U francuskom jeziku postoji reč za tugu koja glasi chagrin. To nije bila obična tuga; to je ona tuga koja ima pokretačku snagu i posebno je značajna za svakog umetnika koji traži način da iskaže svoj kreativni zanos. Za Yasmin Levy, kantautorku i pevačicu, chagrin je upravo najsnažniji alat i put do njene ekspresije. Ona od tuge ne beži; ona je sastavni deo njenog bića i način na koji njena duša komunicira.
Yasmin je u Beogradu našla svoj dom, gde stvara muziku koja spaja španski flamenco sa bliskoistočnim melosom.
Trenutno živite u Beogradu. Koja osećanja i impresije vam ovaj grad budi? Šta vam je u Beogradu posebno inspirativno?
Za mene se to ne tiče inspiracije, nego pronalaženja doma. Moja muzika je moje biće i zahvaljujući muzici sam proputovala ceo svet. Moja muzika ima dom gde god da se nalazi, ali u stvari nikada nema pravi dom. Ona je kao siroče, i zbog toga sam se i ja osećala kao siroče, jer nisam mogla da nađem mesto na kojem mogu da odmorim dušu.
Sve se promenilo kada sam došla u Beograd. Moja muzika je konačno našla dom, a ja s njom. I nisam više sama.
Ukoliko bi vaš život bio kompozicija, šta bi za vas bio krešendo?
Dan kada sam shvatila da sam živela u laži.
Koju emociju želite da prenesete svakom ko sluša vašu muziku?
Tugu. Smatram da se ljudi plaše tuge i plakanja. Po mom mišljenju, plakanje je dar od Boga. Kada plačemo, čistimo dušu i dajemo sebi oduška.
Koja tišina vas više inspiriše: tišina pozornice pre nastupa ili tišina sobe kada ste sami sa svojim mislima?
Tišina kada sam sama u sobi. Mogu da budem sama, da gledam u plafon, ali mi nova melodija preuzima dušu i glavu. Vrlo sam prijateljski nastrojena osoba, ali nisam društvena. Volim da budem sama.
Šta se menja kada pevate na ladino jeziku, a šta kada pevate na španskom?
Ladino je moj otac i moja majka. To je za mene kao sveti jezik i svet, i upravo iz tog razloga nemam potpunu slobodu kada stvaram muziku na španskom.
Koji instrument po vašem mišljenju najlepše oslikava vašu dušu?
Skoro svaki instrument to može da radi, ali ako bih morala da biram, to bi bili oni čiji zvuk nalikuje na plakanje.
Šta u vašim interpretacijama ostaje nevidljivo, a u stvari je najvažnije?
Moj strah.
Da li više verujete radosti ili bolu kao izvoru kreativnosti?
Bol. Stvaram iz bola. Kao umetnica, nesrećna sam kada sam srećna. Tada ne mogu da stvaram. Za mene, tuga je najveći dar od Boga.
Šta je za vas više ranjivo – pisanje pesme ili njeno izvođenje pred publikom?
Pisanje pesme, koju stvaram sama, sa svojim strahovima i tugom, jer znam da ogolim ceo svoj svet u svakoj reči i rečenici. Ali jednom kada to uradim, zahvalna sam publici, jer mi je dala neverovatnu ljubav dok to radim.
Sa kojim umetnikom, koji nije više živ, biste voleli da imate nastup, koga biste izabrali i zašto?
Billie Holiday, Maria Callas, Luciano Pavarotti, Edith Piaf, Antonio Molina. Tada bih znala da sam pobedila sve strahove i nesigurnosti.
Intervju: Tijana Mišović
Foto: Goran Popovski
