Bilo je simbolično to što je na dan debitantske haute couture revije Jonathana Andersona parisko nebo bilo prošarano oblacima u prepoznatljivoj Dior sivoj nijansi. Taj pomalo sumorni prizor bio je savršen kontrast kolekciji koja je, naprotiv, predstavljala trijumf slobodnog, vizionarskog razmišljanja. Bio je to pravi modni trenutak: revija koja je potresla sistem i, u ovom slučaju, ponovo oživela elisejska polja visoke mode — uzvišenu umetnost ručno šivene pariske mode koja se nalazi na samom vrhu modnog piramidalnog sistema, toliko brižljivo čuvanu da je zaštićena francuskim zakonom.
„Nisam bio posebno zainteresovan za couture dok nisam počeo da radim u Dioru, a vrlo brzo sam shvatio da je suština u idejama“, objasnio je Anderson uoči revije. Za njega i njegov tim, Diorovi couture ateljei su laboratorije u kojima se i najnestvarnije zamisli pretvaraju u stvarnost — ideje koje mogu da utiču na prêt-à-porter i, možda, promene način na koji ljudi razmišljaju o odeći. Rezultat je bio nešto istinski egzotično: bez jedinstvene siluete ili trika koji bi se mogao sažeti u jednu estetsku formulu njegovog Diora, već čista snaga ideja realizovanih rukama zanatlija koji ručno izrađuju svaki element svakog komada.
Drugim rečima, Anderson je svestan da Dior u kolektivnoj svesti simbolizuje siluetu „New Look“ sa naglašenim strukom. Toliko je dokumentaraca, izložbi i knjiga posvećeno toj kući da je ona postala deo pop-kulturnog mita. Umesto ponavljanja istorije, Anderson želi da ponudi nešto novo: nešto što će očarati, inspirisati, pa možda i zbuniti. Nijedan izgled nije bio običan. Na kraju krajeva, Dior je kuća duboko ukorenjena u avangardi. „New Look“ Christiana Diora bio je sam po sebi radikalno konceptualan — zamišljao je žene kao cveće, nostalgičan povratak predvojnoj Belle Époque eri korseta i turnira. Ideja je bila toliko kontroverzna da su protesti izbili na ulicama Pariza, a neke feministkinje su kasnije tvrdile da je unazadila pokret za oslobođenje žena za čitavu deceniju.
Danas moda postoji u jednako gladijatorskom okruženju, a Dior je toliko ikonična kuća da svi — čak i momak s kojim izlazite — imaju mišljenje o njoj. Andersonovo rešenje bilo je da publiku ostavi bez reči demonstracijom tehničke moći kuće. Tokom cele kolekcije, odeća je tretirana kao skulptura, počevši od tri haljine od ručno plisiranog svilenog šifona koje su lebdele oko tela, podsećajući na keramičke posude Magdalene Odundo, kenijske umetnice s kojom je Anderson dugo sarađivao u Loeweu i koju je ponovo pozvao za svoj debi u Dioru.
Usledio je garderober koji je prkosio jednostavnoj kategorizaciji, lebdeći oko tela u oblicima i draperijama koje su, pri pažljivijem posmatranju, otkrivale najsloženije iluzije: perje koje je ličilo na cveće, svile koje su podsećale na latice, šifoni koji su delovali gotovo bestežinski. Pojavljivali su se kolaži originalnih tapiserija iz XVIII veka i nakit izrađen od meteorita i antičkih rimskih kameja — Diorov couture odgovor na upcycling. Priroda je bila snažan izvor inspiracije, sa egzotičnim orhidejama i ciklamama koje su reinterpretirane ljudskom rukom. Na zvučnoj podlozi preplitale su se Massive Attack i Vivaldijeva „Četiri godišnja doba“, a moglo se čuti i kako Beth Gibbons iz Portisheada peva: „Daj mi razlog da te volim / Daj mi razlog da budem žena… Kroz ovaj novi način razmišljanja / hiljadu cvetova moglo bi da procveta“. U jednom trenutku, manekenka Loli Bahia pojavila se noseći ogroman list prekriven šifonom i svilenim nasturcijama, perlama i srebrnim koncem — delom boginja prašume, delom šamanski ritual plodnosti. Delovalo je kao savršena metafora visoke mode.
Ako se uklone volani i ručno šiveni cvetovi, Diorove couture klijentkinje pronaći će ispod toga rigorozan garderober: crni smoking sa uvijenim svilenim okovratnikom; dvostrano tkani kaput od vikunje sa prenaglašenim, duboko spuštenim reverima; široke smoking pantalone obrubljene drapiranim satenom.
„Pokušavao sam da pronađem način da izgradim nove strukture i učinim stvari lakšim unutar Diorovog okvira“, navodeći Lee Radziwill kao muzu — ženu koja je činila da couture izgleda lako poput farmerki. „Ovo je o tome da pokažemo šta Dior kao brend može da uradi i da ga gurnemo do granica. I da uvedemo nove elemente u Diorov vokabular.“
Rezultat je bila Moda velikim slovom — drama kakva nije viđena još od dana Johna Galliana, koji je sedeo u prvom redu. Anderson ga je pozvao da prvi put od njegovog ozloglašenog odlaska poseti ateljee kuće. Kada je Galliano stigao sa buketom sveže ubranih ciklama vezanih crnom trakom, Anderson je bio toliko dirnut da je taj motiv uveo u samu reviju: buketi su slati kao pozivnice, pričvršćeni iza ušiju modela i suspendovani sa plafona prekrivenog šumskim rastinjem, reflektovanog u antiknim ogledalima. Bio je to i nežan gest i priznanje Gallianovom ogromnom uticaju na istoriju Diora. „Kada sam bio student, on je bio poput heroja“, rekao je Anderson. „I on je i dalje Dior u javnoj mašti.“
Galliano je jednom opisao couture kao „parfem“ modne kuće — njenu najčistiju esenciju, a ne razblaženu toaletnu vodu. To je filozofija koju Anderson želi da očuva. „Uzećemo ideje iz couturea i pokušati da ih prevedemo u sve kategorije Diora“, objasnio je. Već se okreće sledećoj kolekciji, koja počinje sutra. Ipak, ova će ostati upamćena u sezoni punoj novih početaka. Revija nije samo odbranila couture — učinila ga je ponovo hitnim. Ne dragocenim. Ne uglađenim. Već zapanjujuće živim, prepunim velikih ideja. A na kraju, upravo je to suština mode.
Foto: Profimedia
