Sve veće interesovanje za somatsko kretanje ne proizlazi iz potrebe za još jednim fitnes trendom, već iz kolektivnog zamora od stalne optimizacije tela. U savremenoj kulturi vežbanja, gde se učinak meri brojevima, aplikacijama i rezultatima, telo je često svedeno na objekat performansa. Somatski pristup pojavljuje se kao odgovor na takav model — ne kao alternativa kretanju, već kao korekcija načina na koji mu pristupamo.
Pojam „soma“ odnosi se na telo kakvo se doživljava iznutra. U tom smislu, somatsko kretanje nije definisano vrstom vežbe, već kvalitetom pažnje. Fokus se pomera sa spoljašnjeg efekta na unutrašnji osećaj: disanje, napetost, ritam, mikro-promene u telu koje se javljaju tokom pokreta. Umesto pitanja koliko je ponavljanja urađeno, postavlja se pitanje kako telo reaguje — i šta nam ta reakcija govori.
Za razliku od klasičnih treninga koji dominantno aktiviraju simpatički nervni sistem, zadužen za stanje budnosti i napora, somatsko kretanje podstiče parasimpatički odgovor — stanje u kojem telo ima kapacitet za regulaciju, oporavak i integraciju stresa. Spori, svesni pokreti i pažljivo disanje šalju mozgu signal sigurnosti, čime se smanjuje hronična mišićna napetost i nivo hormona stresa. Upravo zato se ovaj pristup sve češće povezuje sa dugoročnim zdravljem, a ne kratkoročnim učinkom.
Važno je naglasiti da somatsko kretanje nije isto što i „lagano vežbanje“.
Ne radi se o smanjenju intenziteta, već o promeni odnosa prema pokretu. Telo se ne forsira kroz unapred zadatu formu, već se forma prilagođava telu. Pokret ne dolazi iz kontrole, već iz osluškivanja, a upravo ta promena perspektive čini suštinsku razliku.
Somatski principi mogu se pronaći u različitim disciplinama — od sporijih stilova joge i tai čija, do barre, pilatesa i vežbi mobilnosti. Zajednički imenitelj nije estetika pokreta, već njegova preciznost i svesnost. Mali, kontrolisani opsezi kretanja povećavaju telesnu percepciju, dok pažnja na disanje i unutrašnje senzacije omogućava dublje razumevanje sopstvenih obrazaca napora i otpora.
Jedan od ključnih razloga zašto somatsko kretanje dobija na značaju leži u pogrešnom tumačenju telesnih signala u savremenom vežbanju. Hronična napetost, osećaj „zaključanosti“ u telu ili nemogućnost opuštanja često se pogrešno doživljavaju kao manjak kondicije, a zapravo su pokazatelji preopterećenog nervnog sistema. Somatski pristup pomaže da se ti signali prepoznaju i razumeju, umesto da se ignorišu.
U praksi, ovaj vid kretanja može se uključiti kao aktivni oporavak ili kao završna faza treninga. Nekoliko minuta svesnog disanja, skeniranja tela i sporih pokreta nakon fizičkog napora omogućava telu da „zatvori“ stresni ciklus započet tokom vežbanja. Time se ne gradi samo fleksibilnost i stabilnost, već i dugoročna otpornost organizma.
U vremenu u kojem se telo neprestano meri, prati i procenjuje, somatsko kretanje nudi drugačiji oblik kontrole — onu koja ne proizlazi iz discipline, već iz razumevanja. Ne uči nas kako da izdržimo više, već kako da prepoznamo kada je dovoljno. I upravo u toj sposobnosti leži njegova najveća vrednost.
Foto: Pexels
