Beogradska galerija X VITAMIN, koju su osnovali Ksenija Marinković i Milorad Stajčić, obeležava pet godina rada i tim povodom predstavlja samostalnu izložbu najmlađe umetnice koju galerija zastupa, Anje Tončić. Galerija koja je odgovorila na deficit u pružanju podrške savremenim umetnicima u različitim segmentima njihovog rada, od osnivanja do danas zastupa umetnike srednje i mlađe generacije i pruža podršku ljubiteljima umetnosti u kreiranju njihovih kolekcija. U prethodnih pet godina realizovala je preko 50 izložbi u zemlji i inostranstvu, izlaganja na internacionalnim sajmovima umetnosti, objavljivanje umetničkih monografija.
O svom radu, nagradama, najnovijoj izložbi Eho komora, koja se otvara 22. decembra u galeriji X VITAMIN, planovima za budućnost i o tome koliko je važno da lokalne galerije prepoznaju potencijal mladih umetnika i pruže im podršku u radu, razgovarali smo sa umetnicom Anjom Tončić.
Slikarka ste po obrazovanju, ali se bavite raznim formama vizuelnih umetnosti. Kad je počelo da vas zanima slikarstvo, kada nauka, i kada i kako ste odlučili da ih spojite?
Egzaktnost i nauka su me vaspitali, umetnost sam odabrala. Od detinjstva sam se intuitivno intenzivno bavila crtanjem što sam u velikoj meri asocirala sa geometrijom i matematikom, takođe sam mu pristupala na slikarski (slojeviti, eksperimentalni) način bez ikakvog poznavanja tehnike ili akademskih metoda. Sve što se smatra likovnim kanonom u tradicionalnom smislu slikarstva me nije privlačilo. Bila sam i ostala crtač, vizuelni analitičar, čak i sada kada sam magistar slikarstva, što je u mojoj praksi vrlo vidljivo. Sve do fakulteta likovnih umetnosti, moje obrazovanje je bilo u naučnim domenima, ali nijednom jedno nije napustilo drugo niti prestalo da međusobno utiče.
Kada i kako ste dobili ideju za izložbu koju ćemo moći da vidimo od sutra, 22. decembra, u galeriji X VITAMIN, a koju ste nazvali Eho komora?
Inspirativan mi je uređen sistem algoritama koji određuju vizuelni formati koji konzumiramo dok provodimo vreme na internetu, socijalnim platformama i društvenim mrežama i van njih, prividno bez nadzora. Lična gledišta hranimo samopotvrđujućim objavama i prijatnim iskustvima, koji nevidljivo personalizuju našu inspekciju, čineći verovatnijim da ćemo primetiti samo ono što želimo da vidimo. Negativni efekat je da ljudi bivaju zarobljeni u svojim zonama traženog komfora, gube kontakt sa različitim zajednicama i alternativnim gledištima, zakoračujući u način razmišljanja poput konfiguracije ogledala. Na izložbi Eho komora predstavljam radove koji su apstrahovani likovni sklop obrnute auto-refleksije podataka koji dovodi čoveka u vrstu mentalnog karantina, mehura sopstvenog odraza, na koju niko od nas nije sasvim otporan.
Trudite li se da održite kontinuitet u stvaralaštvu – da radite svakog dana umesto samo onda kada ste inspirisani, kad imate neku ideju? Da li je kontinuitet u stvaralaštvu važan?
Kontinuitet u stvaranju je najvažniji, ali ne treba se ograničavati na puki fizički momenat niti odrediti sebi radno vreme, stvaranje se dešava dok prolazimo kroz različita iskustva, komuniciramo, upijamo, istražujemo, posećujemo, iznenađujemo, razočaravamo se… rad tako nastaje sam kao trag odbljeska svega onoga što je našu pažnju uhvatilo i prenelo dalje.
Da li su dostinuća iz fizike, akustike, kibernetike, kojima se koristite u radu, novina u svetu slikarstva i uopšte u umetničkom svetu? Imate li neke uzore u radu?
Fuzija umetnosti i prirodnih nauka nije novina i štaviše bilo je daleko plodnije, prkosnije i inventivnije tokom pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka ili ranije u poređenju sa svim glasnim i bujajućih savremenim aspektima tehnologije, ili preciznije, estetičnosti tehnologije. Velika imena umetnosti kojima se divim su László Moholy-Nagy, Anicka Yi, Naum Gabo, Anna Atkins…
Trenutno živite i radite u Beogradu i Beču. Šta je ono što vam Beograd ne nudi, pa trašite u svetu, a šta je ono što pruža i ne možete naći negde tamo?
Prva stvar koju Srbija ne nudi svojim uspešnim ljudima je dostojanstvo života u uslovima koji se oslanjaju na njihov uspeh, elan i produkt upornog rada, bez nužnih uplitanja konekcija i kojekakvih faktora koje ne bi trebalo da imaju ikakve direktne veze. Mladi umetnici, baš kao i mladi ljudi iz drugih profesija sa besprekornim rezultatima svog ulaganja, bivaju, razumljivo, primećeni na razne načine putem svojih aktivnosti od strane inostranih institucija, fakulteta, izlagačkih prostora i slično koji žele takav potencijal da podrže, investiraju i ostvare međusobnu korist ka daljem progresu. Umetnici svih generacija se u Srbiji, i administrativno i kolokvijalno, i dalje smatraju građanima drugog reda, kultura je kolektivno smeštena u zadnju zaključanu fioku onih koji utvrđuju raspored moći i uticaja i logično je da će svaka osoba pre ili kasnije otići negde drugde gde ne trpi tretiranje koje se graniči sa podsmehom. Da odgovorim na pitanje još kraće: Šta tražimo u svetu? Tražimo samo najosnovnije. Da li to Srbija može da nam da? Može, ali to se ne dešava.
