Kanadski top-model Coco Rocha upisala se zlatnim slovima u knjigu modelinga. Da li je to zbog njene veštine transformacije, gracioznih i dramatičnih poza ili pak zbog radne etike i požrtvovanosti ka svom poslu? Sigurni smo da je kombinacija svih faktora zajedno. Sve to je doprinelo njenom uspehu u svetu mode. Bez obzira na dostignuća, ona je otvorena i jedna od prvih koja je počela da priča o problemima sa kojim se modeli susreću. Sa 36 godina, ona je veteran u industriji i svoju pojavu koristila je kako bi određene ideje komunicirala. Jedna je od prvih modela koja je počela da komunicira na društvenim mrežama, a pored toga pokrenula je Coco Rocha Model Camp koji za cilj ima upravo emancipaciju devojaka koji žele da se bave ovim pozivom.
Kako je ples uticao na vašu karijeru modela? Šta je zajedničko ovim dvema formama izražavanja, a kako se one razlikuju?
Ples je, od samog početka, bio ključan element mog bavljenja manekenstvom. Kao mlada devojka trenirala sam irski ples pa me je ta disciplina naučila fokusu i razumevanju forme i strukture. Smatram da su modeling i ples prilično različiti, pri čemu je jedno znatno spontanije, drugo najćešće u većoj meri definisano koreografijom, međutim oba karakteriše narativ bez upotrebe reči. Oba podrazumevaju značajnu svest o telu, ali i spremnost da se oslobodite sebe, da budete potpuno otvoreni za emocije i ekspresije. Ta fina mešavina kontrole i slobode je ono što ih povezuje i čini meni bliskim.
Da li postoji posebna priprema za fotografisanje? Kako model obavlja svoje istraživanje projekta?
Uvek istražim datog fotografa, brend, tim i kreativni pravac. Ukoliko postoje tema ili referenca, nađem vremena da ih proučim. Trudim se da svakom snimanju pristupim kao određenoj ulozi. Međutim, najiskrenije, ponekad mi se ne da mnogo prostora za rad, i to je postalo prava frustracija u ovoj fazi moje karijere. Često me angažuju i samo kažu da „budem Coco“, što pretpostavljam da je laskavo, ali je istovremeno i ograničavajuće. To je kao da tražite od glumca da samo „glumi sebe“. To zanemaruje kreativni potencijal onoga što bismo mogli da stvorimo zajedno i svodi rad na formulu, a ne na pravu saradnju. Ne tvrdim da sam Daniel Day-Lewis modelinga, ali iskreno verujem da dobar fotomodel zna kako da ostavi sebe pred vratima i potpuno uđe u drugi lik kada je to potrebno, pa mu treba dati prostora da to i uradi. Naš posao je da oživimo odeću, da realizujemo viziju kreativnog tima i učinimo je stvarnom, međutim, istovremeno, vrhunska moda se ne postiže izolovanim procesom. To je timski sport, timski rad i uvek se nadam da ću biti deo procesa gde je saradnja takva odnosno stvarna.
Koji su to problemi sa kojima se modeli suočavaju, a kojih niko od nas nije svestan? Kroz kakve životne bitke modeli prolaze svakodnevno?
