Razgovarali smo sa našom umetnicom Unom Novosel povodom njene uspešne izložbe u Kotoru. Doktorand na Fakultetu primenjenih umetnosti, od ranih dana je zavolela umetnost budući da je treća generacija umetnika u svojoj porodici.
Dotakli smo se svega što čini život jedne umetnice – gostovanja po likovnim kolonijama, galerijama u Srbiji, egzistenciji slobodnih umetnika, kao i budućih izložbi.
Kako si došla na ideju da se izložba održi u Kotoru? Da li su očekivanja ispunjena i koja je razlika u izlaganju u Srbiji i Crnoj Gori?
– Izložba koja nosi naziv It’s not all black, bila je prikazana u Beogradu 2019. u saradnji sa dragom drugaricom i koleginicom, vajarkom Jelenom Božović-Đorđević. Budući da smo bile zadovoljne odzivom publike i same postavke, odlučile smo da izložba nastavi da putuje. Ni sama ne znam kako smo došle na ideju da to bude Kotor, ali se sećam da smo se brzo složile da prva sledeća destinacija za izložbu bude upravo tamo. Možda zato što sam oduvek volela taj grad, a i ceo zaliv mi je prelep. Do sada smo bile sprečene da izlažemo zbog situacije sa koronom i morale smo da sačekamo da se sve završi kako bismo uspešno održale izložbu. Čitava logistika slanja radova, nije baš tako jednostavna, pogotovo kada se šalju radovi velikih dimenzija, a postojao je konstantan rizik da se u medjuvremenu ponovo nešto izjalovi sa merama. Žao mi je mnogih kolega koji su imali zakazane samostalne izložbe baš u periodu totalnog zatvaranja, policijskog časa i slično. Da ne bi izgubili termin, izložbe su održane ali uglavnom pod ključem galerije, što je tužno. Ja sam imala tu sreću da se moja velika samostalna izložba održala u galeriji ULUS tik pred pandemiju. Što se tiče očekivanja, ne znam jesam li ja prezahtevna ili su ljudi na našim prostorima preopušteni kada su organizacija i način rada u pitanju. Ne bih dalje na tu temu, već uvek okrenem na pozitivno razmišljanje, osvrnem se oko sebe i sagledam koliko je ljudi, posetilaca i prijatelja došlo, prošlo i onda mi bude puno srce. I to je mnogo lepo, nije uvek samo posao na prvom mestu. Što se tiče paralele, odnosno razlike u izlaganju između Srbije i Crne Gore, nema je.
Učesnica si i na likovnim kolinijama, da li bi neku posebno izdvojila i zbog čega? Bila si i u Sloveniji ove godine na jednoj?
– Bila sam poznata po tome da jedva izdržim dva dana na umetničkim kolinijama bilo one vajarskog, likovnog karaktera ili već nešto treće. Došla bih, krenula da radim i pobegla nazad u Beograd već nakon trećeg dana. I tako sve dok nisam upoznala dragog prijatelja Gorazda Čuka, koji stoji iza naše najaktuelnije umetničke kolonije Pigmalion. Istu bih izdvojila, pre svega jer godinama na njoj učestvuje jako veliki broj zaista vrhunskih umetnika. Biti deo te priče je već čast, a i on je kao domaćin napravio divne uslove za umetnike, tako da se uvek rado vraćam i jedva čekam sledeću likovnu koloniju. U Sloveniji, upravo u dogovoru sa Gorazdom, napravili smo prvi put ,,Pigmalion” i to u divnom ambijentu nekadašnje crkve koja se nalazi u Brinovki a sada je u privatnom posedu meni dragih ljudi Andreje i Nataše koji su ove godine bili naši domaćini. To je zaista bila posebna nedelja za pamćenje.
Šta misliš o galerijama u Beogradu i da li si sa nekom u radnom odnosu?
– Ono što je dobro to je da se pojavljuje sve veći broj ljubitelja umetnosti i konzumenata iste. Kako se širi ponuda tako se širi i tražnja, po principu za svakoga po nešto. Ali u tom moru svega i svačega na kraju pravu umetnost od šunda izdvaja naporni rad, odnosno konstantnost I ulaganje. Tada se prave te razlike. Sve je više raznovrsnog dešavanja po Beogradu kad je umetnička scena u pitanju. Nekolicinu galerija pratim ali to je baš mali broj, pored programa koji nam pruža MSU. Što se tiče saradnji sa galerijama ne bih još mogla da se pohvalim da je neka rešila pitanje egzistencije. Iz ličnog iskustva, za to su kod nas više zadužene drage kolege arhitekte nego galerije. Oni su moja glavna spona sa klijentima. Mislim da kod nas još uvek nema tih galerija koje ,,guraju” umetnike da rade svoj posao – da stvaraju, pri čemu galerija organizuje, podržava i probija umetnika na kraju krajeva. Zato sve više u krugovima umetnika možete naleteti na gnevni stav po pitanju izlaganja generalno kod nas, jer svako izlaganje zahteva i određenu finansijsku potporu koju uglavnom umetnik u svojoj režiji organizuje.
Koji je sledeći korak u tvojoj karijeri i da li spremaš nešto novo?
Prvi sledeći korak je da završim doktorske studije. Tema za pisanje mi je prošla i sad treba sesti i zagrejati stolicu, potom napraviti izložbu za isto. Čini mi se da bih tom temom mogla da se bavim godinama i večno pripremam izložbu kako bi ispala kako sam je zamislila, ali vreme je ograničeno tako da… videćemo. Zatim izložba pod nazivom Golden age je izložba koja se već dva puta odlagala takođe zbog situacije sa Koronom, ali nadam se da će ove godine biti uspešno održana u decembru. Takođe je nastala u saradnji sa dragom koleginicom Jelenom Božović-Đorđević. Volim naše saradnje, divno se upotpunjujemo idejama, a takođe i naši radovi divno “pulsiraju” zajedno.
Tekst: Promo
Fotografije: Promo
