Kada u filmu Matrix Morpheus nudi dve pilule, crvenu i plavu, glavnom protagonisti, dešava se momenat nepoznatog, iščekivanja šta svaka od njih može da proizvede i koju realnost da kreira. Upravo su te dve boje definisale Red Bull SoundClash projekat, a ono što svakako možemo reći da se dešava, bez obzira koju boju da odaberete, jeste razmena energija dvaju izvođača. Red Bull SoundClash osnovan je 2006. godine u Holandiji, da bi se kao koncept i projekat proširio širom Evrope. Dva umetnika se takmiče, imaju nastup a publika određuje ko je pobednik. U Srbiji projekat je započet 2023. godine sa duelom Senide i Lepe Brene, prošle godine sa Marijom Šerifović i Reljom, dok je ta čast ove godine dodeljena Seki Aleksić i Rasti. U susret ovom muzičkom spektaklu porazgovarali smo sa našim plavo-crvenim protagonistima.
Postoji li određeni proces kog se pridržavate kada pričamo o pravljenju muzike? Koliko je za vas proces stvaranja isceljujuć?
SEKA: Za mene je stvaranje muzike kao terapija bez termina. Nema tu strogog procesa – nekad me inspiriše jedna rečenica, nekad pogled, nekad tišina. Ali, uvek pevam i stvaram izvođenje određene numere iz stomaka i srca. Kad završim pesmu koja me pogodi – znam da će dotaći i druge. To je isceljujuće. Kao da sam iz sebe izbacila sve ono što nisam mogla da kažem naglas.
RASTA: Apsolutno postoji neki moj lični tok kad stvaram muziku, ali ne bih ga nazvao pravilom – više je to osećaj, neka intuicija koju pratiš. Sve kreće od emocije, atmosfere, nečeg što me pogodi u tom trenutku. Nekad je to beat koji me zalepi za stolicu, nekad je to samo rečenica koja mi se vrti u glavi danima. Volim da budem prisutan u svakom delu procesa – od ideje, preko produkcije, do finalnog miksa. To je za mene svojevrsna terapija. Stvaranje mi je isceljujuće jer mi daje prostor da se izrazim bez filtera. Da izbacim i ono lepo i ono teško. U muzici sam najiskreniji, i to me uvek vrati sebi, koliko god da je život oko mene haotičan. To je moj ventil, moj način da ostanem normalan u nenormalnim okolnostima.
Imate izraženu bazu fanova. Kako moderan izvođač danas neguje kontakte sa njima i kako vam društvene mreže u tome pomažu?
SEKA: Moji fanovi su moja publika – to nisu “pratioci”, to su ljudi koji znaju tekstove bolje od mene! Društvene mreže su naš dnevni dnevnik i dnevna doza ljubavi. Volim što mi mogu pisati direktno, što im mogu odgovoriti, nasmejati ih ili se požaliti – kao da smo na kafi. Oni znaju da sam zaista iskrena, u našem odnosu nema foliranja.
“Publika je sve. Bez njih nema ni mene, ni muzike, ni energije koju živimo zajedno. I zato mi je lični kontakt, ono što se dešava na nastupima, nezamenjiv”
– RASTA
RASTA: Publika je sve. Bez njih nema ni mene, ni muzike, ni energije koju živimo zajedno. I zato mi je lični kontakt, ono što se dešava na nastupima, nezamenjiv. Taj trenutak kad se pogledaš s nekim u publici i znaš da ste na istoj frekvenciji – to je realna stvar. To ne može nijedan ekran da zameni. Društvene mreže su danas sastavni deo posla, i jasno mi je da pomažu da ostanem u kontaktu s ljudima. Tu i tamo podelim nešto, ali nisam neko ko će ceo život da kači online. Više me zanima pravi trenutak s ljudima – kad svi dišemo isto i znamo zašto smo tu. Tu se gradi prava veza.
Kako reagujete na kritiku, a kako na pohvale? Da li se s godinama obazirete na njih ili vam je neophodno da budete čiste glave u pogledu komentara i mišljenja?
SEKA: U početku sam prećutala i što treba i što ne treba. Sad – filtriram. Ne možeš biti umetnik i svima se dopadati. Pohvalu prigrlim, kritiku prečešljam. Ali, ne ležem s tuđim mišljenjem u krevet – spava mi se mirno!
RASTA: Kritike i pohvale su deo igre. Na početku karijere, svaka reč me je pogađala, ali s vremenom sam naučio da ih filtriram. Ako bih se previše obazirao na sve komentare, izgubio bih fokus na ono što je zaista važno – muziku i poruku koju želim da prenesem. Pohvale su lepe, naravno, ali ne dozvoljavam da mi udare u glavu. Znam ko sam i gde idem. Kritike, s druge strane, prihvatam ako su konstruktivne. Naučio sam da ostanem čiste glave, da ne dozvolim da me spoljašnji šumovi skrenu s puta. Meni je najbitnije da ostanem u svom filmu, fokusiran, stabilan. Da radim muziku koja mi je iskrena. I da mogu da stanem iza svakog stava, svakog stiha. To mi je filter, a ne ko je šta napisao ispod objave i šta je koji medij danas isfantazirao o mom životu.
