Bez obzira na sve priče o lažima, možda imate osećaj da ste okruženi lažovima i da svi lažu. Ipak, istraživanje iz 2019. godine pod nazivom Rasprostranjenost laži, njihove karakteristike i stanja dobrih lažova koji su se sami prijavili pokazuje da u proseku izgovorimo jednu do dve laži dnevno. Realnost je, međutim, da neki ljudi lažu znatno više od drugih. Jednostavno rečeno, mali broj ljudi izgovara većinu laži. Istina je da je govorenje istine zapravo naše podrazumevano ponašanje – širom sveta.
U tome leži i paradoks: budući da imamo tzv. pristrasnost prema istini, skloni smo da verujemo da ljudi govore istinu. Upravo to nas čini podložnima obmanama.
Do odraslog doba, većina nas razvije nijansirano razumevanje laganja. Učimo još kao deca da je laganje – u određenim okolnostima – društveno prihvatljivo. Profesor psihologije Ira V sa Western Washington univerziteta primećuje da deca veoma rano uče ono što se često smatra društvenom veštinom: da lažu.
Većina roditelja svoju decu uči da treba da govore istinu. Ipak, kada dete iskreno izjavi nešto poput: “Ta žena je jako debela”, ili “Bako, jako si stara i koža ti je naborana”, roditelj će često požuriti da ga ućutka ili natera da se izvini. Tako deca shvataju da postoje različite vrste laganja – neke su prihvatljive, neke nisu.
Postoje “male laži”, koje govorimo da bismo poštedeli nečija osećanja (npr. kada kažemo da nam se sviđa poklon koji zapravo ne volimo), i “velike laži”, poput skrivanja prevare. Tu su i “krupne laži”, kao što je lažno predstavljanje identiteta. Male laži često tolerišemo, dok su velike – društveno neprihvatljive.
Da li danas više lažemo?
Još pre više od dvadeset godina postojala je zabrinutost da će tehnologija olakšati laganje. Istraživanje koje je sproveo profesor sa Stanford univerziteta, Jeff Hancock, otkrilo je da iako imamo određene sklonosti (npr. da radije lažemo telefonom nego putem mejla), razlike među vrstama komunikacije – od razgovora uživo, preko telefona, do pisane forme – bile su zapravo male.
Ali, šta je sa savremenim tehnologijama? Zar nam one ne olakšavaju laganje? Postoje mnoge priče o ljudima koji lažu putem aplikacija za upoznavanje (visina je česta tema), u biografijama (neki su lažno predstavljali radno iskustvo), pa i u politici – od davanja obećanja do širenja dezinformacija.
Međutim, novije studije koje su testirale ove nalaze pokazale su isto: čak i uz društvene mreže i dopisivanje, laganje nije znatno poraslo u digitalnom dobu. Glavni faktor koji određuje da li ćemo lagati nije tehnologija – već lična sklonost ka laganju.
Godine 2021, profesor komunikacija Dejvid Makovic sa Univerziteta u Mičigenu sproveo je studiju kako bi uporedio nalaze sa istraživanjem iz 2004. godine. Njegovi rezultati pokazali su da uverenje kako je danas teže doći do iskrenosti zapravo nije potvrđeno empirijskim dokazima. Teško je poverovati? Delim taj skepticizam.
Možemo li izabrati laž?
Kao ljudi, prilično smo loši u otkrivanju laži. Još 1921. godine izmišljen je detektor laži (poligraf), upravo zbog ograničenja naše sposobnosti da prepoznamo obmanu. Ovaj test se fokusira na fiziološke simptome, poput ubrzanog rada srca i znojenja. Međutim, sveobuhvatna analiza koju je 2003. sproveo Nacionalni istraživački savet SAD-a pokazala je da poligraf može biti veoma nepouzdan i da se na njegove rezultate ne bi trebalo oslanjati.
U poslednje vreme, pažnju privlače alati bazirani na mašinskom učenju i veštačkoj inteligenciji koji pokušavaju da detektuju laž. Studije su pokazale da su ti sistemi bolji od ljudi u otkrivanju laži – ali i dalje nisu dovoljno pouzdani. To potvrđuje i studija holandskih psihologa Bennetta Kleinberga i Bruna Verschuerea iz 2021. godine. Tehnologija, ipak, može igrati važnu ulogu – ali ne nužno u otkrivanju laži, već u utvrđivanju istine. Nekada smo morali da se oslonimo isključivo na ono što čujemo, s vrlo malo resursa za proveru činjenica. Danas imamo obilje izvora i alata nadohvat ruke. Razlikovanje istine od laži postaje ključna veština – kako za decu, tako i za odrasle.
