Za mnoge je Cristobal Balenciaga bio couturier des couturiers – kreator koga su poštovali čak i njegovi najslavniji savremenici, poput Christiana Diora, koji ga je nazivao „majstorom među nama”. Balenciaga je gradio karijeru sa fokusom na formu, proporciju i pokret. Njegove kreacije bile su skulpturalne, ali nikada krute; stroge, ali prožete neobičnom lakoćom. Verovao je da tkanina treba da diktira dizajn, a ne obrnuto.
Ko je Cristobal Balenciaga?
Cristobal Balenciaga rođen je 21. januara 1895. godine u ribarskom gradiću Getaria, na severu Španije, u Baskiji – oblasti poznatoj po surovim pejzažima, snažnoj tradiciji i dubokom osećaju za radnu etiku. Njegov otac je bio ribar, ali ključni oblikujući lik njegovog detinjstva bila je majka Martina Eizaguirre, krojačica po zanatu. Upravo u njenoj radionici, dok je sedeo kraj nogu, posmatrajući iglu kako šara kroz tkaninu, mladi Cristobal je prvi put spoznao magiju odeće kao predmeta koji je istovremeno i svakodnevan i svet.
Balenciagino obrazovanje nije bilo formalno u tradicionalnom smislu. Njegov pravi učitelj bila je praksa: krojačka radionica njegove majke, gde je naučio da razume materijale, da kroji, da oseća proporciju pre nego što je nauči da je meri. Već sa dvanaest godina bio je u stanju da rekonstruiše haljine viđene na aristokratkinjama, što je privuklo pažnju markize de Casa Torres, njegove prve zaštitnice. Uz njenu pomoć, otputovao je u Madrid, gde je usavršavao zanat u radionicama visoke mode.
Za razliku od mnogih drugih dizajnera svog vremena, Cristobal Balenciaga nije bio ilustrator niti vizionar u apstraktnom smislu – on je bio graditelj. Njegova moda nikada nije polazila od crteža, već od tkanine, od tela, od strukture. Govorio je da dizajner mora biti arhitekta forme, slikar boje, muzičar harmonije i filozof mere. Bio je tih čovek, daleko od medija, ali njegova odeća je govorila jasno, gotovo uzvišeno.
U Pariz je stigao tokom Španskog građanskog rata, kada su političke okolnosti naterale mnoge umetnike da napuste domovinu. Godine 1937. otvorio je svoju modnu kuću u Parizu i odmah izazvao senzaciju. Njegove prve kolekcije bile su tehnički besprekorne, ali već tada je bilo jasno da Balenciaga ne teži pukom ukrašavanju – već redefinisanju forme. Njegove balon-haljine, “baby doll” siluete, kutijasti kaputi i linearne, bešavne kreacije bile su drastičan otklon od tada dominantnog New Look-a.
Dok su drugi slavili oblinu, struk i teatralnost, Balenciaga je birao redukciju. Ali ta redukcija nije značila odricanje od lepote – naprotiv, ona ju je pročistila. Njegove kreacije nikada nisu bile strogo minimalističke u savremenom smislu, već promišljeno svedene, prožete gotovo duhovnom preciznošću.
Njegovo razumevanje konstrukcije bilo je toliko napredno da su ga mnogi savremenici doživljavali kao enigmatičnog genija. Christian Dior ga je nazivao „majstorom među nama“, a Hubert de Givenchy mu je ostao veran do kraja života, nazivajući ga svojim jedinim učiteljem. Sam Balenciaga retko je govorio, gotovo nikada nije davao intervjue, niti se pojavljivao na kraju revija. Smatrao je da dizajner treba da ostane iza odeće – u senci, kao zanatlija.
Godine 1968, u trenutku kada je visoka moda počela da gubi primat pred spremnom konfekcijom, Balenciaga je zatvorio svoj atelje u Parizu. Nije želeo da pravi kompromise. Umro je 1972. godine u Španiji, ostavljajući za sobom nasleđe koje će decenijama kasnije postati još relevantnije.
Zašto je Pierpaolo Piccioli savršen izbor?
Danas, više od pola veka nakon njegove smrti, Balenciagina filozofija deluje kao odgovor na savremeni umor od hiperprodukcije i vizuelnog buke. Njegovo insistiranje na zanatu, tišini forme i dubokom poštovanju prema tkanini nije izgubilo na aktuelnosti – naprotiv, u vremenu pretrpanom sadržajem, njegova moda poziva na povratak suštini.
U tom svetlu, dolazak Pierpaola Picciolija u kuću Balenciaga dobija novi značaj. Nije reč samo o promeni kreativnog pravca, već o potencijalnoj obnovi dijaloga između prošlosti i budućnosti.
Piccioli, poznat po svom poetskom senzibilitetu i insistiranju na humanizmu u modi, predstavlja zaokret u odnosu na poslednje dekade estetike kuće Balenciaga. Njegov rad u Valentinu bio je prožet emocijom, koloritom i dramom forme – osobinama koje se, na prvi pogled, čine udaljenim od strogog Balenciaginog minimalizma. Ipak, ono što ih povezuje jeste posvećenost zanatu i vera u moć siluete. Ukoliko Piccioli krene tim tragom, moglo bi doći do uzbudljive sinteze – spoja klasične arhitektonike Cristobala Balenciage i savremene lirike Pierpaola Picciolija.
Foto: Profimedia
