Razgovarati s Tamarom Dragičević znači dotaknuti jednu nežnu, ali snažnu silu koja podjednako veruje u umetnost, istinu i čoveka. Njen glas nosi toplinu doma i dvorišta iz kog sve polazi, ali i britkost žene koja ne pristaje na površno. Kao članica žirija ovogodišnjeg Bašta Festa, Tamara je ušla u još jednu ulogu – posmatrača koji vrednuje, sluša i vidi sve ono što se ne izgovara.
U vremenu kada festivali postaju retka oaza autentičnosti, ona ne samo da podržava mlade, već ih ohrabruje da ostanu verni sebi. U razgovoru za Harper’s BAZAAR Srbija, Tamara govori o balansu, unutrašnjoj istini, hrabrosti da se krene od svog dvorišta, i o tome kako se ljubav prema glumi ne meri ulogama, već istinom koju nosimo i delimo.
Tamara, kao članica žirija Bašta Festa, kako doživljavate ovaj festival i njegov značaj za promociju kratkog filma i mladih talenata?
Posebno me raduje da u Srbiji postoji jedan ovakav festival, koji promoviše mladost, talenat i umetnost pre svega. Osnivači festivala su takođe mladi i talentovani glumci Maja i Jovan. Nikad dosta festivala i prilike da se neki mladi talentovani ljudi promovišu i druže, povezuju na najlepši način.
Šta Vas je najviše privuklo da budete deo ovog projekta i žirijskog tima?
Pored svih porodičnih obaveza nisam mogla da odbijem ovakav poziv. Privukla me je pozitivna energija koja se prenosi čak i preko fotografija sa društvenih mreža, kao i prilika da pogledam filmove koje ne bih imala kada.
Ovogodišnji slogan festivala glasi: “Počni od svog dvorišta”. Šta ste Vi „počeli od svog dvorišta“ u svojoj karijeri ili životu?
Uvek težim tome da počnem od sebe i svog dvorišta – ako to pređe i na druge sjajno, ali ako sebe ne korigujemo, ne menjamo i ne radimo na sebi kako to da očekujemo od drugih ili od naše dece. Sami smo odgovorni za svet koji sebi stvaramo. Svako od nas, svaki pojedinac. I da, počnite od sebe i svog dvorišta.
Koje osobine i kvalitete najviše vrednujete kod glumaca i filmova koje ocenjujete na festivalu?
Autentičnost, hrabrost, nepretencioznost- kakav je i ovaj festival, duh, vedrinu… A iznad svega toga je ono nešto što se desi ili ne.
Da li postoji neki film ili glumačka interpretacija koja Vas je posebno dirnula u poslednje vreme?
Pošto izbegavam da izdvajam filmove i uloge kolega jer ih ima dosta kojima se divim, reći ću da jedva čekam da pogledam ovogodišnje filmove.
Kako balansirate između različitih uloga — glumice, majke, žene, prijateljice, članice žirija… ? Da li Vas svaki od tih „svetova“ na neki način oblikuje?
Sve to zajedno sam ja. Najređe članica žirija haha. Uvek nezahvalna pozicija.
Često ni sama ne znam kako uklopim i stignem sve, a da ništa od navedenog ne otaljam – što se kaže. Treba energije, da. Ali volim sve od navedenog.
Koji savet biste dali mladim glumcima koji tek ulaze u filmsku industriju, a žele da ostanu verni sebi i svom „dvorištu“?
Ivo Andrić je rekao da nema velike umetnosti bez velikog bola. Ako je tako, mi imamo potencijal da iznerdimo velike umetnike – imamo ih. Slušajte sebe, verujte, iskreno i hrabro.
Kako vidite razvoj regionalne filmske scene u narednim godinama i šta bi, po Vašem mišljenju, trebalo učiniti da podržimo lokalne talente?
Borimo se u ovim vremenima da sačuvamo ono što je najvažnije za kulturu jednog naroda: umetnost. Kao da nikada nije bilo teže. Zavladao je očaj, ne klonimo duhom, teško je, ali čekamo to vedro jutro koje će promeniti sve.
Možete li da podelite neku zanimljivu anegdotu ili utisak sa setova na kojima ste radili, koji su Vas naučili važnosti zajednice i podrške?
Uvek za kraj najteže pitanje. Za mene su to anegdote, kako izdvojiti jednu i koja je ta prava. Naša profesija je puna anegdota, svaki dan snimanja, svako igranje predstave donese neku novu.
Intervju: Tijana Mišović
Fotografije: Ana Marković
