgledao van prenosa? Da li su se svi bendovi dobro snašli tokom svojih nastupa?
Svi su bili apsolutno na visini zadatka. Mislim, kad je izašla grupa Queen – to je to, Freddie Mercury je vladao publikom. Stadion je postao živo biće koje reaguje. To je nezaboravan trenutak. Nastupali su: Status Quo, The Style Council, The Boomtown Rats, Adam Ant, Ultravox, Spandau Ballet, Elvis Costello, Nik Kershaw, Phil Collins, Howard Jones, Bryan Ferry, Sade, Sting, Paul Young, Alison Moyet, potom U2. Ali, evo jednog podataka koju gledaoci televizijskog prenosa nisu mogli da vide. Posle nastupa grupe U2, Vembli se uključio na koncert u Filadelfiji gde na binu izlazi The Beach Boys. U svoj dvadesetominutni set pesma bend je uvrstio legendarnu „Good Vibrations“. U tom trenutku je ceo Vembli stadion pevao taj hit, gledajući nastup iz Filadelfije na ekranima. Osamdeset hiljada ljudi je pevalo „Good Vibrations“! To je jedan od nezaboravnih trenutaka. Potom je na binu izašla grupa Dire Straits, velika u to vreme. Kako se veče spuštalo nastupe su imala sve veća imena. Iz Amerike je usledio prenos koncerta benda Tears For Fears, onda sa Vemblija Queen. Iza njih iz Filadelfije je usledio nastup Simple Minds koji su bili veliki sa hitom „Don’t You (Forget About Me)“. Potom David Bowie, The Pretenders, The Who, Elton John, Wham!, Thomspon Twins, Nile Rodgers… Koncert na Vembliju je okončan velikim finalnim nastupom na kom su svi učesnici izašli na binu oko deset uveče. Nakon toga sam poveo ekipu u svoj stan gde smo nastavili da gledamo prenos iz Filadelfije celu noć. Narednog jutra sam, sećam se, imao let. Već tog prepodneva sam, u „Live Aid“ majici, šetao Porečom u Jugoslaviji. (smeh)
Sa obzirom da ste bili fotoreporter i dopisnik jugoslovenskog muzičkog magazina „Rock“ iz Londona, koliko ste bili uključeni u zbivanja oko YU Rock Misije?
Prisustvovao sam konferenciji za novinare povodom Live Aida, koja je bila održana mesec dana pre koncerta. Na njoj su između ostalih prisustvovali naravno Bob Geldof i Harvey Goldsmith. Dostavio sam vam baš fotografiju sa tog pressa. Neposredno pre konferencije sam prišao Bobu Geldofu i poklonio mu singlicu sa pesmom „Za milion godina“ YU Rock Misije. U jednom trenutku tokom pressa podigao je singlicu i, pokazujući je okupljenim novinarima, rekao – evo već imamo prvu ploču iz Jugoslavije sa pesmom inspirisanom Live Aidom. Toga se dobro sećam. Bob je bio upućen u to da su slične muzičke manifestacije održavane širom sveta. Poznavao sam Geldofa tada. Družili smo se i imali zajedničke prijatelje, zato sam bio slobodan da mu priđem i predam singlicu YU Rock Misije. Jugoslavija je bila prva država koja je dala svoj muzički doprinos u duhu Band Aida.
Da li bi danas bilo moguće organizovati globalni, humanitarni muzički događaj tih razmera?
Mislim da takvu vrstu događaja danas nije moguće organizovati. Imam utisak da se muzičari ne bi odazvali takvom pozivu. Drugačije je okruženje danas i drugačiji su poslovni odnosi. Ni na emotivnom nivou to ne bi moglo da se ponovi. Teško bi se poklopili datumi, u smislu da svi bendovi mogu da budu slobodni baš tog dana. Sa druge strane osiguranje izvođača tokom nastupa je postalo veoma skupa stavka. Ko bi danas mogao da bude na listi učesnika? Pa, recimo: Rihanna, Lady Gaga, Taylor Swift, Ed Sheeran, Billie Eilish i da ih Madonna obgrli kao umetnička majka. To bi možda bio globalno uspešan koncert. Prošlo je četrdeset godina od Live Aida, o njemu se i dalje priča. Imali smo slične manifestacije potom. Ipak, nikom nije pošlo za rukom da ponovi muzički događaj tih razmera i grandioznosti. Ostaje nam da se nadamo da će tako nešto ipak biti moguće.
Razgovarao: Uroš Milovanović
Foto: Iz privatne arhive Brajan Rašića