Koliko su moda i stilski izraz bitni u medijima? Kako zapažate da je vaš stil evoluirao u odnosu na početke?
SEKA: Moda u medijima nije samo estetika – ona je komunikacija, stav, identitet. U vremenu kada je svaka fotografija potencijalna naslovna strana, vizuelni izraz postaje jednako važan kao i glas. Na sceni ne nosim odeću da bih bila primećena, već da bih ispričala priču. Svaka silueta, tekstura i boja koju biram ima svoju poruku.Na početku sam bila radoznala i eksperimentalna – to mi je i trebalo. Danas, moj stil je oblikovan iskustvom, ali i jasnim razumevanjem proporcije, balansa i konteksta. Učila sam od najvećih, ali sam najviše naučila slušajući sebe. Upravo iz te ljubavi i znanja o modi rodio se Second Skin 555 – brend koji ne robuje trendovima, već slavi suštinu žene. To je moda koja se nosi iznutra, kao druga koža. Jer ja ne biram odeću da bih se dopala drugima – biram je da bih bila u miru sa sobom.
RASTA: Moda i stilski izraz su danas neraskidivo povezani s medijima i javnim nastupima. Ne možeš pobeći od toga — slika je postala važan deo poruke, način da komuniciraš čak i bez reči. To svakako razumem i cenim kao deo posla, ali iskreno, ne mogu da kažem da me taj segment uvek oduševljava. Presvlačenje, stalna fotkanja, snimanja, pokušaji da svaki detalj bude savršen… zna da umori. Nije to mesto gde se najviše pronalazim. Kada pogledam kako se moj stil menjao od početaka, jasno mi je da je to evolucija koja prati i moj lični razvoj. Na početku, stil je bio više sirov, neposredan – ulica, energija, osećaj trenutka. Danas sam više fokusiran na to da garderoba bude funkcionalna, kvalitetna i da odražava moju ličnost. Biram ono što je iskreno i što mogu da nosim s lakoćom, a ne ono što bi samo trebalo da izgleda dobro na slikama ili u medijima. I dalje smatram da stil nije maska koju navlačiš da bi impresionirao, već je to nešto što nosiš iznutra, tvoj stav prema sebi i svetu. Zato me ponekad i smara taj deo posla gde moraš da budeš pod reflektorima non-stop, da se stalno nameštaš za kameru. Muzika mi je i dalje na prvom mestu, ona je moj izraz, a moda i stil su, ako hoćeš, samo okvir oko slike koju želim da prikažem. Na kraju, važno mi je da ostanem svoj, bez obzira na trendove i očekivanja. Stil je za mene evolucija ličnosti, ne samo modne scene, i to je ono što želim da prikažem – autentičnost, a ne predstavu.
Postoje li neostvarene želje vezane za određene projekte, koje biste želeli da realizujete? Koji su to projekti?
SEKA: Volela bih da snimim duetski album – nešto što spaja više muzičkih svetova, možda čak i sa klasičnim muzičarima. I da snimim dokumentarac o svojoj turneji, ali ne onaj uštogljeni – već iskren, sa svim suzama, osmesima, greškama i trijumfima.
RASTA: Naravno da imam neostvarene želje, ko ih nema? Mislim da je baš to ono što te tera da ideš dalje, da ne staneš. Ima dosta stvari koje sam oduvek želeo da probam, ali još nisam uspeo da ih realizujem kako treba jer za sve postoji savršen trenutak. Na primer, voleo bih da napravim projekat koji će spojiti muziku sa vizuelnom umetnošću na jedan totalno drugačiji način — nešto što bi bilo iskustvo za celu publiku, ne samo slušanje. Možda neki moj festival, gde bi mogao da spojim ljude, muziku, umetnost i energiju u jednom paketu. Takođe, imam ideju za saradnje s nekim izvođačima van naše scene, sa kojima mislim da bih mogao da napravim nešto novo i osvežavajuće. Ali sve to mora da dođe kad bude pravi trenutak i kad osećam da mogu da u to uložim celog sebe, bez kompromisa.
Ko su bili umetnici sa kojima ste odrastali i ko je na vas imao najveći uticaj?
SEKA: Uz Vesnu Zmijanac sam odrasla. Njena emocija, snaga u glasu i način na koji je nosila svaku pesmu – to me oblikovalo. Bila je i ostala uzor žene koja peva dušom, ne kalkuliše i ne skriva osećanja. Kasnije su me inspirisale i svetske dive ali Vesna je bila ta prva iskra.
