Women of the Year 2025: Aida Redžepagić

Izreka kaže da foto-aparat uređaj koji pomaže da se ovekoveči istina. To je možda najtačnije u slučaju Aide Redžepagić, fotografkinje koja putem ovog umetničkog medijuma ima nameru da preispita odnose aktera u društvu i skrene pažnju na pitanja koja su u ovom trenutku neophodna za postaviti. Njeni projekti Žene Bosne i Hercegovine komuniciraju sa odsustvom ženske pojave i primera u savremenom diskursu, dok Plastična operacija komunicira sa prekomernom konzumacijom. Filmski festival koji je pokrenula samostalan je projekat velikog značaja za balkansku fotografsku scenu. Festival je poslužio kao značajna platforma za komunikaciju i promociju talentovanih pojedinaca.

Izražavate se kroz različite fotografske forme, ali ste u više navrata istakli da vam je dokumentarna fotografija najveća ljubav. Šta vas to u njoj toliko privlači, da li je to priča, emanacija, autentičnost ili nešto treće što vas uvek iznova vraća toj formi?

Aida Redžepagić: Dokumentarna fotografija je za mene najiskreniji oblik izražavanja. Podseća me zašto sam uopšte počela da fotografišem. Zbog ljudi, zbog emocije, zbog stvarnosti koja zna biti i bolna i predivna u isto vreme. Ona ne traži savršen kadar, nego istinu. Privlači me to što kroz nju mogu osetiti i preneti emociju trenutka, bez ulepšavanja, bez filtera. To je prostor gde se priča i empatija susreću. Kada radim dokumentarno, osećam se najbliže onome što fotografija u svojoj suštini jeste — svedočenje. Iako moj svakodnevni rad više obuhvata studio i malo drugačiji žanr fotografije, dokumentarnoj se uvek vratim kroz barem jedan projekat godišnje, koji radim za sebe.

Vaši projekti, od „Žene BiH” do „Plastična operacija”, često imaju snažan društveni angažman. Kako birate teme koje obrađujete?

Aida Redžepagić: Teme ne biram planski, one se obično same pojave u mom životu, u razgovoru, u nekoj vesti, u situaciji oko mene. Uvek postoji neki lični impuls, nešto što me zaintrigira ili uznemiri, i onda iz te emocije polako raste ideja. Mislim da fotograf ne može raditi nešto što ga istinski ne dotiče, jer se to odmah oseti. Projekat Žene BiH je nastao u saradnji sa sjajnom ekipom koja je napisala istoimenu knjigu, podsećajući nas na izuzetne žene iz naše bliže i dalje istorije, o kojima uopšte ne učimo. Prisetimo se samo da u Srbiji postoji samo jedna novčanica sa ženskim likom, u Bosni i u Hrvatskoj nijedna. Taj nivo zanemarivanja značajnih žena iz naše prošlosti podstakao nas je da kroz projekat barem malo utičemo na dizanje svesti. Projekat je više bio usmeren na mlađu publiku, ali svakako je došao i do šire javnosti.

Plastična operacija je, s druge strane, bila moj pokušaj da sagledam odnos prema brzoj modi, preteranoj kupovini i konzumaciji. Volim teme koje otvaraju razgovor, koje izazivaju i mene i publiku. Ne želim da fotografija samo bude lepa, želim da bude podsticaj na razgovor. Ako se iz jedne slike rodi pitanje, ako neko zastane i pomisli „ovo me se tiče”, onda je taj projekat već ispunio svoju svrhu.

Festival fotografije koji ste pokrenuli, „Sarajevo Photography Festival”, postao je važna platforma u regionu. Kako vidite njegov razvoj i koje su vam bile najveće prepreke i izazovi u stvaranju infrastrukture festivala?

Aida Redžepagić: Sarajevo Photography Festival je nastao iz čiste potrebe da fotografija u Bosni i Hercegovini dobije prostor koji do tada nije imala. Kad smo počinjali, nismo imali gotovo ništa osim ideje i entuzijazma. Nije postojala institucionalna podrška, ni infrastruktura, ni jasno uporište na koje se možeš osloniti kada gradiš nešto od nule. Na početku sam bila gotovo sama, a već naredne godine mi se pridružio sjajni tim i sada ne bih mogla zamisliti da radim bez Jelene, Armina, Lejle i ostale sjajne ekipe koju festival okuplja. Upravo ta autentičnost i iskreni početak mislim da su doprineli da festival postane prepoznatljiv. Nismo želeli elitistički događaj, i dalje nam je najveća sreća videti koliko se ljudi povezuju, koliko je topla i domaćinska atmosfera. Danas nam se javljaju autori iz preko šezdeset zemalja, a Sarajevo u tih nekoliko dana zaista postaje jedan sjajan hub koji slavi fotografiju i oberučke dočekuje sve.

