Ako posećujem velike evropske gradove, u poslednje vreme, gotovo da mi veće zadovoljstvo od njih učine izleti u manja mesta u okolini. Ukoliko se desi da su ta mesta autentična i u blizini nekakve vode, planine, prirode generalno, to je proveren recept. Baš takva situacija bila je sa Lekom (Lecco), gradićem u koji se iz Milana vozom stiže za oko pola sata. Uz to, ovaj miran, a šarmantan grad nalazi se na jezeru Komo, u podnožju okolnih planina.
MILANO CENTRALE – LEKO
U gradu kakav i koliki je Milano, vrlo je očekivano da će glavna železnička stanica biti užurbano, haotično mesto, međutim ne među najizazovnijima, prema mom iskustvu. Na kraju, ona je samo prvi i potencijalno poslednji korak na ovom, najverovatnije jednodnevnom putovanju. Već prvi kadar po izlasku iz voza signaliziraće da ste stigli u mnogo mirniju sredinu, u kojoj se gužva, ako je ima, lako izbegne.
U odnosu na Milano, Leko je potpuna promena atmosfere, već pri izlasku iz voza i prvim kadrovima.
Arhitektura grada predstavlja jedno od najprijatnijih iznenađenja, iako smo u posetu došli najpre zbog bogate prirode
FAKTOR IZNENAĐENJA
Grad nije veliki i poprilično je jasno u kom pravcu treba da krenete da biste došli tačno na jezero. Ipak, predlažem pristup u kome ćete izgraditi uzbuđenje pre nego što konačno stignete na obalu. Pešačke ulice Leka vode u nekoliko pravaca. Obiluju lokalima i prodavnicama, ali skrivaju i nekoliko arhitektonski zanimljivih prizora, poput starog tržnog centra u čijem, naizgled neprimetnom, dvorištu ćete zateći lokalce koji se sunčaju i ispijaju espreso. Upravo takvi prizori podsetiće vas da ste iz turističkog centra došli u nešto rezidencijalniju atmosferu.
Nakon što ste ovim uličicama prošli u svim pravcima koji su vam se učinili zanimljivim, vreme je da se uputite ka jezeru. Iako donekle znate šta vas očekuje, izlazak na Komo (Lungolago) nosi neku vrstu impozantnosti. Okruženo planinama i zelenilom, jezero se pojavljuje kao impresivan prizor, i ne prestaje to da bude dok god nastavljate da kružite oko njega. Grad ga prati, a atmosfera se smenjuje od blago turističke, na samom prilazu, preko morske, pa sve do mirne, planinske, potpuno rasterećene.
U odnosu na Milano, Leko je potpuna promena atmosfere, već pri izlasku iz voza i prvim kadrovima
NEZAOBILAZNI USPONI
Za one koji imaju vremena i kojima je prognoza to dozvolila, idealno je da se isplanira jedna od hajking ruta. Među najpoznatijima su šetnja i uspon do vidikovca Parco Valentino, sa koga se pruža još bolji pogled na jezero, naravno. Predeo nije preterano zahtevan, a cilj je vredan truda.
Ipak, za one koji nisu u mogućnosti da uvrste i ovo u svoj dan, predlog je da uspon naprave kroz gradske ulice povrh jezera i potpuno rezidecijalan kraj. Atmosfera oslikava baš to – mirno, sunčano, donekle planinsko mesto, mirnih i lepih predela.
Priznaću ipak, baš tog dana u toku moje posete, dolazila je buka sa jednog mesta, muzika koja se probijala kroz veliki deo kraja u kome se ništa drugo nije odigravalo. I, dok sam se kretala ka izvoru tog zvuka, najprijatnije iznaneđenje bilo je nekoliko zgrada čija je arhitektura obojila ovaj jednodnevni izlet.
Na trenutak sam se osetila kao kod kuće, okružena građevinama koje od Italije ne očekujem na prvu, ali izgleda da je Leko pun iznenađenja. Korak po korak, jer je bilo toliko kadrova za uhvatiti, stigla sam do punog lokalnog fudbalskog stadiona i ceo ovaj dan bio je kompletiran.
S osmehom na licu, spuštala sam se ka železničkoj stanici, nakon što sam od ovog mesta dobila uvid u sve ono što ga čini, održava, uzbuđuje.
Tekst i fotografije: Dunja Bajić