Pretpostavljam da postoji mnogo toga sa čime se svi ljudi bore, nezavisno od vrste profesije, a samo jedan od primera je pritisak društva da se zadrži i održi odgovarajući izgled. Ima li nekog ko se danas ne oseća tako? Međutim, u modelingu postoje neki dodatni slojevi ovog problema o kojima verovatno mnogi ne razmišljaju. Jedan od problema koji se najteže podnosi je konstantno odbijanje. Možete biti na kastingu za četiri velika posla i izgubiti sva četiri. Ne zbog toga što ste nešto uradili pogrešno, već samo zato što niste bili pravi izbor ili imali pravi „look“. Pojedine to ne dotiče, a za one druge to ima poražavajući efekat, posebno ukoliko se dešava nedelju za nedeljom. Zatim, tu je usamljenost, mladi modeli često rade širom sveta, ponekad se nađu na mestima i među ljudima čiji jezik ne govore. Dođete na set gde se svi poznaju, smeju i ćaskaju na jeziku koji ne razumete i osećate se potpuno usamljeno. Povrh svega toga, mnogi su prepušteni veoma odraslom okruženju, bez prave podrške ili vođstva. To je jedan od najvažnijih razloga zbog kojeg sam osmislila i osnovala Coco Rocha Model Camp. Želela sam da budem mentor koga nikada nisam imala. Pojedinci smatraju da se CRMC bavi isključivo poziranjem, međutim radi se zapravo o tome da modelima pružimo alate, jačamo samopouzdanje i budemo sistem podrške ne samo kako bi opstali u ovoj industriji, već i napredovali u njoj.
Ko su devojke koje su vas inspirisale i zašto?
Sa stanovišta performansa, Linda Evangelista i Shalom Harlow su za mene bile najveća inspiracija. Obe su imale neverovatnu sposobnost da se transformišu ispred objektiva i na pisti. Bile su teatralne, dinamične, neustrašive, svaki trenutak je delovao kao performans, a ne samo kao poza. Sa poslovnog aspekta, oduvek sam se divila Cindy Crawford i Iman. Bile su pioniri u pretvaranju manekenstva u trajan brend i biznis. Shvatile su svoju vrednost van piste i izgradile su karijere i poslove koji su daleko prevazišli ono što se od njih očekivalo. Ta vrsta dalekovidosti i dugovečnosti je nešto što duboko poštujem i pokušavam da napravim od svoje karijere.
Šta je ono što volite u vezi sa modom, a šta ne?
Ono što najviše volim u vezi sa modom, u njenom najboljem izdanju, jeste to što je ona živa vizuelna umetnička forma. Ona odražava kulturu, emocije i identitet. Pripoveda priče bez ijedne izgovorene reči. Moda mi je pružila priliku da vidim svet i da sarađujem sa nekim od najvećih umetnika poslednjih pola veka i, što je još neverovatnije, da budem njihova muza. To je privilegija koju nikada neću uzimati zdravo za gotovo. Međutim, ono što mi je teško da prihvatim je rastuća jednokratnost previše toga u vezi sa modom. Nije samo u pitanju brzopotezna proizvodnja i fizički otpad odeće, već i to kako je slikovitost mode postala tako prolazna. Konstantno smo bombardovani sadržajem, do te mere da ništa ne traje dovoljno dugo i ništa ne deluje posebno. Smatram da gubimo prostor za osećaj da cenimo zanatstvo i predstavljanje nečeg vrhunskog, kako u dizajnu, tako i u vizuelnom pripovedanju. Još jedna stvar koju sam primetila poslednjih godina je to kako je, u nastojanju da „udovolje svima“, mnogo modnih brendova počelo da deluje i izgleda isto. Postoji sve veći strah od donošenja smelih ili kulturno rezonantnih izbora i odluka, delimično zbog straha od prozivki, pa je to učinilo dizajnere neodlučnim da preuzmu kreativne rizike. Ukoliko se tome doda neprestana promena kreativnih direktora ili dizajnera onda i potrošačima postaje teško da se povežu sa pravim identitetom brenda. DNK ovih modnih kuća se razvodnjava ili potpuno gubi. Umesto da grade jasnu, dugoročnu viziju, često deluje da brendovi jure trendove u želji za odobravanjem, umesto da budu lideri sa svrhom.
„Često me angažuju i samo kažu da budem Coco, što pretpostavljam da je laskavo, ali je istovremeno i ograničavajuće. To je kao da tražite od glumca da samo glumi sebe“
Kako je vaša platforma rasla tokom godina rada u modnoj industriji i da li verujete da, kao neko sa iskustvom, imate obavezu da podižete svest ljudi? Da li je to uobičajeno u modi i da li se ukazuje na određene probleme?