Najveći izazov uvek je bio kako osigurati kontinuitет, finansijski, ali i organizacijski. U regionu je teško održati nezavisni kulturni projekat bez stalne podrške, i to zahteva ogromnu energiju. Ali, upravo zato svaki uspeh ima dodatnu težinu. Festival je izrastao u zajednicu, što mi je najveće postignuće. Kada vidiš da se mladi fotografi, koji su došli kao posetioci, vraćaju kao autori, predavači, deo tima, shvatiš da si stvorio nešto što traje. U budućnosti festival želim videti još otvorenijim, još prisutnijim izvan Sarajeva, u manjim gradovima i sa još jačim fokusom na edukaciju i društveni dijalog kroz vizuelnu kulturu. Mislim da je to naš pravi doprinos — pokazati da fotografija nije samo estetika, nego i alat razumevanja sveta oko nas.

Ženski identitet, stereotipi i predrasude su kroz vaš rad stalne teme. Kako smatrate da vaš rad utiče na percepciju žena u javnosti i da li ste primetili konkretne promene (u medijima, u zajednici)?

Aida Redžepagić: Ženski identitet i uloga žene u društvu teme su koje me prate gotovo od početka mog rada. Jedan od prvih većih projekata koji sam radila još pre gotovo petnaest godina upravo je bio o tome. Kroz takve projekte ne pokušavam da dajem gotove odgovore, nego da otvorim prostor za razgovor. I kad god neko nakon izložbe priđe i kaže da se u nekoj slici prepoznao, da ga je dotakla, znam da fotografija ima stvarni uticaj. Isto važi i za festival. Od samog početka, zajedno s Jelenom Janković, trudim se da naš programski okvir uvek sadrži i teme rodne ravnopravnosti, reprezentacije žena i slobode izražavanja. Žene su kod nas ne samo prisutne, nego aktivno stvaraju, predaju, izlažu i vode programe. Mislim da upravo to polako menja percepciju. Promene su spore, ali vidljive. Danas, u medijima i kulturnom prostoru, postoji više svesti o tome. Ako sam barem malo doprinela tome, to mi je najvažniji uspeh.

Koje tehnike koristite da priče koje predstavljate na fotografiji izazovu reakciju, diskusiju, empatiju?

Aida Redžepagić: Empatija se ne može režirati, ali možeš stvoriti prostor da se desi. Uvek me vodi iskrenost prema temi i ljudima koje fotografišem. Tehnički, volim jednostavnost, svetlo koje deluje prirodno, kadar koji diše. Ne želim da publika vidi fotografiju, nego da oseti priču. Ako uspem da neko zastane makar na nekoliko sekundi, sasvim je dovoljno.

U vašim intervjuima ističete da svakodnevno radite na samopreispitivanju. Kako izgleda taj proces?

Aida Redžepagić: Postoje li momenti kada ste sumnjali da li da nastavite sa određenim projektom ili da li je određena tema previše teška i kako ste prevazišli te dileme? Svaki projekat otvori nova pitanja — etička, emocionalna, lična. Bilo je trenutaka kada sam se pitala da li imam pravo da uopšte pričam o određenim temama, ali me uvek vodi ideja da fotografija može doprineti razumevanju. Kada osetim sumnju, vratim se ljudima koji su u priči. Njihovo poverenje me podseti zašto sam počela.

U regionu često imamo nedostatak podrške za umetnost, posebno kada su umetnice u pitanju. Šta biste poručili ženama koje žele da slede vaš put, da se bave fotografijom ili bilo kojom umetničkom disciplinom, ali osećaju blokade (od sredine, sistema, od samih sebe)?

Aida Redžepagić: Ne treba čekati da sistem otvori vrata, treba ih sam pogurati. Verovati svom instinktu, okružiti se ljudima koji nas podržavaju i ne plašiti se odbijanja. Umetnost nikada nije laka, ali je prostor slobode koji sami stvaramo.

Gledajući unazad, šta smatrate svojim dosad najvećim uspehom i šta je ono što priželjkujete da postignete, posebno u smislu rada koji spaja estetiku i društveni značaj?

Aida Redžepagić: Najvećim uspehom smatram to što sam uspela da spojim umetnost i društveni angažman. Sarajevo Photography Festival je na vrhu liste stvari na koje sam najponosnija. Postao je platforma za mnoge druge umetnike, što mi je ogromna satisfakcija. U narednim godinama želim da nastavim da gradim most između estetike i odgovornosti, između slike i stvarnosti. Želim da fotografija i dalje postavlja pitanja, čak i kada nema jednostavne odgovore.

Glavni i odgovorni urednik: Petar Janošević

Tim:
Razgovarala: Dea Džanković
Fotografije: Edvin Kalić