Prostorna projekcija (Projection mapping), umetnička je tehnika koja svetlom i animacijom pretvara objekte i fasade u iluzivne, pokretne priče. Prvi put sam je doživela 2011. na Mikser festivalu, kada je umetnik Dorijan Kolundžija oživeo fasadu zgrade ispod Brankovog mosta, prizor koji mi se urezаo u sećanje. Svetlost je transformisala običnu zgradu, pretvarajući je u impresivnu, gotovo živu priču. Sličan osećaj vratio mi se 2017. godine na Festivalu svetla u Zagrebu, potvrđujući koliko ova vrsta medija može promeniti način na koji doživljavamo arhitekturu i grad.
Danas, društvene mreže omogućavaju da se uverim u sve šire globalno prepoznavanje projection mappinga, a radovi Filipa Roce, new media umetnika iz Herceg Novog sa trenutnom adresom u Lisabonu, već nekoliko godina me fasciniraju. Filipovi projection mapping projekti obeležili su najistaknutije festivale svetlosti širom sveta, od Francuske do Japana, Nemačke, Rusije, Italije, Australije, Španije, SAD-a, Mađarske, Saudijske Arabije i Češke. Njegovi radovi postali su simbol savremenog izraza koji briše granice, spajajući svetlost i stvarnost na način koji izaziva divljenje i otvara nove perspektive.
Kao dobitnik Grand Prix nagrade za najbolji projekat u 2024. na Festivalu svetlosti u Lilu, u Francuskoj, Filip se pozicionirao kao jedini umetnik sa naših prostora koji od autorskog rada u ovoj oblasti živi i stvara na globalnoj sceni. Sa Filipom sam razgovarala o svetlu kao materijalu, izazovima rada na velikim javnim projekcijama, poziciji na međunarodnoj sceni, o tome da li se projection mapping može smatrati umetnošću i procesu stvaranja koji spaja tehnologiju sa emocijom.
Kako ste počeli da se bavite „projection mappingom”?
Živeo sam u Beogradu osam godina, gde sam studirao dizajn, da bih se tokom mastera zaposlio u studiju Fried Pictures. Radio sam dizajn i povremeno art direkciju za reklame, filmove, serije. Godine 2014. stvarno mi je bilo dosta svega, i Beograda i tog tempa, pa sam odlučio da se preselim u Barselonu. Mappingom sam se do tada bavio samo iz hobija, kod kuće, onako usput. U Barseloni sam naišao na open call za jedan Festival svetlosti u Đironi. Bio sam tek stigao, nisam imao posao, pa sam rešio da se prijavim i osvojio sam prvu nagradu. To je bio neki prelomni trenutak kad sam ozbiljnije krenuo da se bavim mappingom.
Krenuo sam polako – prvo kao frilenser za jedan studio u Barseloni, a onda sam počeo samostalno da radim, počeli su da me zvati festivali. Od 2018. sam potpuno prešao na samostalni rad, a posle Covida živim isključivo od toga. Ne radim komercijalu, samo umetničke/autorske projekte. Od 2021. radim isključivo commissioned art za festivale, a ponekad i za muzeje.
Kako je izgledalo iskustvo rada na prestižnom „Fête des Lumières” festivalu? Festival u Lionu postoji već 26 godina i publika je obrazovana, prate tu umetnost godinama. Samo na probi imaš tri hiljade ljudi koji celu noć stoje i posmatraju tvoj rad.
Možete li da nam približite tehnički aspekt rada na jednom projektu?
Uglavnom radim video-mapping, a ponekad i prostorne instalacije, ali ne često – do sada sam uradio tri-četiri. Naravno, sve zavisi od lokacije. Nekad projekat nema dublji koncept, više ga posmatram kao istraživanje. Gledaš stvari na ekranu, ali tek na licu mesta vidiš kako se ponašaju u prostoru. Vremenom sam naučio da predvidim te odnose. Kod velikih lokacija, kao što su katedrale, moraš da koristiš određene tehnike da bi projekcija zaista funkcionisala. Mapping te tehnički ograničava, ali kada se sve složi, efekat je snažan. Mnogo toga zavisi od materijala, boje kamena, refleksije…
Neki radovi su konceptualni, kao recimo onaj na katedrali u Lionu, na najprestižnijem mapping festivalu u svetu – La Fête des Lumières. Tu sam radio temu prolaznosti vremena, jer mi je bilo zanimljivo da tu temu postavim baš na crkvi. Čekao sam četiri godine da dobijem tu lokaciju. S druge strane, mnogi projekti nastanu spontano – kad vidim arhitektonsko zdanje i znam da to tehnički mogu da izvedem. Radovi koji Žarko Komar i ja kreiramo više su usmereni na izazivanje emocije nego na naraciju.
