Možda ne daje često intervjue, ali kada to čini, Ivan Mihailović priča iskreno, otvoreno, hrabro, bez zadrške i mistifikacije. Povod za ovaj razgovor bila nam je nova predstava „Oda radosti”, koja nije samo satira već precizan portret savremenog društva, sveta u kom su vrednosti, empatija i smisao potisnuti površnošću, cinizmom i egoizmom. Osim o njegovoj novoj ulozi, pričali smo i o stanju u društvu, besmislenim problemima aristokratije, njegovoj generaciji koja se smatra jednom od najtalentovanijih i najhrabrijih, a otkrio nam je i čemu se nada, šta ga raduje i od čega danas strahuje.
„Oda radosti“ deluje kao ogledalo savremenog društva, istovremeno duhovita, gorka i uznemirujuće tačna. Kada ste prvi put pročitali tekst, da li vam se činilo da je bliži realnosti nego fikciji i šta vam je prolazilo kroz glavu dok ste pripremali ulogu?
Uživao sam čitajući ovaj komad. Besmisleni problemi aristokratije tridesetih godina isti su kao i besmisleni problemi aristokratije danas. Mnogo je zabavno posmatrati uspaničene aristokrate koji na sve moguće načine pokušavaju da ostanu na vrhu klasne lestvice, a tlo im se izmiče pod nogama. Pomisao da mogu da izgube komfor i bogatstvo, koje im samo rođenjem pripada, dovodi ih do epskih problema ravnih antičkim tragedijama. Mnogo me raduju banalne nevolje uspaničenih rasipnika.
Kako ste gradili svoj lik u „Odi radosti“?
Moj lik je bahati sin narodnog poslanika, ogrezao u blud i nemoral. Pripadnik najužeg kruga beogradskih perverznjaka koji pokušava na sve načine da, ne radeći ništa, ima mnogo tuđeg novca. Moram priznati da mi nije bilo teško naći inspiraciju među sinovima i ćerkama savremenih moćnika i vlasnika prljavog novca.
Da li vam je teže da igrate likove koji su vam bliski ili one koji su vam potpuno strani?
Uvek mi je veći izazov raditi ulogu koja je potpuno drugačija od mene, ali ne mora nužno značiti da je to teže, često je lakše potpuno pobeći od sebe i kreirati drugačije likove i svetove.
Postoji li neka rečenica iz predstave koja vas lično najviše pogađa ili koja je ostavila dubok utisak na vas?
Ljudi danas uopšte ne znaju da cene nerad. Potreban je talenat ne raditi ništa po ceo dan.
Meni se posebno dopala ova replika: „Zlatno doba nikad nije postojalo. Sva vremena su ista, i svi ljudi u njima su isti. Menja se samo to, da danas imamo struju, gde smo juče imali sveće, a prekjuče tamu. A struja svejedno ne pobeđuje tamu, samo je sakriva”. Jesu li zaista sva vremena ista i svi ljudi u njima isti?
Isti su ljudi i odnosi među ljudima. Evolucija tehnologije ide mnogo brže od evolucije čoveka. Razgovori za stolom oko sveće ili oko sijalice isti su.
Može li svetlo da pobedi tamu, verujete li u to, ima li izlaza iz ovog mračnog tunela u kojem živimo poslednjih godina?
Može. Verujem da je konstantna i neumorna potraga za tim svetlom na kraju tunela najvažnija. Nekad smo bliži, nekad smo dalji, ali ako prestanemo da tražimo, ugasili smo. U kretanju je ključ. Imali smo prošle godine i živ dokaz kako je kretanje studenata donelo sunce u svako selo i u svaku varoš gde je njihova noga kročila.
Šta je za vas radost i mislite li da je ona postala luksuz u današnjem društvu?
Prošla godina bila je izuzetno teška u svakom smislu. Onog prvog novembra je stao sat. Nije bilo lako naći razlog za smeh. Dok su nam se političari grohotom smejali u lice, mi smo pokušavali da sačuvamo zdrav razum. Jesmo. Pronašli smo se. Prebrojali smo se. Upoznali smo se. Na površini smo. Našli smo radost jedni u drugima.
Vaša generacija glumaca često se opisuje kao jedna od najvidljivijih i najhrabrijih u poslednjih dvadeset godina. Kako vi vidite svoju generaciju?
Zaista volim svoju generaciju i verujem da smo s dobrim razlogom tu gde jesmo. Ali ostaviću ipak da o mojoj generaciji govore neke druge generacije.
Osećate li da ste odrasli u vremenu u kome je sve bilo moguće ili u vremenu u kome je sve bilo previše?
Osećam da mi je previše da je baš sve moguće.
Publika vas često povezuje s televizijskim ulogama, ali pozorište je konstantna linija vaše karijere. Šta vam scena daje što kamera ne može?
Pozorište je za mene najzabavnije mesto na svetu.
Da li je danas teže biti glumac ili ostati glumac?
Svakome kome je gluma teška preporučio bih da se njome ne bavi. Zašto sebe mučiti, gluma mora da bude laka i mekana.
Retko govorite o privatnom životu. Da li je to svesna odluka ili prirodna potreba?
Rekao bih prirodna potreba. Ne krijem ništa, kad me neko pita ja odgovorim, ali zaista mislim da ima mnogo interesantnijih priča i zanimljivijih tema od toga šta neki glumac radi u slobodno vreme u svom intimnom prostoru.
Mislite li da umetnost još uvek ima moć da menja društvo ili samo pojedince?
Ne znam da li ima moć da menja društvo, verovatno nekada da, a nekada ne. Zavisi od kvaliteta umetnika. Ali siguran sam da bi ova planeta bez umetnosti bila najdosadnije mesto za život. Da li, na primer, možete da zamislite ovaj svet bez muzike? Ja ne. Možete li da zamislite ovaj svet bez filma? Ja ne. Mada znam neke koji mogu, s obzirom na to da već dve godine nisu raspisali konkurs za domaću kinematografiju, ali oni su nebitni.
Kada biste morali da opišete sebe izvan glume: ko je Ivan Mihailović kada se svetla reflektora ugase, čemu se raduje, šta ga veseli, šta ga plaši, a čemu se nada?
Neki običan čovek, s nekim običnim potrebama. Iskreno, najviše me plaši da neću stići da probam, iskusim i vidim sve što me raduje i sve što me veseli. Ovih 37 godina bilo je prilično ispunjeno, ali ima još toliko toga da saznam i naučim.
Intervju: Milica Prelević
Foto: Boško Đorđević
