Možda i jedan od najdražih komplimenata koji sam dobio jeste da šah igram smisleno. To je upravo bio komentar naše sagovornice Teodore Injac, šahovske velemajstorke, koja je trenutno 31. na svetu, a ovog proleća je krunisana prvakinja Evrope u ženskom šahu. Sa samo dvadeset pet godina etablirala se kao mlada nada srpskog šaha, sporta u kom je Srbija, tačnije Jugoslavija, bila jedna od vodećih svetskih sila. Ona je odvažna da igra sa najboljima i da kroz svoje stvaralaštvo i uspehe srpskom šahu vrati staru slavu. I više od toga, svojim primerom želi da ohrabri nove generacije devojčica da igraju Damin gambit.
Kada je počela vaša ljubav prema šahovskoj igri?
Teodora Injac: Postoji jedna porodična anegdota koju uvek volim da podelim kada god se susretnem sa ovim pitanjem. Moj deka je svojevremeno dobio ručno rađenu šahovsku garnituru na poklon. Godinama je stajala u kući, jer niko u porodici nije bio zainteresovan za šah, pa je moja baka više puta predlagala da je daju nekome ko bi je koristio. Ali je moj deka uvek izgovarao jednu te istu rečenicu: „Naći će ona svog igrača!“ Tabla je na kraju završila kod moje mame i na njoj sam povukla svoje prve poteze još kao veoma mala. Upravo ta tabla se nalazi na fotografijama.
Koliko je za predanost ovom sportu neophodna žrtva i ulaganje? Šta je ono što se ne vidi, a sastavni je deo vaše veze sa ovim sportom?
Teodora Injac: Posvećenost, svakodnevni višesatni rad, disciplina, žrtvovanje nekog normalnijeg života i konstantan fokus samo su deo onoga što šah zahteva, i to ne samo šah, već verujem i svaki profesionalni sport. Ljudi spolja samo vide uspeh, dok je trnovit put do njega često potpuno neprimetan. Šah je specifičan po tome što objedinjuje elemente sporta, umetnosti i nauke, što ga čini izuzetno kompleksnim. Zbog toga ima moć da vas potpuno usisa i često izoluje od realnog sveta. To ponekad može biti izazovno, ali upravo u tome i leži njegova čar.
Šah je jedan od retkih sportova u kom žene i muškarci mogu ravnopravno da igraju. Velikanke šaha, poput Judit Polgar, pokazale su nam da je moguće da se žena takmiči među muškarcima. Postoji li razlika u igri?
Teodora Injac: To je kompleksno pitanje i zahteva ceo jedan poseban intervju na tu temu. Judit jeste primer da je ravnopravna igra sa najjačim muškim kolegama i te kako moguća, i to što je ona uradila predstavlja zapravo stopostotni učinak sa ženske strane, jer je ujedno i jedina koja je ikada odmalena igrala sa muškarcima, a uspela je da uđe u deset najboljih na svetu u apsolutnoj konkurenciji. Međutim, žene i dalje čine svega oko deset posto šahovske zajednice. Odmalena se suočavaju sa mnogobrojnim komentarima i predrasudama, jer je šah i danas često percipiran kao muška igra. Proći će mnogo vremena pre nego što se ta slika promeni i da postane potpuno normalno da devojčica ne samo igra šah, već ga sanja na najvišem nivou.
Ko su vaši šahovski uzori?
Teodora Injac: Interesantno je da nikada, još ni kao dete, nisam imala klasične uzore, ni u šahu, ni u drugim oblastima života. Uvek sam nekako gradila sopstveni put. Ipak, naravno da postoje igrači na čijim partijama sam odrasla i oni koje danas pratim s velikim entuzijazmom. Ako bih morala da biram, iz prve grupe bih izdvojila Garija Kasparova, a iz ove druge Magnusa Karlsena.
Serija „Queen’s Gambit“ popularizovala je šah, a kaže se da je rezultovala sve većim brojem prijavljenih na platformi chess.com, kao i kupovinom šahovskih kompleta. Kakva je situacija u Srbiji, što se tiče šaha?