Bila sam jedna od prvih manekenki visoke mode koja je zaista prihvatila društvene mreže početkom 2000-ih, što mi je dalo glas van piste i platformu pre nego što ju je koristila bilo koja od mojih koleginica. Mnogo pre pokreta Me Too, koristila sam tu platformu da ukažem na predatore u modnoj industriji. U vreme kada sam i sama još uvek bila tinejdžerka, javno sam izražavala zabrinutost zbog nedostatka diverziteta na pistama, pritisaka na maloletne manekenke i odsustva finansijske transparentnosti, i to godinama pre nego što su mediji to primetili odnosno pre nego što su ove teme postale trend. Svoje mišljenje sam iznosila javno i uvek ću ga izneti kada verujem da je to ispravno, čak i kada me to skupo košta. Decenijama sam zbog toga bila na crnoj listi čitavih ogranaka industrije, ali sam takođe pronašla i moćnu mrežu klijenata, fotografa, dizajnera i prijatelja koji su me podržavali i cenili moje stavove. Da li je sada češće javno izražavanje svog mišljenja? Apsolutno. Međutim, pre 20 godina nije bilo tako. Tada je bilo zastrašujuće biti jedini glas u prostoriji koji izgovara ono što svi misle. U današnje vreme, nalazimo se okruženi gomilom ljudi koja vikanjem izražava kakve promene želi, što predstavlja napredak, ali nas to takođe tera da zastanemo i zapitamo se: da li se uzvikivanjem borimo za prave stvari? Ili samo doprinosimo buci?
Imajući u vidu da si u ovom poslu već dve decenije, kakve promene primećujete u njemu?
U proteklih 20 godina bilo je bezbroj promena, nekih na bolje, nekih na gore. Većina njih je bila predmet mnogih diskusija, ali nikada nisam videla ništa tako brzo i neizvesno kao što je uspon veštačke inteligencije. S jedne strane, potencijal je neverovatan. Veštačka inteligencija može biti moćno sredstvo za pojednostavljivanje proizvodnje i iznalaženje novih kreativnih mogućnosti. Međutim, s druge strane, ona pokreće ozbiljnu zabrinutost u vezi sa autentičnošću i sigurnosti posla. Već vidimo modele i kampanje generisane veštačkom inteligencijom na najvišim nivoima modne industrije. Koliko god realistično izgledali, nedostaje im duša, priča, životno iskustvo koje prava osoba i pravi ljudski tim pružaju. Moda je u svojoj suštini duboko isprepletena sa ljudskim identitetom. Zaista verujem da se tu radi o emocijama, povezanosti i individualnosti. U žurbi da prihvatimo ono što je novo i isplativo, brinem se da upravo tu nit gubimo. U današnje vreme je pravi izazov pronaći tu finu granicu gde inovacija podržava, a ne zamenjuje ljude koji čine modu onakvom kakva jeste. Realnost je da će mnogi modeli, dizajneri, fotografi i kreativci biti zamenjeni. Međutim, verujem da će oni koji se zaista ističu u svom zanatu i možda pronađu načine da koriste veštačku inteligenciju kao alat, umesto da je dožive kao pretnju, imati veće šanse da opstanu. Skoro svi smo u mogućnosti da gledamo film na Netflixu, pa ipak i dalje idemo na brodvejsku predstavu zbog nečeg posebnijeg. U mogućnosti smo da slušamo Beyoncé na Spotifyju, pa ipak idemo na njen koncert zbog nečeg jedinstvenijeg. To nešto više, posebnije i jedinstvenije je ono što se nadam da moje kreativne kolege, fotografi, modeli, dizajneri, mogu nastaviti da ostvaruju. Nešto nezamenljivo. Nešto suštinski ljudsko.
Šta za vas znači biti ikona?