Da li je laž neoprostiva?
Da li laž automatski znači kraj prijateljstva ili braka? Ne nužno. Da li može uništiti političku karijeru? Ponekad. Laž se u mnogim religijama smatra grehom, ali joj se često suprotstavlja oproštaj – vrlina kojoj vernici teže. Šta ćemo prihvatiti ili tolerisati u velikoj meri zavisi od ličnih granica. Posebno podmuklom smatram laž propustom, odnosno situaciju kada se istina namerno ne izgovori. Za mene je ključna namera. Naravno, postoje i manje štetne i potencijalno razumljivije situacije – “bele laži”, izgovorene da bi se sačuvala tuđa osećanja, ili sitna preuveličavanja zarad zabave. Ali u doba dezinformacija i postistine, smatram da je važno da se zajedno odupremo i osvetlimo ono što je istina. Prvi korak može biti – prozvati lažove u sopstvenom okruženju.
Dakle, ko najverovatnije laže?
Ne želim da ulazim u polne debate, ali postoje razlike. Istraživanja su pokazala da žene češće lažu, da bi se neko osećao bolje. Ove laži se nazivaju umirujuće neistine. Dok je veća verovatnoća da će muškarci govoriti laži koje im donose korist, što se ponekad naziva i crna laž, za razliku od nevinih – belih. Razlozi za razlike u vrstama laži su složeni, pa ću se okrenuti nečemu jasnijem – nečemu u šta bismo možda mogli da poverujemo. Određeni poremećaji ličnosti, poput narcizma, graničnog poremećaja ličnosti, psihopatije i sociopatije, često su povezani s učestalim laganjem. Tu su i patološki lažovi koji lažu kompulsivno – ne nužno da bi stekli korist, već zato što im je laganje postalo navika ili potreba.
To može biti zbunjujuće. Čak i najinteligentniji među nama mogu pasti na laž – i na šarm lažova. U australijskoj seriji Fake (Paramount+, 2024), hvaljenoj od kritike, gledamo priču o pametnoj ženi (koju tumači Asher Keddie) kojoj se udvara vešt lažov. Serija je inspirisana stvarnim iskustvom novinarke Stephanie Wood, a The Sydney Morning Herald opisao ju je kao „nepokolebljivo ispitivanje oslobađajuće spoznaje o obmani“.
Sličnim temama bavi se i britanski novinar i pisac Jon Ronson, autor knjige Test psihopata (The Psychopath Test). Godine 2023. prisustvovao je debati o laganju u Gradskoj kući u Sidneju, ispunjenoj ljudima odlučnim da prepoznaju i uklone lažove iz svojih života. „Bio sam tamo. Izašao sam mudriji, ali ništa manje oprezan“, zapisao je Ronson. Dok nudi tehnike za prepoznavanje psihopatskih obrazaca ponašanja, upozorava: oni su među nama. I to ne bilo gde – već često na mestima moći, među rukovodiocima i liderima.
Kuda odavde?
Kada se osećam obeshrabreno stanjem u svetu, vraćam pažnju na ono što mogu da kontrolišem – sebe. Postoje koraci koje svako od nas može da preduzme. Možemo da živimo u skladu sa sopstvenim moralnim kompasom. Da negujemo poštenje. Da cenimo istinu. Deca često jasno reaguju: “Lažov, lažov!” – dok se odrasli povlače, ćute, i puštaju lažove da nas ponovo vređaju, često otvoreno.
Možda je na nama da počnemo da prozivamo lažove. Da jasno ukažemo na posledice njihovih reči i dela. Od pevačice Annie Lennox u pesmi Would I Lie to You? do Billyja Joela i njegove Honesty, umetnici su često delili svoja razočaranja u suočavanju s neiskrenošću. Za većinu nas, to neće biti javna stvar, već lični krstaški pohod – trud da postanemo pronicljiviji u onome što prihvatamo kao istinu i pažljiviji u svom rasuđivanju. Sir Walter Scott nas je davno upozorio: „Oh, kakvu zamršenu mrežu pletemo, kada prvi put vežbamo da obmanemo.“ Neka nam to bude dovoljno destimulativno.
Foto: Profimedia
Autorka teksta: CLARE PAINE