Teodora Injac: Damin gambit je zajedno sa pandemijom korone doneo ogromnu ekspanziju šaha, ljudi su, bukvalno, poludeli za njim. To je posebno obradovalo nas šahiste, jer je jedna od najvećih mana šaha u poređenju sa drugim sportovima upravo mala vidljivost i slaba medijska pažnja. Danas mi se često desi da u javnom prevozu vidim osobu ispred sebe kako igra šah na telefonu, što mi je nekada delovalo potpuno nezamislivo. Iako nemam tačne brojke, deluje da je interesovanje u Srbiji zaista poraslo ne samo među decom, već i među odraslima, što mi je posebno drago.
Budući da smo za vreme bivše Jugoslavije imali značajne šahiste na svetskoj sceni, da li ta infrastruktura i dalje postoji i kako šah može da se približi mlađim generacijama?
Teodora Injac: Istina je da se šah nekada mnogo više cenio i da je uživao znatno veću pažnju u vreme bivše Jugoslavije, kada je Beograd, u jednom periodu, bio i svojevrsna svetska šahovska prestonica. Vremenom se to izgubilo, ulaganja su gotovo stala, a šah se povukao u drugi plan. Nažalost, to se direktno odrazilo i na rezultate i na opštu vidljivost šaha u Srbiji. Ipak, poslednjih godina vidimo neke pozitivne pomake, imamo seniorske prvake Evrope u ekipnoj i pojedinačnoj konkurenciji, kao i evropske kadetske šampione. Talenat očigledno postoji, ali za razliku od zemalja poput Indije, Uzbekistana, Kine ili SAD, kod nas još uvek ne postoji ozbiljna infrastruktura i sistemska podrška od malih nogu. Nadam se da će se to vremenom promeniti.
Kako se suočavate sa porazom?
Teodora Injac: Iskreno, jako loše. Odmalena ne volim da gubim i to je nešto na čemu, verujem, zauvek moram da radim. Šah ume da bude posebno nemilosrdan jer posle pet, šest sati vrhunske igre, koliko u proseku traje jedna ozbiljna partija, dovoljan je trenutak pada koncentracije da se sve sruši u jednoj sekundi. Zanimljivo je da sam baš na turniru gde sam postala evropska prvakinja izgubila prvu partiju, i to od znatno slabije protivnice. Ali uspela sam da se povratim, pobedim narednih devet partija zaredom i osvojim titulu. To mi je bila snažna lekcija. Nemam nikakav specijalni recept za poraze, ali se trudim da se fokusiram na proces i kvalitet igre, a manje na sam rezultat. To mi pomaže da ostanem stabilna, i kad pobedim i kad izgubim.
Nemam nikakav specijalni recept za poraze, ali se trudim da se fokusiram na proces i kvalitet igre, a manje na sam rezultat.
Kaže se da šah ne treba igrati emotivno i da zahteva potpunu pribranost duha. Da li je šah meditacija?
Teodora Injac: Ne bih rekla da je ni blizu meditacije, naprotiv, mozak tokom partije često izgleda kao da će eksplodirati od misli, računanja, analiza i emocija. Meditacija je smirivanje uma, dok je šah stalna mentalna aktivnost na visokom nivou. Ipak, možda postoji jedna sličnost: kada uđete u flow momenat i potpuno se stopite sa igrom, gubi se osećaj za vreme i prostor, ali to je ipak daleko od tišine u glavi koju nosi meditacija.
Šta bi bio vaš ultimativni cilj vezan za bavljenje šahom?
Teodora Injac: Uvek volim da stavim fokus na proces i na osećaj koji me obuzme onog trenutka kada sednem za šahovsku tablu. Ciljevi su tu, naravno, ali iskustvo me je naučilo da se često, onog trenutka kad ih ostvarite, pojavi muk i neka praznina. Zato bih volela da dugoročno inspirišem što više devojčica da se upuste u šah i da kroz igru pronađu samopouzdanje, slobodu i radost koju sam ja osetila. A za sebe — da još dugo uživam u ovoj igri, jer iskreno verujem da je šah najlepša igra na svetu.
Glavni i odgovorni urednik: Petar Janošsvić
Tim:
Fotografije: Emilija Stanišić
Razgovarao: Marko Mrkaja
