Harper’s BAZAAR predstavlja novu ediciju #slušajpažljivo – selekciju albuma koji ovog meseca zaslužuju vašu punu pažnju. Bilo da ste u potrazi za soundtrackom za gradske šetnje, introspektivne večeri ili jesenje žurke, ovo su izdanja koja ne smeju da prođu ispod vašeg muzičkog radara.
DAVID BYRNE
Who Is In The Sky?
(Matador, Beggars Group, Lampshade Media)
David Byrne je čovek šeret. Od benda Talking Heads naovamo, ironičan pristup važnim životnim pitanjima je postao njegov zaštitni znak – nešto poput produžene ruke Montyja Pythona. U Byrneovom “Letećem cirkusu” se, u stvari, najviše smejemo sopstvenom odrazu. Slika nije nimalo privlačna. Ožiljci iscrtani po razima, pobedama, borbama, usponima i padovima, ljubavima i prevarama, svim onim što nam je činjeno ili smo mi nekome činili.
U životu nije sve crno-belo. Svako ko tvrdi da je drugačije, nema pojma ili je prosto zadrt. Album Who Is In The Sky? Davida Byrna, kroz svoj koloritni omot, a potom kroz muziku i aranžmane, govori u korist postojanja čitavog spektra između dve obične nijanse. Uz pomoć ansambla Ghost Train Orchestra, David je kreirao kabare čiji soundtrack aktivno komunicira sa slušaocem.
Bilo da su teme život i priključenija, neobavezna lozo-ranja o praznini taštine ili nekoj svakodnevnoj rutini, David ih prezentuje tako da vas nasmeje. I to je veoma važno. Povodom izlaska albuma, Byrne je izjavio da je u godinama kada može da kaže da ga baš briga šta ljudi misle o njemu. Ima dovoljno životnog iskustva da zna šta radi. Mislim da iz ove izjave svako od nas treba nešto da nauči.
ED SHEERAN
Play
(Gingerbread Man Records, Atlantic UK, Mascom)
Što se tiče Eda Sheerana, ne mogu biti objektivan. Ovde ga publika ili voli ili ne voli. U mom slučaju, Edu sam se mnogo više posvetio otkako radim u kući koja je zastupnik njegove izdavačke kuće. Kroz mnoge promotivne aktivnosti za Eda, čiji je Srbija bila deo, a što je krunisano koncertom na Ušću i brzim upoznavanjem na meet & greet-u, Sheerana ne mogu da gledam istim očima.
Mislim da je on umetnik za primer u smislu požrtvovanosti, znanja, veština i spremnosti da se neprestano uči.
Play je najavljivan kao moguća kolaboracija sa umetnicima koje je Ed upoznavao širom sveta. Na kraju, to je album ispunjen muzičkim uticajima koje je autor sakupljao tokom višegodišnjih nastupa. Ako su Azizam i Sapphire sugerisali pomenuti koncept, ostatak albuma je tipično Sheeranovski – lična posveta porodici, odanoj ljubavi, prijateljstvu i uspomenama.
Play je u potpunosti pop album, gde je autor primenio sve naučeno – od Beatlesa, preko Motown zvuka, Stevieja Wondera, pa do Georgea Michaela i Robbieja Williamsa.
DOJA CAT
Vie
(Kemosabe, RCA, Sony Music, Menart)
Među masovnom mainstream i chart muzikom, novi album Doje Cat zaslužuje pažnju. U novom milenijumu, koliko me sećanje služi, najpre je Weeknd rešio da reciklira zvuk osamdesetih, pa se to nadalje prelilo na mnoge poznate i manje poznate artiste.
Što se Doje tiče, prethodni album (Scarlet, 2023) bio je na tom tragu, da bi Vie zablistao u potpunosti inspirisan upravo muzikom karakterističnom za drugu polovinu pomenute decenije. Zanemario bih analizu tekstova – sve se vrti oko poverenja, ljubavi i prepuštanja osećaju. Više me je fascinirala produkcija, koja je najzaslužnija za kvalitet ovog albuma.