Nadrealno je biti nazvan ikonom, ali to nikada nije bilo nešto čemu sam težila niti priželjkivala za sebe. Poput termina „supermodel“, to su titule koje drugi odlučuju da vam dodele, a ne dodeljujete ih sami sebi. Lično ne verujem u to da bilo koji trenutak u mojoj karijeri treba nazvati ikoničnim, zbog toga što je ono što se smatra ikoničnim duboko lično i varira od osobe do osobe. Za mene je oduvek bilo važno raditi posao sa integritetom, dati sve od sebe i pokušati da ostavim za sobom modnu industriju bar nešto boljom nego što sam je zatekla. Ukoliko je nešto što sam uradila ostavilo traga ili inspirisalo nekoga, onda mi to zaista mnogo znači.
Na koji način žena uspostavlja balans između svog posla i profesionalnog života i kakav je bio vaš put po tom pitanju?
Suština te ravnoteže, po meni, nije u tome da sve uradite savršeno. Radi se o tome da znate šta danas zaslužuje vašu energiju i da budete spremni da menjate prioritete. Imam sreće što imam muža koji me podržava a koji mi je takođe i poslovni partner, kao i tim koji zaista funkcioniše kao porodica. Svi zajedno smo izgradili biznise poput Nomada, moje agencije, i Coco Rocha Model Campa, moje škole za modele, koji predstavljaju poduhvate koji su naš prošireni dom. A dom je, za mene, omiljeno mesto.
Da li smatrate da žene dovoljno govore o svojim problemima i teškoćama i da li postoji osećaj zajedništva?
Smatram da žene dosta govore o izazovima sa kojima se susreću i, kao i u svakoj poslovnoj sferi, postoje žene koje vas podržavaju, a uvek će biti nekoliko onih koje će pokušati da vas sruše. Sigurna sam da se i muškarci suočavaju sa sličnom dinamikom, tako da to ne posmatram kao problematiku isključivo zasnovanu na polu. Kada sam počela da se bavim modelingom, bilo je više konkurencije i mnogo manje zajedništva. Tokom poslednjih 10 godina, pokušala sam da pomognem da se to promeni, a posebno kroz prizmu 5.000 modela koje sam obučavala u Coco Rocha Model Campu. Napravili smo okruženje u kome modeli podržavaju jedni druge, dele svoje priče i stvaraju osećaj sigurnosti i pripadnosti. Ono što nam je svima potrebno, bez obzira na industriju i pol, jeste više iskrenosti, više empatije i više prostora gde se ljudi zaista osećaju vidljivim i gde se njihov glas čuje.
RAZGOVRAO: MARKO MRKAJA
FOTOGRAFIJE: TOM MARVEL
STILISTA: BRENDAN CANNON
MODEL: COCO ROCHA @NOMAD MANAGEMENT
ŠMINKA: CHRISTOPHER ARDOFF @ART DEPARTMENT, KORISTIO CHANEL BEAUTY
FRIZURA: LINH NGUYEN @SEE MANAGEMENT
MANIKIR: CASEY @THE WALL GROUP, KORISTILA CHANEL BEAUTY
RASVETA: MURAT OZDEMIR
REDITELJ VIDEA: EDSTA
PRODUKCIJA: WINNIE NOAN
DIGITAL ARTIST: THERESA HONG @COSMIC PIXELS
DIGITAL TECH: OLIVIA WOHLERS
SCENOGRAFGIJA: RAY ROMANO @R&M MANUFACTURING INC
ASISTENTI FOTOGRAFA: MICHELE SWAIN, FERNY CHUNG, ERIC WALLACE, HELEN CHI
GRIP: GEORGE PEPE
ASISTENTI STILISTE: MAX REID @SHE IS MAIA, ALICE CHAN, SOFIA SINZMEYER, HAILEY HENDERSHOT, MARIO RUBINO, MIJAEL GORMES PINCHANSKI
POSEBNE ZAHVALNICE: JAMES CONRAN I MICKI SCHNEIDER
IZVRŠNI PRODUCENT: ANNA LA GERMAINE @FASHION POLITIQUE
