Iskrcali smo se na Patmos daleko iza ponoći, snenih očiju od mraka, nakon osmočasovne vožnje trajektom kojim smo isplovili iz atinske luke Pirej. Ubrzo smo shvatili da su većinu naših saputnika, koji su se iskrcali u ovoj maloj luci, činili hrišćanski hodočasnici na odiseji do svetog mesta na kome je Sveti Jovan napisao svoju Knjigu Otkrovenja.
Moja lična želja da istražim Patmos nije bila u potpunosti duhovna, premda imam prijatelje koji se na ovo ostrvo vraćaju svake godine i koji sa strahopoštovanjem govore o spokoju koji ovde pronalaze i njegovoj istinskoj lepoti. I tako smo se moj muž i ja upustili u naše sopstveno hodočašće preko Egejskog mora, nadajući se da ćemo otkriti zašto ovo malo ostrvo i dalje izaziva tako snažnu odanost svojih posetilaca.
Zahvaljujući savetima nekoliko poznavalaca Patmosa, odseli smo u Pagostasu, divnom malom pansionu u srcu Hore (Chora), vizantijskog naselja koje okružuje utvrđeni Manastir Svetog Jovana. Ovaj objekat je dobio ime po svom prvobitnom vlasniku Partheniosu Pagostasu, koji ga je sagradio 1597. godine dok je bio iguman manastira. Postoje samo tri spavaće sobe – naša je bila u prizemlju, sa izlazom na okrečeno dvorište – i osećaj je skoro kao da ste kod kuće kod veoma gostoljubivih rođaka. I zaista, njegov brižni vlasnik Gregoris Kambouroglou došao je i da nas dočeka u luci, kako bi se lično uverio da se nećemo izgubiti u lavirintu uskih uličica koje vode do Pagostasa.
Gregoris je penzionisani hirurg, a on i njegova supruga Maria (modna konsultantkinja, čiji je suptilni stil utkan u graciozne dizajnerske detalje pansiona) bili su redovni posetioci Patmosa dugi niz godina, kada je 2021. godine ova istorijska zgrada postala dostupna za desetogodišnji zakup. Njihova restauracija je bila brižljivo izvedena, uz angažovanje lokalnih zanatlija i upotrebu tradicionalnih materijala, sa naglaskom na jednostavnost i elegantnu uzdržanost. Atmosfera je toliko opuštajuća i umirujuća da sam se, kada smo se probudili prvog jutra tamo, već osećala kao kod kuće. Doručak u bašti, ispod prošarane senke hlada maslina, služi Poppy, angažovana i gostoljubiva domaćica sa Patmosa koja sa svojom porodicom živi u blizini, a koja je iznela niz jela od lokalno proizvedenog voća, jogurta, meda, jaja i sveže pečenog hleba. (Jedini uvezeni proizvod je čaj Fortnum & Mason, iako će Poppy napraviti i osvežavajuće biljne čajeve, ako njih više volite, ili jaku kafu.)
Polazak iz Pagostasa ka obližnjem Manastiru Svetog Jovana neizbežno podrazumeva i gubljenje među kaldrmisanim ulicama Hore, ali to sve predstavlja sastavni deo ovog iskustva, dok kružite uzbrdo ka naizgled neosvojivim zidinama hiljadu godina stare tvrđave koja kruniše brdo. Kada se nađete unutra, njegova veličanstvenost oduzima dah, sa kompleksom odaja koji uključuje glavnu crkvu i kapele osvetljene svećama, trpezariju, monaške ćelije, sakristiju, odnosno riznicu, muzej i biblioteku ispunjenu blagom i ranohrišćanskim relikvijama (legenda kaže da je jedna lobanja Svetog apostola Tome, druga komad Časnog krsta).
Ovo je i dalje aktivna verska zajednica, gde se grčko-pravoslavno bogosluženje i crkveni obredi održavaju svakodnevno još od osnivanja 1088. godine i posvećeni su Svetom Jovanu Bogoslovu. U njemu se krije pravo bogatstvo kitnjastih fresaka i retkih ikona, dok su fragmenti mermera iz drevnog antičkog hrama, koji je postojao pre manastira, takođe inkorporirani u samu strukturu ovog zdanja. Rane veze sa Carigradom ogledaju se u muralima i zidnim slikama, a složena istorija Patmosa postaje očigledna uz prisustvo venecijanskih lustera i ruskih antikviteta. (Nakon pada Vizantijskog carstva, ovo ostrvo je palo pod osmansku vlast, nakon čega je usledio period mletačke kontrole u 17. veku, nakratko zamenjen ruskim uticajem u 18. veku, italijanskom okupacijom od 1912. godine pa nadalje, i na kraju, tokom Drugog svetskog rata, nacističkom invazijom).
Tako ova impresivna biblioteka sadrži osmanske i slovenske knjige, pored rukopisa na pergamentu iz šestog veka, sa odlomcima iz Jevanđelja po Marku i iluminirane Knjige o Jovu iz devetog veka. Drugo glavno versko mesto na Patmosu je Pećina Apokalipse, koja, zajedno sa Horom i ovim manastirom, čini Uneskovu svetsku baštinu. To je mesto na kome je Sveti Jovan pronašao utočište, nakon što su ga Rimljani proterali iz Efesa zbog njegovih hrišćanskih uverenja, i gde je doživeo svoje apokaliptične vizije kraja sveta, koje će biti zapisane kao Knjiga Otkrovenja. Nalazi se na pešačkoj udaljenosti od Hore, na obronku brda sa pogledom na more i, ukoliko, kao što smo to mi uradili, tempirate svoj dolazak tako da izbegnete autobus pun hodočasnika, možete se naći sami u pećini, pretvorenoj u kapelu, izuzimajući monaha u crnom koji je strogi čuvar ovog tajanstvenog, mračnog mesta.
