Pre nego što sam kreirala svoju seriju, Better Things, 2016. godine, bila sam samo glumica. Sada pišem scenarija, režiram i glumim u sopstvenoj seriji, što istovremeno predstavlja i olakšanje i ogroman pritisak. Ukoliko postoji pouka koju neko može da izvuče iz mog iskustva, to je da ne treba raditi samo jednu stvar, odnosno ne treba staviti sve na jednu kartu. To bih poručila i sebi kao dvadesetogodišnjakinji: „Ne čekaj samo da zazvoni telefon za glumačke poslove. Idi i živi svoj život odmah i sada. Radi i neke druge stvari.”
SA serijom BETTER THINGS, želim da postavim novi primer kako ljudi treba da se ponašaju na setu. Sećam se jedne poznate televizijske serije u kojoj sam bila gostujuća zvezda, a to je samo bio ogroman gubitak novca i vremena. To je bio prvi put da sam ikada čula izraz Fraterday, koji označava kada dođete na set u petak popodne i snimate sve do subote ujutru. Stigla sam na posao u 15h u petak, a završila tek u 4 ujutru u subotu. Sećam se tog osećaja hladnog znoja koji mi obliva telo i razmišljanja: „Zar ovi ljudi nemaju decu odnosno svoje živote? Jer ja ih imam. Ne želim da posao izgleda ovako.” Sve dok postoji patrijarhat, takva vrsta ponašanja će uvek postojati.
Stvar koja se ureže u sećanje je kada bi glumac režirao epizodu serije ili filma na kome sam radila. Bilo bi to jedinstveno iskustvo. Osećala sam se zaista zbrinutom. Osećala sam se uzbuđeno zbog procesa i nisam se plašila. A većina režisera može biti izuzetno zastrašujuća na agresivan način.
U jednom trenutku u svojoj karijeri, snimala sam Californication dok sam radila ciklus Boston Legal. Na snimanju serije Boston Legal bi snimali dve epizode istovremeno. Moj mozak čak nije mogao to ni da shvati! I uvek su imali tri vruća lonca klope za ekipu. Uvek sam hvatala beleške, jer sam bila u fazonu: „Jednog dana ću imati svoju seriju i tako ću dobro nahraniti svoju ekipu.”
Te stvari deluju kao veoma fundamentalne, međutim za mene se tu uvek radilo o saradnji i osećaju sreće na setu. Rad na seriji Better Things je bio neverovatan jer sam uspela da unapredim osoblje i podstaknem ljude da više razmišljaju o sebi.
Kada sam prvobitno predstavila Better Things, rekla sam mreži, FX, da želim da uzdignem svakodnevicu. Zaista se radilo o tome da pokušavam da shvatim svoj život kao samohrane majke i svoja iskustva kao osobe na ovom svetu. Uvek sam se trudila da priče budu univerzalne. Svako ima ponešto sa čime može da se poistoveti u ovoj seriji.
Bila sam prva u svojoj ekipi prijatelja koja je dobila decu, i bila sam nekako prepuštena sama sebi. Nisam imala blagu predstavu o majčinstvu. Moja majka je drugačija. Ona je iz Engleske i odrastala je tokom rata i nije bila baš predusretljiva sa informacijama. Pohađala sam te Mommy & Me časove i osećala sam se loše što se ne uklapam. Međutim, to sam bila samo ja – u školi, na poslu, u životu. Tako sam uspela da prikupim sva ta sirova osećanja i pretočim ih u priče u seriji, u ove likove.
Kada smo prvi put počeli da snimamo Better Things, to je bila ogromna promena za mene jer su ljudi morali da me slušaju na setu. Onda bih dolazila kući kod svoje troje dece, koje nije bilo nimalo briga za ono što im govorim. Ta dihotomija je sama po sebi urnebesna. Čak i u pilot epizodi, Sam živi svoj život i čekira karticu za vreme dolaska na posao, a kada se vrati kući bavi se kantama za đubre. Ona čisti kuću. To sam bila ja. Sve te prljave poslove sam radila snimajući Californication. Snimala sam glasove za Disneyeve Tinker Bell filmove. A zatim sam radila i sve svoje druge poslove animacije, kao što je pozajmljivanje glasa za King of the Hill, a onda bih dolazila kući i odjednom sam sve bila ja: ja domaćica, ja kuvar, ja mama, ja loš policajac — sve to. Dakle, zbog svega toga je, kada sam na setu, zaista dobar osećaj imati kontrolu.
Znala sam da će peta biti poslednja sezona, pa sam morala da je napravim značajnom. Važna tema serije je veza ljudi sa njihovom sopstvenom istorijom. Efemera je značajna tema, a ljudi su efemerni. Prilično je egzistencijalna, ali nije izuzetno neprijatna. Naši umovi su napukli tokom pandemije, pa sam tako počela da se pitam: „Kako da ispričam ovu priču? Da li su svi pogođeni Covidom?”
Napokon, odlučili smo da ne tretiramo direktno Covid, već da razgovaramo o emocijama koje su došle sa njim. Tokom pandemije, u svima nama su počela da naviru osećanja tipa: „Nedostaje mi moja porodica i želim da se vratim osnovama.” Takva osećanja su rezultat toga što smo na svojoj koži osetili svet koji se zatvara i što tako očajnički želimo da zastanemo i prilagodimo se, promenimo i budemo bolji. Sve te stvari su ovu sezonu serije zaista osnažile i obogatile pričama. Upravo zbog svega toga, ne slažem se sa mišlju da ovo nije bilo važno resetovanje za čovečanstvo.
Foto: Harper’s Bazaar art direkcija
