Kada pomislite da jedan život nije dovoljan za sve snove, setite se Gine Lollobrigide. Žene čija je umetnička strast oblikovala svet filma, fotografije i vajarstva s jednakom snagom i posvećenošću. U vremenu koje je volelo da stavlja žene u kalupe, Gina ih je razbijala, jedan po jedan. Bila je glumica, vajarka, fotografkinja, novinarka. Bila je umetnica u svakom smislu te reči — žena koja je stvarala svet oko sebe, ne čekajući da joj ga neko pokloni.
Nije bila samo lice s ekrana. Bila je nemirni duh. Iza osmeha koji je obarao Holivud, stajala je žudnja za stvaranjem, za slobodom, za autentičnim životom. Kada su je svi želeli videti kao božanstvo filmskog platna, ona je odlazila u ateljee, putovala na najopasnija mesta sveta, beležila istoriju kroz svoj objektiv, oblikovala sopstvene snove rukama od gline.
Rođena 4. jula 1927. u skromnoj porodici u podnožju Apenina, Gina Lollobrigida je rano pokazala talenat za umetnost. Pohađala je Akademiju lepih umetnosti u Rimu, sanjajući o karijeri vajarke, pre nego što je njena harizma pronašla put do filmskih studija.
U svetu italijanskog posleratnog filma, Lollobrigida je brzo stekla status ikone
Nakon zapaženog plasmana na izboru za Miss Italia 1947. godine, započela je karijeru koja će je učiniti jednim od najprepoznatljivijih lica svetskog filma. Prve velike uloge ostvarila je u ostvarenjima kao što su Provincijalka (La provinciale, 1953), gde je tumačila lik žene rastrzane između sopstvenih želja i društvenih normi. Usledile su legendarne komedije Hleb, ljubav i snovi (Pane, amore e fantasia, 1953) i Hleb, ljubav i ljubomora (Pane, amore e gelosia, 1954) Luigija Comencinija, kroz koje je oblikovala novi tip heroine — snažne, duhovite i autentične.
Svet ju je prepoznao kada je zaigrala uz Humphreyja Bogarta u filmu Johna Hustona Pobuna na svetskom putu (Beat the Devil, 1954), što je bio njen prvi ozbiljan korak prema međunarodnoj karijeri. Film Najlepša žena na svetu (La donna più bella del mondo, 1955) potvrdio je njen status ne samo kao vrhunske glumice, već i kao ikone lepote, s filmovima poput Trapeze (1956) i Solomon i Šeba (Solomon and Sheba, 1959), u kojima je igrala uz velike holivudske zvezde poput Anthonyja Quinna i Yula Brynnera.
Saradnje sa rediteljima poput Renéa Claira, Carola Reeda i Jeana Delannoya dodatno su učvrstile njenu umetničku reputaciju, dok su njene uloge uz velikane poput Franka Sinatre i Burta Lancastera pokazale njenu prilagodljivost različitim stilovima kinematografije.
Jedna od njenih poslednjih zapaženih uloga bila je u filmu Laku noć, gospođo Kembel (Buona Sera, Mrs. Campbell, 1968), gde je kroz lik Karle, Italijanke sa neočekivanom životnom pričom, pokazala svu složenost svoje glume.
Ipak, njena potreba za izražavanjem nadilazila je filmski kadar
Kada se povukla sa ekrana, Gina se vratila svojim prvim ljubavima — fotografiji i vajarstvu — oblastima u kojima je pokazala istu posvećenost i talenat. Njene fotografije, objavljene su u knjigama poput Italia Mia, The Philippines i The Wonder of Innocence, i drugim.
Fotografska knjiga Italia Mia iz 1973. godine nije bila samo zbirka slika, već ljubavno pismo njenoj domovini. Snimajući Italiju onako kako je samo ona umela da vidi — sirovu, nežnu, ponosnu — Gina je zarobila duh naroda, pejzaža i istorije. Italia Mia je postala međunarodni uspeh, osvojivši prestižnu Nadar nagradu, i prodala se u više od 300.000 primeraka širom sveta.
Gina nije stala tu. Njena strast prema fotografiji vodila ju je kroz Indiju, Kubu, Japan, Afriku… Fotografisala je ličnosti poput Fidel Castra, Indiru Gandhi, Mariu Callas, Seana Conneryja, Claudiu Cardinale… Godine 1975. snimila je i dokumentarni film Portrait of Fidel Castro, koji je dodatno učvrstio njenu reputaciju svestrane umetnice bez granica.
Kao vajarka, Gina Lollobrigida je stvorila preko 60 dela od mermera i bronze, izlažući ih u prestižnim muzejima poput Puškinovog muzeja u Moskvi i Muzeja Monnaie u Parizu. Letnje dane provodila je u umetničkoj koloniji Pietrasanta u Toskani, stvarajući rame uz rame sa velikanima poput Botera. U Pietrasanti, Lollobrigida je izvajala bronzanu skulpturu Esmeralde, u znak sećanja na ulogu koja joj je donela svetsku slavu.
Privatan život Gine Lollobrigide
Daleko od svetlosti reflektora, Gina Lollobrigida je živela život jednako bogat emocijama i izazovima Godine 1949. udala se za jugoslovenskog lekara Milka Škofića, koji je ujedno postao i njen menadžer. Zajedno su dobili sina, Milka Juniora, ali brak nije izdržao sve izazove njene karijere i popularnosti; razveli su se posle gotovo dve decenije zajedničkog života.
Iako je njen privatni život često bio predmet pažnje italijanske i svetske štampe, Gina je ljubomorno čuvala svoju intimu, povlačeći se u svoju vilu na Via Appia Antica u Rimu — dom koji je sama ispunila umetninama, sopstvenim skulpturama i uspomenama sa putovanja.
U kasnijim godinama, nastavila je da oblikuje i svet van umetnosti — prodajom svoje kolekcije nakita u korist istraživanja matičnih ćelija, pokazala je da istinska vrednost darova leži u onome što mogu da učine za druge.
Gina Lollobrigida bila je umetnica u najširem smislu te reči. Njeno nasleđe ostaje svedočanstvo o snazi stvaralačkog duha, predanosti i viziji koju ni vreme nije moglo da umanji.
Foto: Profimedia
Tekst: Natalija Kunić