Postoje desetine drugih kapela, crkava i svetinja raštrkanih širom Patmosa, međutim ona koja mi se učinila najzanimljivijom nalazila se na samo nekoliko koraka od našeg pansiona. Ženski manastir Zoodochos Pigi (ili Izvor života, nazvan po svom svetom izvoru, za koji se kaže da je blagosloven čudesnom posetom Device Marije) sagradio je Pagostas 1607. godine i u njemu još uvek živi red monahinja. Vraćala sam se tamo u nekoliko navrata, lutajući oko njegovog tajnog vrta obraslog jasminom i diveći se dragocenim umetničkim delima. Za jedno od njih, Panagia Eleousa (Milostiva Bogorodica), monahinje veruju da poseduje isceliteljske moći – i ako sednete ispred ove slike Device Marije i gledate u nju dovoljno dugo, treće oko se zaista pojavljuje na njenom zagonetnom licu (da li je ovo optička iluzija ili mistična vizija, stvar je doživljaja).
Lepota Patmosa se, međutim, ne ogleda samo u njegovim verskim objektima — konture njegovog pejzaža, kobaltnoplavo nebo i prozirno tirkizno more deluju gotovo natprirodno, pa lako možete poverovati u legendu da ga je grčki bog Zevs podigao iz dubina okeana kao poklon svojoj ćerki Artemidi. Celo ostrvo miriše na aromatično divlje bilje, uz povremeni dašak tamjana i sandalovine koji dopire iz crkava. Uprkos njegovoj maloj površini, koja iznosi svega oko trideset kvadratnih kilometara, postoji bezbroj plaža i uvala za istraživanje, od kojih se do nekih može doći samo uskim pešačkim stazama koje presecaju ostrvo. Jedna od naših omiljenih bila je Psili Ammos, zapravo peščani zaliv na kraju stenovite priobalne staze. Napor tridesetominutnog pešačenja bio je nagrađen kupanjem u čistoj, netaknutoj vodi, a zatim kasnim ručkom u taverni, do koje se namirnice dopremaju na magarcima. Uživali smo i na plaži Lampi, na obali formiranoj od raznobojnog kamenja koje blista na suncu i njenim svetlucavim talasima, oivičenoj drvećem tamarisa.
Koliko god da su ove plaže bile prijatne, uvek je predstavljalo pravo zadovoljstvo vratiti se u mali raj Pagostasa i sedeti na krovnoj terasi uz piće, posmatrajući ružičasto-zlatni zalazak sunca dok slušamo Gregorisov besprekoran izbor vinil ploča. Bili smo tamo u septembru, nešto nakon vrhunca sezone, kada pomodarski beau monde hrli na Patmos — društvena scena koja se razvila nakon što je Aga Khan kupio kuću u Hori šezdesetih godina, a uticajni dizajner enterijera John Stefanidis izgradio svoj šarmantni letnjikovac, pokrenula je godišnju avgustovsku migraciju aristokrata, umetnika, modela i muzičara. Ostrvo nije bilo pusto ni tokom našeg boravka, ali je uvek bilo moguće dobiti sto u dobrom restoranu ili baru, ili pronaći mirno mesto za kupanje, a osećaj spokoja bio je takav da mogu da razumem zašto je jedna od naših saputnica, inače spisateljica, došla u Pagostas kako bi radila na svojoj knjizi.
Ukoliko ne možete da izdržite dugo putovanje iz Pireja, možete uraditi ono za šta smo se mi odlučili u povratku i uhvatiti brod za Kos. Ovo putovanje traje oko dva i po sata, ali red vožnje trajekata i letova obično podrazumeva i noćenje na ostrvu. Odseli smo u hotelu Oku, koji se nalazi na svega petnaest minuta od aerodroma, ali pruža savršen, umirujući prelaz iz gotovo onostranog sveta i duhovne atmosfere manastira. Reč je o šik, opuštenom utočištu na plaži, ušuškanom među peščanim dinama, sa atraktivnim bazenom u središtu kompleksa niskih objekata. Te večeri smo, jedući kokice, gledali projekciju filma Mamma Mia! na otvorenom — što bi moglo delovati kao potpuni kontrast našem iskustvu na Patmosu, ali je zapravo bio šarmantan podsetnik na raznolikost grčkih ostrva. Sveti Jovan se možda ne bi složio s tim, a njegovo crkveno nasleđe osiguralo je da Patmos zadrži svoj prepoznatljivo udaljen i povremeno strog karakter. Ipak, to je mesto prožeto očaravajućom i gotovo mističnom aurom kakvu do sada nisam doživela nigde drugde u Grčkoj.
FOTOGRAFIJA: NICHOLAS PRAKAS, PROFIMEDIA
TEKST: JUSTINE PICARDIE