Kako je izgledalo iskustvo rada na lionskom „Fête des Lumières” festivalu?
Festival gde publika zaista razume šta gleda. Festival u Lionu postoji već 26 godina i publika je obrazovana, prate tu umetnost godinama. Samo na probi imaš tri hiljade ljudi koji celu noć stoje i posmatraju tvoj rad. Danas ima sve više festivala po Evropi, ali često naiđeš na publiku koja ne zna šta da očekuje, zbunjeni su, ne umeju baš da se opuste i da u potpunosti dožive to što gledaju. U Lionu toga nema, tamo ljudi zaista znaju šta se dešava. Ovogodišnje izdanje je 26. po redu, a broj posetilaca je neverovatan, za četiri dana kroz festivalske lokacije prođe oko tri miliona ljudi. Deluje potpuno ludo, atmosfera je kao na koncertu – vrištanje, ushićenje, sve usred grada. To je iskustvo koje stvarno moraš da doživiš barem jednom u životu.
Da li je za „projection mapping” neophodno arhitektonsko predznanje?
Nije neophodno. Ja koristim sopstvenu logiku, za koju sam shvatio da je ključna za dobar mapping. Bitno je shvatiti strukturu, moraš da se igraš sa tom arhitekturom, ali ne smeš da preteraš i da pređe u kič ili kliše. Ukoliko samo projektuješ sliku koja nema veze sa arhitekturom, onda to nije mapping. Potrebno je da se nađe balans između ta dva. I meni postane dosadno ako radim repeticiju, tako da svake godine probam nešto novo ili se vratim na nešto staro u samom procesu. U poslednjih godinu dana nisam toliko primenjivao 3D, nego sam tu sliku tretirao kao svetlo, više nego kao video.
Zanimljivo. Znači da na neki način ulazite u eksperimentalnije forme „mappinga”?
Da, definitivno. I meni je ponekad teško da kažem da li je to video u prostoru ili svetlo koje zapravo dizniram. Granice su često nejasne i baš tu mi je zanimljivo da istražujem.
Pomenuli ste Žarka Komara sa kojim često sarađujete. Kako izgleda ta saradnja?
Žarko mi je dugogodišnji prijatelj iz Herceg Novog, znamo se više od dvadeset godina. Zajedno smo počeli da radimo 2021. i od tada nismo stali. Naš proces je vrlo spontan i iskren, više razgovaramo o emocijama i svakodnevnim stvarima, situacijama nego o referencama. Ne bavimo se time da nešto mora da izgleda ili zvuči kao nešto.
Više se vodite osećajem?
Tako je, ponekad radimo potpuni fristajling, a nekad imamo više konceptualan pristup. Zanimljivo je jer je Žarko muzički izuzetno obrazovan, te se trudim da previše ne utičem na njegov rad. On se bavi zvukom, ja slikom, i onda razgovaramo o tome kakav efekat želimo da postignemo, kako to treba da deluje na publiku. Ne pratimo striktno ono što se dešava na sceni, niti se oslanjamo na muziku kao referencu, proces je opušten i prirodan.
Kada ste pomenuli razvoj koncepta, s obzirom na to da se bavite apstraktnom umetnošću, kako uopšte dolazite do ideje? Odakle krećete kada imate samo jednu temu?
Zavisi od same arhitekture, nekad ti je sve već tamo, kao da ti lokacija sama ponudi koncept. Recimo, u Rijadu sam radio na projektu koji je bio postavljen na vodotoranj, i odatle je krenula ideja: voda kao tok, kao memorija. Pa smo to povezali sa savremenim tokovima podataka, interneta. Nekad se sve složi u trenutku, a nekad koncept ne postoji – i to je okej, ponekad rad jednostavno ne nosi dublje značenje. Sam medijum je za mene često važniji od poruke, jer – realno – sve priče su već ispričane. Nekad to doživljavam kao da lutaš šumom i naiđeš na pejzaž koji te pomeri, bez početka i kraja – samo postoji. Isto je i s urbanim prostorom. Ali, s vremena na vreme, dođe projekat koji nosi jak koncept. Na primer, projekat u Lionu, tema je bila vreme. Na toj katedrali sam godinama želeo da radim i dugo promišljao tu ideju. Hteo sam da vizualizujem prolaznost vremena, ali i da kritikujem – i instituciju crkve, i društvo. Bilo je reakcija, neki su se osetili ugroženo, pitali se zašto bi crkva dozvolila takvu interpretaciju. Drugi su odmah uhvatili poruku. I to mi je bio jasan znak da rad ima smisla, ako uspeš da preneseš emociju na obe strane, nešto si postigao.
