Konačna presuda: Šta je zapravo anksioznost?

Šta je to? Kako je možemo izbeći? Pročitajte savete eksperta i pronaći ćete odgovore.

Pre par godina, Child Mind institut snimio je video koji se viralno proširio. U njemu glumac i komičar Bill Hader govori o svojoj životnoj borbi koju vodi sa anksioznošću. Hader kaže za anksioznost: "Ona zapravo ne odlazi, već je vi morate obuzdati, umesto da je gurate od sebe. Ja svoju anksioznost uvek zamišljam kao malo čudovište koje napada moje lice i vuče me za uši. Dakle, umesto da je guram i borim se, ja bih zauzeo stav - Hej druškane, u redu je, hajde sedi na moje rame i možemo da se družimo".

Debata o tome kako izaći na kraj sa anksioznim poremećajem je vrlo prisutna, to je ujedno i veliki pokazatelj vremena u kome trenutno živimo. Potencijalni lekovi i rešenja preplavljuju socijalne mreže, mogu se čuti na vestima ili u neposrednom razgovoru među kolegama. Većina ima neki savet i preporučuje: CBD ulje, meditaciju, jogu, psihoterapiju, xanax tablete, vizualizaciju.

Sve je to s potpuno valjanim razlogom. Anskioznost je najčešći oblik mentalnog oboljenja u Americi danas. Nacionalni institut za mentalno zdravlje (NIMH) procenjuje da anksiozni poremećaj obuhvati više od 19 procenata svetske populacije odraslih svake godine. I, 2018. godine, Američka psihijatrijska asocijacija je objavila rezultate javne ankete, zaključivši da je 39 procenata ispitanika osetilo pojačanu anksioznost proteklih godina.
Dok se nonšalantno služimo terminom anksioznost, taj skup poremećaja je često netačno određen našom samodijagnozom.

Prema NIHM, generalna definicija anksioznosti nije samo uzrujavanje, neprijatnost, nervoza i situacioni stres, već više prekomerna briga za događaje iz svakodnevnog života koji potpuno iscrpljuju individuu. Osećanje uznemirenosti i uzbuđenja pred javni nastup, test ili nesanica posle traumatičnog događaja nisu anksioznost. Ali stalna nelagoda koja staje na put uživanju u životu jeste.

Srž anksioznosti je strah, smatra Brianna Marshall, bračni i porodični terapeut iz Las Vegasa. Kada ste anksiozni može vam se javiti instinkt bori se ili beži, nalik onom koji su imali naši preci u trenucima kada ugledaju divlju životinju. S tim što vaše lupanje srca i hladan znoj u tri sata ujutro nisu u službi preživljavanja, već zato što ste, recimo, doživeli neprijatno iskustvo na zabavi.

Eksperti čak smatraju da je anksioznost poželjna. Nama je potrebna doza straha kako bi nas održavala zdravima isto kao što uzbuđenje pred nastup čini da damo sve od sebe na sceni. Ali opsesivno negativne misli su suprotnost dobrom zdravlju. A dva glavna izvora anksioznosti danas su socijalne mreže i nehumani radni uslovi.

"Anskioznost je oduvek bila tu", kaže ekspert za porodične i partnerske odnose Eli Karam, profesor Univerziteta Louisville u Kentakiju. Međutim, njeni okidači i uzroci su sada drugačiji. Rast tehnoloških otkrića jedan je od glavnih faktora. Ljudi su uključeni non-stop. Socijalne mreže doprinose našem strahu od propuštanja. Čovečja tendencija da se konstantno poredi sa drugim ljudima ima vrlo negativne posledice.

Studija iz 2017, objavljena u Journal of Experimental Psychology, takođe navodi da uticaj interneta dovodi do ogromne anskioznosti izazvane potpunim strancima, a posebno je naglašena kod empatičnih osoba. "Nekada smo osećali brigu samo prema bližnjima i ukućanima", kaže Akua K. Boateng, psihoterapeut iz Filadelfije. Sada, ne samo da saosećamo kada roditelji dobiju otkaz ili dete ima loše ocene, već nas dotiču i udaljena dešavanja kao što su masovni masakri u školama, prirodne katastrofe i požari. Važno je da umanjimo te nadražaje i naučimo da informacije koje upijamo stavimo u odgovarajući kontekst.

Ipak, mnogima je koncept skaliranja unazad na ona važna polja života izazovna. U želji da postignemo sve i imamo sve, da zaradimo za život dok se nosimo sa brigom, računima, obrazovanjem i zdravljem, mnogi jedva uspevaju da dođu do daha. "Zato mnogi ljudi rade prekovremeno, imaju dva posla ili se od njih traži da rade više za manje novca", kaže Marshall. Osamdesetih godina, postojalo je nešto što se zvalo work-life balans. Idete na posao od devet do pet. Imate pauzu od jedan sat za ručak. To je bilo to. Niste imali e-mail na koji ćete odgovarati od kuće. Nema slanja SMS poruka i poziva do kasno u noć. Taj balans se danas izgubio, privatni život i posao su se stopili u jedno. Ljudi ručaju za radnim stolom, dok su na konferens pozivu. Vlada kontinuiran stres, dok se radi naporno i teško. Veoma mali broj ljudi zaista želi da radi toliko koliko radi.

Marshall smatra da na ličnom nivou lečenje anksioznosti zahteva da postavimo granice, na primer da uzmemo odmor, provodimo manje vremena online, prekinemo toksične odnose. Ali, teret suzbijanja prekomernog rada je na poslodavcima. Menadžeri i gazde ne bi trebalo da traže sve više i više od svojih zaposlenih. Treba da ih tretiraju kao ljudska bića, kao normalne osobe koja mogu da planiraju subotnji izlet sa svojom decom.

Prebukirani raspored nas takođe može izolovati od zdravih ljudskih odnosa, a upravo oni mogu biti vaš šamar realnosti po pitanju zdravlja, godina ili statusa. "Priče o drugima koji su u sličnoj nevolji, mogu stvoriti podršku i nadu", kaže Boateng. Drugi ljudi, bilo da su terapeuti ili prijatelji, mogu pomoći u borbi protiv iracionalnih glasovi i anksioznosti. "Ne možete promeniti mišljenje dok ne promenite ponašanje", kaže Karam. Ljudima se vrzmaju najteže misli uveče, pre nego što pokušavaju da zaspu.

Ako se opsesivno plašite javnog govora, može vam pomoći da vizualizujete najgori mogući scenario i izračunate koliko je zapravo strašan. Onda možete da pogledate dokaze koje imate: Šta vam se dogodilo prethodnih puta kada ste javno govorili? Da li je bilo užasno? Kako možete vežbati da biste izbegli najgori mogući ishod? Pripremite govor, predstavite ga bliskim ljudima i poslušajte njihov  feedback.

Mnogobrojan nalet studija i priča o anksioznosti može biti porazan, ali je tu da pomogne ljudima koji imaju problem - da odu kod terapeuta i pronađu ljude koji će im utišati te negativne glasove u glavi. "Pomislite o trenutku kada ste se osećali potpuno blokirano i bespomoćno", kaže Karam. "To je verovatno situacija kada niste bili u stanju da progovorite ili izrazite ono što osećate. Kada ljudi ostanu u svojoj glavi to ih čini usamljenim, a to stvari čini samo gorim. Biti u mogućnosti da govorite vrlo je važno".

Tekst: Ada Calhoun

Foto: Profimedia



 

Pročitajte još

Pročitaj još