Vizuelna umetnica koja je prošlog meseca u Londonu, u prostoru Netil marketa, održala izložbu ilustracija Ready to Fall in Love, Jelena Milićević izlaže samostalno u zemlji i svetu od od 2014. godine, no, širu popularnost stekla je zahvaljujući svom profilu na instagramu, gde su njeni crteži privukli veliku pažnju publike. 

Njene ilustracije nose univerzalnu poruku i najčešće se odnose na ono što sve nas pokreće – ljubav, to su prizori iz svakodnevnog života, često dirljivi i romantični, i ponekad u nama bude nostalgiju za prošlim vremenima, kad smo satima pričali telefonom i istovremeno crtkali nešto na prvom papiru koji nađemo. 

Jelena u razgovoru za Harper’s Bazaar otkriva odakle crpi inspiraciju, na kojim sve mestima nastaju njeni crteži i šta je to povezuje sa čuvenim engleskim slikarom Davidom Hockney-jem. 

Vaša poslednja solo izložba, koja je predstavljena u prostoru Netil Marketa u Londonu,  nosi naziv Ready to Fall in Love, dok se jedna od prethodnih zvala Everybody Loves Somebody Sometimes. Da li je ljubav vaš osnovni pokretač kad je stvaranje u pitanju, da li ste čvrsto odlučili da bude tako?

– Ljubav i čitava paleta emocija koja uz nju idu, prave tu centrifugu u stomaku i teraju vas ili da skačete po kupatilu dok se ne završi ili da sadržaj iznesete na papir, odnosno medijum po želji. Odlučila sam da me pokreću lepe stvari i kad ih nema na vidiku, da ih napravim bar u svojoj glavi i na crtežu, ne želim da me guta živo blato naše svakodnevice.

Šta želite da poručite publici svojim ljubavnim crtežima i ispisima? 

– Mislim da uvek treba slušati svoju glavu i ne okretati je u smeru svakog vetra koji duva, ako volimo sebe, volećemo i prijatelje, komšije i partenra. Svako ima svoj stil, kao u plivanju, ja često skačem na glavu, nagutam se vode, ali do sada sam uvek isplivala na površinu. Plivam tako da uživam, ne jurim vremenski interval, dužinu, ne takmičim se, znam da ima boljih od mene i što je najbitnije – znam kada da izađem iz bazena i popijem kafu, to treba primeniti i na međuljudske odnose.

Šta vam je bila glavna inspiracija za seriju Ready to Fall in Love? 

– Počelo je na bazenu “25.Maj”, inspirisali su me spasioci, razgovori, njihovo marširanje pored ivica, kako se ogledaju u naočarama jedni drugih, površno slušajući pitanja i odgovore, gledajući sliku svoju u tom malom okviru. Druga stvar koja me je privukla je ta tirkizna boja, nemirna površina i predstava bazena kao luksuza koji smo prinuđeni da delimo sa drugim ljudima, osim ako nemate svoj privatni na krovu zgrade.

Da li vam je teže da smislite slogan koji će se nalaziti na ilustraciji ili samu ilustraciju? Šta najčešće kreirate prvo?

– To nastaje istovremeno, ne mučim se previše, jer da se mučim ne bi toga ni bilo. Čim zamislim sliku, već znam kako će se zvati. Kad nešto vidim, znam da ću morati to da nacrtam, inače će me opsedati danima, kao upravnik stanara za održavanje zgrade, ispadaće na svakom ćošku.

Inspirišu vas slične stvari kao i Davida Hockney-ja.  Postoji li neka “tajna veza” između vas i ovog umetnika, osim bazena?

– Hockney-ja volim od kad sam videla njegove radove, kao dete. Ne mogu svoje radove da poredim sa njim, osećam se kao neka čudna verzija sa Ali Expresa. Volim što kroz tu jedinstvenu paletu boja koju poseduje prikazuje zamrznute trenutke života, koji je meni uvek izgledao tako daleko. Dok gledate samo njegove studije vode, imate osećaj da ste već zagazili u bazen ili čekate na skakonici svoju priliku za skok, to je ono što svaki umetnik želi da postigne.

Kako je došlo do saradnje sa galerijama u svetu – izlagali ste u Parizu, sada u Londonu?

– Preko instagrama i preko umetničkog kolektiva “Matrijaršije”. Sara Kravic je galeristkinja koja me je kontaktirala i koja godinama ima saradnju sa umetnicima našeg regiona. Odlučila sam da odem i vidim kako stvari funkcionišu van granica naše zemlje.

Kako ljudi iz inostranstva, a kako odavde reaguju na vaš rad? Ima li razlike?

–  Ljudi reaguju isto, dopada im se i smiruje ih, jedina je razlika u velikoj kupovnoj moći ljudi iz inostranstva.

Najneobičnija mesta na kojima su nastajale vaše ilustracije?

– Uvek nastaju na mom kuhinjskom stolu i podu dnevne sobe/kuhinje. Najzanimljivije je gde nastaje inspiracija, a to je sauna na Starom DIF-u, gde stvarno može svašta da se čuje od doktora u penziji.

Da li vam umetnost pomaže da se sakrijete iza svojih osećanja ili naprotiv, da ih iskažete? Jeste li i u prirodi direktni, kao u svojim ilustracijama?

– Suptilnost mi nije jača strana, često imam osećaj da sam poput napola otkočene ručne bombe, zavisi samo od situacije i sreće hoću li eksplodirati. Crteži mi pomažu da turbulentne, životne letove preživim bez mučnine i sigurno sletim sa obe noge na zemlji, a da mi na ramenima bude glava, a ne u oblacima.

Nekog je tehnika vašeg rada podsetila na “šaranje po papiru dok pričamo telefonom” jer sve deluje naizgled jednostavno i zabavno. Da li je tako?

– Ja crtam kao što sam se igrala kad sam bila mala. Nije svaka priča moja, to bi bilo dosadno prvo meni, onda i drugima, nisam neka enciklopedija zabave. Često čujem nešto zanimljivo u prevozu, na poslu, onda to prilagodim svom crtežu. Nekad sednem pa zamišljam neke nove protagoniste crteža. Nemam strpljenja, zato tako izgleda, ali često crtam dok telefoniram, pošto nekad imam osećaj da mi telefon zvoni često koliko i Jorgovanki Tabaković.

Kako neko može da kupi vaš rad? 

– Može da mi piše na mejl, koji ne volim da otvaram, ili da me zove telefonom, kao kupovina iz fotelje, samo neće dobiti kolač iz tiganja.

Zanima li vas NFT i generalno, idete li u korak sa savremenim tendencijama kad je umetnost u pitanju?

– Nažalost, slabo stojim sa tim novim poljima umetnosti, volela bih da probam jednom, čisto da vidim kako stvari funkcionišu, iskreno, to mi izgleda nekako dosadno. Imam osećaj da ti NFT sajtovi, kao i Tinder, prestavljaju kupovinu umetnosti ili odlazak na dejt kao odlazak u mesaru na Bajloniju: “Daj mi kilo buta i okreni da vidim drugu stranu”.

Na čemu trenutno radite?

– Radim na tome da priuštim sebi jednu egzotičnu destinaciju i da pijem kafu u tišini sa svojim mačkom Žižuom, pročitam sve knjige koje sam kupila i da neko drugi pegla umesto mene. To je prioritet, što se umetnosti tiče, za sledeću godinu i proleće, rezervisana je izložba neonskih instalacija u Londonu pod nazivom “No games allowed”.

Razgovarala: Jelena Milinčić 

Ilustracije: Jelena Milićević

Fotografija: Privatni album