Stojim na kasi u butiku Urban Outfitters na Union Skveru i čekam da platim vojničku jaknu od 44 dolara. Bio je sparan dan u julu, a ja sam iskoristila pauzu za ručak da odem u kupovinu. Tada sam radila kao sekretarica u lekarskoj praksi na Menhetnu. Taj dan sam nosila teksas šorts i narandžastu bluzu od šifona. Kada sam par minuta pre toga, prilikom probavanja jakne stavila ruke u džepove osetila sam istog trenutka da je nešto kliknulo, poput spajanja dva dela koja su nedostajala, kao kada samouvereno nagazite patikom na pedalu bicikla. Osetila sam se kao da se lakše krećem, nisam znala kuda idem, ali mi se dopala putanja. To je bila radost oblačenja po sopstvenim merilima. Do tada sam se mrštila jer sam imala otpor prema modi, i efektu koji je imala na mene. Osećala sam se kao da je sve moguće, moda je budila radost u meni, plamen zadovoljstva, sa sve osećanjem da ovo nije univerzalno iskustvo.
Što se tiče samootkrivanja, moda vas može dovesti do određene tačke, ali ne preko nje.Ta vojnička jakna i teksas šorts bili su temelji za mene. Uz njih bih nosila top od lureksa ili prugastu košulju ili kratki top sa šljokicama ili pak dosadnu bluzu na kopčanje. Dešavalo se da uz kombinaciju nosim platforme sa kristalima ili čizmice. Sa lakoćom sam menjala identitete u procesu samootkrivanja. Pantalone od brokata i iscepane majice. Slojevito odevanje u komadima sa printovima koji ne idu ni sa čim. Maison Margiela! Šetkanje iz jedne uloge u drugu mi je davalo osećaj slobode jer sam u modi našla osećaj sigurnosti. Kada sam naučila koja mi odeća stoji, imala sam hrabrosti da se pitam: Ko bih još mogla da budem? Da li sam već to bila? Ispitivanje granica ličnog stila bio je način da iskažem da sam više od jedne pojave.
Imala sam hrabrosti da o tome pišem u svom blogu na internetu, da odem toliko daleko da predložim drugima da ako pokušamo da se oblačimo bipolarno, da ćemo početi da budemo te različite persone. Moda je imala moć da promeni tok jednog dana, jednog života. Moj je promenila svakako. Činilo mi se da je preko noći na hiljade, pa stotine hiljad, pa miliona ljudi čitalo šta imam da kažem na temu garderobe, kako meni odeća pomaže i kako isto može da uradi za vas. Obukla bih odevnu kombinaciju i njome izrazila određeno raspoloženje i to bih podelila sa publikom, što je za rezultat imalo deceniju lajkova, komentara i mišljenja koji se nadovezuju na moje. Internet je postao pozornica, a odevanje na njoj određeni vid performansa. Vremenom su mišljenja drugih nadjačala moje, te nisam videla razliku između onog kako me drugi ljudi vide i kako ja sama sebe vidim. Zatekla sam se između performansa i pravog života.
Čak ni zelenu jaknu sa početka priče više nisam posedovala. Možda sam upravo iz tog razloga postala zavisna od mode i osećaja koji mi je dala. Za nju sam se hvatala kada nisam mogla da vidim sebe u pravom svetlu. Sada uviđam koliko je spektakularno pogrešno, ako ne i naivno misliti da je potrebno imati garderobu koja reflektuje vaše potrebe i može da reši vaše probleme. Početkom leta odstupila sam sa pozicije koju sam pre deset godina osnovala kao medijska kompanija Man Repeller. Obećala sam samootkrivanje putem mode, mom timu, zajednici ljudi koja je gledala i čitala, sebi. Dešavalo bi se pa mesecima ne bih ništa okačila na blog ili pisala. U početku je bilo neprijatno. Svako jutro bih se oblačila kao da imam neku grandioznu priliku – nosila bih bele bluze sa velikim rukavima, suknje na preklop, zlatne cipele, navika performansa odevanja koja je postala sastavni deo mog dana. Na taj način sam bežala. Samo, nisam imala gde da idem. Posle nekog vremena prestala sam da bežim.
Dan u jednoj odevnoj kombinaciji postala je nedelja u istoj, koji se produžio u mesec dana, dok nisa uvidela da nosim farmerke, teksas košulju i jaknu koja nikako nije ličila na onu zbog koje sam počela da pišem svoj blog. Često sam imala običaj da kažem da dobra odevna kombinacija može da promeni loše jutro. Ono što sam time zaista mislila jeste da ja mogu da promenim svoj život. Odeća mi je pružila samootkrivanje samo zato što sam ja to tako rekla da mogu. Odeća mi je dala hrabrost, sakrivala bi me kada sam se ose[1]ćala ranjivo, ili pak isticala kada bih se osećala sjajno. Nakon dugog razmišljanja sam uvidela da ne želim da budem ta osoba. U isti mah užasavajuća, ali i oslobađajuća misao. Dan u jednoj odevnoj kombinaciji postala je nedelja u istoj, koji se produžio u mesec dana, dok nisa uvidela da nosim farmerke, teksas košulju i jaknu koja nikako nije ličila na onu zbog koje sam počela da pišem svoj blog. Često sam imala običaj da kažem da dobra odevna kombinacija može da promeni loše jutro. Ono što sam time zaista mislila jeste da ja mogu da promenim svoj život. Odeća mi je pružila samootkrivanje samo zato što sam ja to tako rekla da mogu. Odeća mi je dala hrabrost, sakrivala bi me kada sam se osećala ranjivo, ili pak isticala kada bih se osećala sjajno. Nakon dugog razmišljanja sam uvidela da ne želim da budem ta osoba. U isti mah užasavajuća, ali i oslobađajuća misao.
Tekst: Redakcija magazina Harper’s Bazaar
Foto: Profimedia
