Preplitanje prirode i duše u drugoj samostalnoj izložbi Vere Vuksanović

Vera je ponela fotoaparat na odmor i njime uhvatila pejzaže: plaže, drveće, kamen, nebo. Međutim danas su ti predeli pomešani sa morskom vodom, s kojom je film došao u kontakt kad je Verina ćerka Zoe ispustila aparat. Iako je bilo iznenadno i možda neprij

Ova kratka anegdota budi veoma jasne slike u glavi. Svako od nas je zamislio devojčicu na moru koja se igra i uživa sa svojom mamom i u nekom trenutku bezbrige, igre, ili možda čak svađe kao sastavnog dela bliskosti, ispušta jedan osetljiv predmet u vodu. To je prelomni događaj, jer je napravio razliku između onog što je bilo pre i što znamo da će se desiti kasnije sa filmom. U životu, kao i na ovom filmu, takvih trenutaka ima mnogo i vrlo često ih ne prepoznamo odmah. Uglavnom su njihove posledice ono što kasnije zovemo sudbinom. To je, suštinski, ono što Veru asocira na beskonačni čvor, budistički simbol koji nas podseća da stvari koje se dogode, lepe ili tužne, na kraju u nama ostavljaju mudrost i empatiju u sprezi, odnosno bude u nama dobre stvari.

Čvor je i nešto što vezujemo za nautiku i za brodove, za more, plutanje, jedrenje. On može biti prijatan osećaj sigurnosti kada nas čuva od opasnosti, ali i stisak koji nas sprečava da se pomerimo. U neku ruku, posebno kad stoji pored reči “beskonačno”, čvor jeste i odnos roditelja i deteta, istovremeno zaštitnički i osuđen na to da ide dalje (da i naše dete u nekom trenutku više nije dete, iako uvek ostaje naše dete). Važno je u takvom čitanju teme to da je za autorku ovih radova, Veru, ali i drugu autorku, Zoe, momenat koji je uhvatio more i pejzaže uvhaćen takođe.

U duhu stvari kojima se bavila i pre, a to su predmeti koje koristimo u kući, veštačko svetlo i prava osećanja, Vera Vuksanović je ove fotografije - koje su sada postale autohtone foto-manipulacije - izložila kao lajtboksove (svetleće kutije). Nastavljajući reference na filmske scene, koje smo videli i u projektu Sub my title, cela postavka se čita uz ideju o sceni koja je definisala izložene radove. Ali čak i bez ove priče, slike koje gledamo komuniciraju s nama na apstraktnom nivou. Boje i oblici koje gledamo su van domena onog o čemu može stvarno da se priča. Vlaga, trunke soli ili kapi boje mora sada su slučajni prikazi svemira, nečeg nadrealnog, vanzemaljskog, podvodnog, ili možda baš našeg ljudskog - osećanja, misli, nečeg što ne umemo dovolljno jasno da kažemo, a da ostane verno emociji.

Ako se setimo Verine najpoznatije serije lampi, zanimljivo je da nakon kutija koje jasno kažu LJUBAV (doslovno, crnim slovima), sada imamo susret sa potpunom suprotnošću od verbalnog. Možda samo tako i može da se prepriča ono što jedinstveni momenti s našim najbližim ljudima znače. Tada su reči uglavnom nevešte da prenesu osećanje i preplet, odnosno čvor, sa drugom osobom, bilo da je to s roditeljem, detetom, ili nekim drugim ko nam omogući da se ti prelomni događaji dese.

O umetnici:

Kroz ličan i interaktivan rad, Vera Vuksanović se bavi estetikom i emocijama, praveći artefakte koji nam prezentuju reči i simbole kroz savremene medije. Ti mediji su neonski ispisi, kućni dekorativni predmeti, fotografije, foto-manipulacije i, Beograđanima već dugo prepoznatljive LJUBAV lampe koje su deo Verinog projekta Light my box (od 2015) kao i tanjiri Light my plate, proistekli kao deo istog projekta. Prvi put je samostalno prikazivala svoje radove u galeriji Štab 2016. godine, sa neonima i serijom fotografija i naslova koji imitiraju scene iz filmova, aludirajući na život koji se nekada i sam čini više fantastičnim od fikcije. Izložbom „Beskonačni čvor“ drugi put se samostalno predstavljanja beogradskoj publici.

Foto: Arhiva umetnice

Pročitajte još

Pročitaj još