Kako vidite svetsku i evropsku scenu „projection mapping” umetnika, s obzirom na to da je u pitanju prilično specifična i retka profesija?
Evropa definitivno ima najjaču scenu kada je reč o festivalima i umetnicima. Ima mnogo autora koji se bave mappingom. Na primer, Signal festival u Pragu je po kuraciji i kvalitetu radova jedan od najznačajnijih. Ipak, cela scena zna da bude malo nezgodna jer mnogi festivali dobijaju sredstva iz budžeta, pa često idu na sigurno, rade se radovi koji su prilagođeni široj publici, kičasti i ne baš konceptualno ili tehnički vrhunski. Ali stvari se polako menjaju. Pojavljuju se kvalitetni festivali i u Kini, Japanu…
Tu je i „iMapp Bucharest projection mapping” festival u Rumuniji.
Tako je. iMapp Bucharest funkcioniše kao festival, ali u formi takmičenja, obično učestvuje pet do osam umetnika, postoji žiri i dodeljuju se nagrada žirija i nagrada publike. Ovaj format je odličan za artiste na početku karijere – možeš da se istakneš, stekneš vidljivost i iskustvo, idealan je za mlade. U regionu postoji Visualia, u Puli, a znam da je i u Dubrovniku bio jedan manji festival. Festival svetla u Zagrebu sve više raste, dovode ozbiljna imena, komunikacija im je bolja i raspolažu većim budžetom.
Veoma je aktuelna tema veštačke inteligencije u umetnosti. Kako gledate na taj razvoj i njenu upotrebu u kreativnim procesima?
Malo sam testirao AI, ali ga nikad nisam koristio u svojim radovima. Za sada, ne vidim da može da stvori nešto zaista novo, više funkcioniše tako što preuzima postojeće stilove i elemente. Na primer, kad joj zadaš da napravi nešto u stilu Van Goga… Meni je to, iskreno, odbojno.
Ili, na primer, u stilu „Studio Ghiblija”?
Nema tog momenta kreativnog procesa koji je za mene važan. Radiš u softveru, sediš, kucaš, i na kraju ti izađe slika – to mi deluje bez duše. Dok radiš u softveru, ponekad se igraš sa greškom, sa samim errorom, i ta igra je deo procesa koji na kraju dovede do nečega što ti se dopada. U tome je ta lepota, to zadovoljstvo koje dolazi iz samog procesa. Da sada, samo sedim i kucam tekst, probao sam to, ali to mi se čini kao prodavanje magle.
Što se tiče budućnosti, mislite li da AI može da zameni kreativne poslove?
Ne verujem. Možda može da zameni dizajn na nekom osnovnom nivou, tipa ako ti treba logo za pet shop s budžetom od 150 evra. Ali ako si ozbiljna institucija ili klijent, suština je da iza toga stoji čovek. Za sada, sve to mi deluje previše prenaduvano. Takođe, veoma je malo artista koji koriste AI na pravi način. Memo Akten je možda jedini za koga mogu da kažem da to zaista radi kako treba – i to je počeo sa AI još pre deset godina. A ovi danas, poput Reka Anadola, po mom mišljenju, samo vešto pakuju priču. On, recimo, priča o kompjuterskim halucinacijama, ali tehnički to jednostavno nije tačno. To je više vrhunski marketing nego stvarna inovacija. Uvek postoje ti trendovi, a AI mi trenutno deluje kao jedan od tih prenaduvanih. Nadam se da će se taj balon uskoro izduvati.
Da li vaši radovi mapiraju prostor ili ga menjaju?
Rekao bih da ga menjaju, iako ga tehnički mapiraju. To je šira diskusija: da li je video-mapping uopšte umetnost? Ja lično verujem da radim u oblasti kulture, ali da li je to umetnost, videćemo za sto godina. Ovo je još uvek vrlo mlada forma. Prvi mapping je bio u Diznilendu 1968, ali se suštinski razvija tek od ranih 2000-ih. Danas i dalje postoje brojni problemi, posebno zato što su mnogi festivali finansirani iz budžeta, pa je sadržaj često prilagođen najširoj publici, deci, i teško ga je nazvati umetnošću. Nije da publika ne treba da postoji, ali mnogi radovi podilaze, a ne istražuju. U neku ruku, mapping već postaje zamena za vatromet, jer je green, održiv. I dalje se vodi debata – recimo, na velikoj konferenciji u Lilu, pričali smo o tome da li je ovo umetnost ili ne. Za sada, ja bih rekao da radimo u okviru kulture, a ne nužno umetnosti. I ne bih da se razmećem pojmom umetnosti, ni video-art, ni high-art ne znače nužno da je nešto zaista umetnost.
Razgovarala: Vanja Ratković