Kako biste opisali domaću likovnu scenu?
Opisala bih srpsku likovno umetničku scenu Čerčilovim citatom: Success consists of going from failure to failure without loss of enthusiasm.
Na koju izložbu biste odveli prijatelje iz inostranstva u Beogradu, koji biste im muzej pokazali?
Svakome bih preporučila maestralnu izložbu skulptura Olge Jevrić u Galeriji SANU povodom stogodišnjice njenog rođenja. Iskreno, kolege i prijatelje iz inostranstva bih odvela u posetu klasama na umetničkim fakultetima, u muzejima se može trenutno videti samo teatralizacija političkog uplitanja.
Izjavili ste da biste voleli da u nekom trenutku napravite samo izložbu instalacija. Radite li na tome?
Na svakom mom izlaganju se može videti barem jedan pristup instalaciji, ali trenutni fokus mi je u provociranju mogućnosti dvodimenzionalne podloge.
Slikarstvo je mnogo puta dosad proglašavano mrtvim, a današnja umetnička scena, pogotovo u svetu, cveta. Kakvu budućnost predviđate slikarstvu?
Iskreno, ne sećam se da je iko do te mere mogao biti banalan i detinjast da slikarstvu “proglasi” kraj, uprkos svim hiper-uber-multimedijalnosti vizuelno umetničke prakse. Ukoliko neko i posumnja u potencijalnu prepreku navodne anahronosti slikarske tehnike, verovatno neće umeti da navede imena više od sedam savremenih (živih) slikara koji se sa barijerom tradicionalnih okvira poigravaju na vispren, inovativan i još uvek, veoma interaktivan način. Nije ni slučajno niti nelogično zbog čega je slikarstvo nadživelo sve zabeležene otiske napretka istorije umetnosti, ono će nastaviti da se grana jer ljudi žele taj milenijumski usplahireni osećaj bivanja mecene za delo koje je nemoguće umnožiti, koje je nastajalo rukom rađeno po nekoliko meseci ili godina i još važnije, kome vrednost raste u vremenu gde se sve, pa i ostali oblici umetnosti, stvaraju da se replikuju dalje i postoje u mnogo primeraka. I da se razumemo, slikari još dugo neće prevazići fetišizam neprospavanih noći maltretiranja platna u ateljeima, ima li šta lepše?
Zanimljivo je da nakon završetka master studija niste otišli na doktorske, za šta ste imali priliku i ovde i u inostranstvu. Zašto?
Plan i pozive da započnem doktorske studije u inostranstvu je presekla nagla situacija sa COVID-om, iako je bilo mnogo studenata koji su važan period svog obrazovanja proveli tada u karantinu hotelskih soba ili u domovima u remote opciji, takvo studiranje u domenu likovne umetnosti je za mene bilo nemoguće postići, sa zatvorenim prostorima za kreativnost i komunikaciju i sa katancima na vratima svih muzeja i galerija, bez ikakve opcije upoznavanja, utisaka ili deljenja. Iako je ovakva okolnost nametnula odluku da ne upišem doktorske studije pre dve godine neposredno nakon magistriranja, to se ispostavilo kao idealna opcija jer me je nagnalo da iskusim život i rad u donekle sirovoj ulozi samostalnog umetnika bez zone komfora fakulteta koji daje određeni protektorat i osećaj zaobilaženja potpune individualnosti i suočenja sa problemima koje nosi život umetnika u Srbiji.
Šta su najveće prepreke sa kojima se kao samostalna umetnica susrećete svakog dana, kod nas i u svetu?
U svetu je verovatno najveća, uslovno rečeno, prepreka kompetitivnost i konkurencija u ovom vidu zanimanja, ali to smatram uzbudljivim, takođe razlike u polovima sve više nisu toliko radikalno uočljive u svetu umetnosti i to me raduje. Kod nas su i dalje najveća kočnica predrasude koje društvo ima prema mlađoj osobi, naročito prema ženi. Sve postignuto mora da se prokomentariše kroz prizmu nečijeg godišta, izgleda, “pripadništva” i deluje kao da se Srbija dugo neće osloboditi generalizacija na osnovu veoma uskih gledišta zasnovanih na cinizmu i ozlojeđenosti.
Od samog početka svoje karijere sarađujete sa galerijom X Vitamin. Koliko je za umetnika važno da ga oni koji vode neki umetnički prostor prepoznaju, da mu priže podršku?
Tako je, galerija X Vitamin sa kojom sarađujem je bila među prvim galerijama u Beogradu koje su uvele u praksu da revnosno obilaze i upoznaju studente umetničkih fakulteta u traganju za novim talentima u želji da ih u najranijim fazama prepoznaju i podrže, što je od nemerljivog značaja. Mnogi govore o prezentovanju “mlade generacije” umetnika govoreći o stvaraocima u srednjim tridesetim godinama, ali gotovo niko ne razmišlja o ljudima koji su tek završili period studiranja i treba im pomoći i ohrabriti ih na samom početku umetničkih karijera, kad nečiji kapacitet može da se ostvari, kao i da se ova profesija ne napusti izrazito brzo usled rezignacije i naglašenog rizika. U Srbiji postoji veliki broj izlagačkih prostora, ali mali broj kolektiva koji prihvataju na sebe ulogu određene administrativne, profesionalne i iskustvene pomoći individualnom umetniku, takođe i pravnu zaštitu kao i višestruki angažman oko budućih planova i projekata. U tom smislu, izrazito je važno u ovom poslu ne biti sam, ali birajmo pametno i povezujmo se više.
Milorad Stajčić i Ksenija Marinković
Tekst: J. M.
Fotografije:
