Dok se savremeno tržište rada fragmentira pod pritiskom tehnoloških, društvenih i demografskih promena, svežiji globalni indeksi za 2025. godinu postaju ključni alat za razumevanje gde se i zbog čega razvijaju najstabilnije profesionalne zajednice. Rezultati Global Life-Work Balance Indexa 2025 i Henley Opportunity Indexa 2025 potvrdili su već naslućivanu dinamiku: zemlje koje se nalaze na vrhu liste nisu tu zahvaljujući kratkoročnom ekonomskom usponu, već zbog dugogodišnje izgradnje složenog, ali izuzetno funkcionalnog društvenog sistema.
Nordijski prostor — Norveška, Danska i Finska — prednjači zahvaljujući modelu koji daleko prevazilazi privredne pokazatelje. Njihova prednost nije samo u tome što nude kraće radne nedelje ili veći broj dana plaćenog odmora; suština je u tome da ti benefiti nisu izolovane pogodnosti, već posledica koherentne državne politike koja decenijama gradi kulturu poverenja i javne odgovornosti. Institucionalna stabilnost, niska stopa kriminala, visok nivo socijalne sigurnosti i predvidivo zakonodavstvo stvaraju osnovu u kojoj rad nije borba za egzistenciju, već održiv element svakodnevnog života. Ta vrsta društvene normalnosti — često nevidljiva spolja — zapravo je ključni „neekonomski kapital“ koji ove zemlje održava na vrhu liste.
Švajcarska, Austrija i Holandija dolaze odmah iza, ali iz sasvim drugih razloga. Njihove ekonomije funkcionišu na principu otvorenog tržišta, snažne međunarodne povezanosti i jasne meritokratske strukture. Švajcarska, na primer, ostvaruje najviše ocene u segmentu dugoročne zarade i investicione mobilnosti, dok Austrija i Holandija kombinuju visok standard sa snažno institucionalizovanom zaštitom radnika. Zajedničko im je to što njihov sistem ne zavisi od kratkoročnog rasta, već od duboko ukorenjenih protokola koji obezbeđuju da i u periodima usporavanja ostanu među najstabilnijim okruženjima za rad.
Interesantno je posmatrati i poziciju Singapura — zemlje koja je, zahvaljujući strateškom ulaganju u obrazovanje i tehnologiju, izgradila mehanizam u kome je profesionalna mobilnost gotovo jednako važna kao i ekonomska. Singapurski model pokazuje kako država može postati globalni magnet za stručnjake tako što kombinuje visok stepen efikasnosti sa jasnom dugoročnom vizijom, bez oslanjanja na tradicionalne socijalne modele tipične za Evropu.
Tek nakon ovih grupa dolazi Australija na desetoj poziciji. Iako se u mnogim prethodnim rangiranjima nalazila više, nova istraživanja ukazuju na nekoliko strukturnih izazova: manje povoljne razmere rodne nejednakosti u platama i visoke troškove brige o deci, uprkos stabilnoj stopi zaposlenosti i visokim životnim standardima. To što je pala nekoliko mesta ne govori o padu kvaliteta života, već o tome koliko su druge zemlje napredovale u definisanju savremenih radnih politika — naročito one koje su u protekloj deceniji intenzivno investirale u društvenu infrastrukturu.
Države koje se nalaze tik ispod prve desetorke, poput Kanade, Francuske i SAD, osciliraju zbog kombinacije snažnih ekonomskih resursa i nedovoljno stabilnih socijalnih okvira. Visok BDP i dinamične industrije ne mogu u potpunosti kompenzovati fragmentisane zdravstvene i socijalne sisteme ili neujednačen pristup fleksibilnim radnim modelima, što utiče na celokupnu ocenu kvaliteta rada i života.
Šira slika ukazuje na jasan trend: zemlje koje se danas nalaze na vrhu nisu one koje su najviše profitirale od kratkotrajnog ekonomskog rasta, već one koje su u prethodnim decenijama strateški gradile društvo u kome se rad, život i institucionalna stabilnost nalaze u istom planu. Njihovi sistemi pokazuju da kvalitet rada ne počinje u kancelariji, već u društvu koje je sposobno da obezbedi kontinuitet, pravednost i dugoročnu predvidivost.
U svetlu ovih nalaza, jasno je da savremeni radni modeli više ne funkcionišu po principu jednosmerne produktivnosti, već kao deo šire društvene infrastrukture. Zemlje koje prednjače u globalnim indeksima nisu samo one koje nude najviše plate ili tehnološki najrazvijenije poslove, već one koje uspevaju da stvore predvidiv poredak u kome se radna odgovornost, porodični život i individualni razvoj ne potiru međusobno. To je posebno važno u trenutku kada se globalna radna snaga suočava sa rastućom neizvesnošću — od klimatskih pritisaka do ubrzane automatizacije — i kada stabilnost postaje jednako relevantna kao i inovacija. Posmatrano iz našeg regionalnog ugla, ovi modeli otvaraju pitanje ne samo kakvu radnu politiku želimo, već kakvu društvenu strukturu gradimo: onu koja očekuje prilagođavanje pojedinca sistemu, ili onu koja sistem prilagođava stvarnim potrebama ljudi. Upravo tu, u toj razlici pristupa, leži suština savremene konkurentnosti država — i razlog zbog kojeg će zemlje s vrha liste i u narednim godinama verovatno ostati referentna tačka globalnog tržišta rada.
Foto: Pexels