Reference su očigledne, ali neke valja pomenuti: Prince and The Revolution, Janet Jackson, Salt-N-Pepa. Možda je ipak veći odjek umetnika kojih se sećamo samo po pojedinim hitovima, na primer Pebbles (Girlfriend), Oran Juice Jones (The Rain) i Jody Watley (Real Love).
Album Vie je više električan, više gruv i namenjen je plesnom podijumu. Tome zasmeta Dojino insistiranje na rep deonicama, za kojim nema uvek potrebe, barem ne u okviru ovako zadatog zvučnog koncepta.
SAINT ETIENNE
International
(Saint Etienne Limited, PIAS)
Jedan mali bend je otišao u istoriju u velikom stilu. Saint Etienne je grupa čije pesme sigurno znate, ali se ne možete setiti imena izvođača. Bob Stanley, Sarah Cracknell i Pete Wiggs trideset godina stvarali su indi-pop minijature, spajajući šezdesete, sedamdesete, klupski zvuk, rok, indi rok, dens i rejv kulturu. Saint Etienne su na svojih trinaest albuma sve to, bez ikakvih problema, uspevali.
International je ozvaničio prestanak rada ove grupe. Uz malo nostalgije, mnogo sjajne muzike i plesa, Saint Etienne su napravili izuzetnu oproštajnu žurku. Ideja Boba, Sarahe i Peta bila je da okupe važne muzičare sa britanske indi scene, one sa kojima su delili sudbinu. Tu su: Vince Clarke (Yazoo, Erasure, Depeche Mode), Nick Heyward, The Chemical Brothers, Doves, Orbital, Xenomania, Confidence Man, Erol Alkan – i International zvuči spektakularno.
Odlazak grupe Saint Etienne u istoriju naravno nije potresao planetu, ali sve ljubitelje njihove sofisticirane pop estetike svakako jeste. Bend koji je savršeno povezivao prošlost sa sadašnjim trenutkom, grejao srca, govorio o ljubavi i jednostavnosti života, objavio je svoj zvučni epitaf.
CMAT
Euro-Country
(CMATBaby, AWAL, Sony Music, Menart)
Ciara Mary-Alice Thompson (umetničko ime CMAT) možda nema album godine, ali svakako ima pesmu koja je definitivno među prvih tri u godini na izmaku. Po njoj je treće studijsko izdanje dobilo ime Euro Country.
CMAT je sve što je u ovom savršenom, sve više AI svetu postalo neprihvatljivo. Modnim čistuncima i estetskim perfekcionistima sigurno će se okrenuti želudac kada vide na šta ova umetnica liči. Njena nesavršenost je upravo najveća prednost. Svojim pesmama, CMAT se obraća slobodno, što se može porediti sa direktnošću ranih radova Alanis Morissette.
Ciara je na ovom albumu inspirisana Evropom, nametnutim standardima, neuračunljivošću liberalnog kapitalizma i bregzitom. CMAT kroz svoju liriku govori o uticaju tako kataklizmičnog društva na običnog čoveka. Euro Country je drugarski kantri-indi pop/rok pozdrav pokušaju starog kontinenta da preraste u nešto čemu u potpunosti nije dorastao.
THE DIVINE COMEDY
Rainy Sunday Afternoon
(Divine Comedy Records)
Neil Hannon je duša i glas benda The Divine Comedy. U ovom trenutku ne mogu se setiti nijednog naziva grupe koja tako jasno definiše njen izraz i liriku. Neilovi albumi se preslušavaju onako, za dušu. Nisu svi uvek posebni, ali nekoliko njih su omanja remek-dela u domenu chamber popa.
Trinaesti studijski album Rainy Sunday Afternoon predstavlja Hannona u zrelijim godinama. Nakon ključnog izdanja Victory for the Comic Muse (2006), autor je sve manje raskošan i melodramatičan, a sve više melanholičan i introspektivan, insistirajući na životnim radostima. Svaki album The Divine Comedy ima neko posebno mesto na kom Neil poentira.
U ovom slučaju to je pesma Invisible Thread na samom kraju albuma. Kroz melodičan i razigran aranžman, Hannon govori o povezanosti, snazi prirode i čovekovoj ulozi u cikličnim životnim krugovima.
Tekst: Uroš Milovanović
Foto: PRomo