RASTA: Odrastao sam uz zvuke koje su moji roditelji donosili iz svojih mladalačkih dana. Njihove kolekcije vinila bile su moj prvi kontakt sa muzikom. Sećam se tih crnih ploča sa šarenim omotima, koje su se vrtele na gramofonu – to je bio moj svet. Bob Marley je bio stalni gost u tom svetu. Njegove poruke ljubavi, slobode i borbe za pravdu bile su prisutne u svakom kutku doma. Njegov uticaj je neizbrisiv, ne samo na mene, već i na celu generaciju. Takođe, Jimi Hendrix je bio taj koji je pomerao granice zvuka. Njegova gitara je zvučala kao da je došla iz drugog sveta. Sećam se kako sam, kao klinac, pokušavao da shvatim te rifove, da osetim tu energiju. I naravno, Janis Joplin. Njena duša je pevala kroz svaki stih. Njena hrabrost, njen glas – to je bio pravi izraz slobode. Ti ljudi, njihova muzika, to je bilo moje odrastanje. Nisu samo oblikovali moj muzički ukus, već su uticali na moj pogled na svet. I dan-danas, kad zaronim u te zvuke, osećam tu istu energiju, tu istu strast.
Koliko je bitno u današnje vreme, za osobe koje su u medijima da imaju glas i da daju osvrt na dešavanja koja se dešavaju oko nas? Da li sa svakom medijskom pojavom postoji odgovornost?
SEKA: Ogromna odgovornost. Ne možeš biti javna ličnost samo kada ti to prija. Glas ne koristimo samo za pevanje – već da osvetlimo nepravdu, damo podršku, pružimo ruku, podržimo manjine i svojim postupcima pokažemo kako se sve to čini. Ne možete biti javna ličnost, uticajna osoba na društvenim mrežama i govoriti da nemate mišljenje za odredjene društvene teme. Ćutanje u teškim vremenima nije neutralnost – to je saučesništvo.
“Glas ne koristimo samo za pevanje – već da osvetlimo nepravdu, damo podršku, pružimo ruku, podržimo manjine i svojim postupcima pokažemo kako se sve to čini”
– SEKA ALEKSIĆ
RASTA: Za mene je važno da ne ćutim kad vidim nepravdu. Ne možeš samo da sediš sa strane i gledaš kako stvari idu nizbrdo, a da ne kažeš ništa. Glas koji imaš – bilo kroz muziku, bilo kroz reč – treba da koristiš da podigneš svest i da se izboriš za ono što je ispravno. Nisam i ne smem da budem neko ko se povlači kad stvari postanu ozbiljne. Javna ličnost nosi odgovornost, ne samo da zabavlja, nego i da se jasno izjasni o stvarima koje su važne. Nije stvar u tome da stalno nešto govoriš, ali kad dođe trenutak, treba imati stav i ne praviti se da te se ne tiče. Muzika i stav idu ruku pod ruku – ne možeš praviti iskrene pesme, a biti ravnodušan prema svetu oko sebe. Zato mi je važno da uvek ostanem veran sebi i da glas koji imam bude i glas za pravdu i promene.
Šta ste prvo pomislili kada su vas kontaktirali da budete deo projekta Red Bull SoundClash?
SEKA: Pomislila sam: “Šta ću ja tamo?!” A onda kada sam se upoznala sa projektom bukvalno sam u glavi imala i sve kostime i na koji način ću se pojaviti. Volim energiju, volim izazov – a ovo je spoj i jednog i drugog. Plus, znam da moja publika voli kada sam na bini sa jasnim stavom i mikrofonom u ruci!
RASTA: S obzirom da je Red Bull SoundClash koncept koji pratim na svetskoj sceni od samog lansiranja, bio sam oduševljen! To nije samo takmičenje, to je kreativni duel, prostor gde muzika živi i diše u pravom smislu te reči. Bio sam uzbuđen, jer volim da se igram, da eksperimentišem i da pokažem svoj stil u drugačijem svetlu. Tako da, iskreno, odmah sam rekao da hoću da budem deo toga, jer volim da se pomeram iz zone komfora i da pravim nešto što ostavlja trag.
Šta najviše cenite kod vašeg Red Bull SoundClash suparnika/suparnice?
SEKA: Kod Raste cenim što ima prepoznatljiv zvuk i što zna da se igra sa žanrovima. Nije muzički kukavica, i to se poštuje. I što je najbitnije – zna ko je i šta predstavlja.
RASTA: Kad pričam o Seki, prvo što mi padne na pamet je profesionalizam. Stvarno cenim kako pristupa poslu — ta odgovornost i posvećenost se odmah osete. Nije lako održavati tempo i pri tom praviti hitove jedan za drugim, a ona to radi kao da je to najnormalnija stvar na svetu. Iskreno, iznenadio sam se koliko hitova ima kada sam počeo da spremam nastup za RedBull SoundClash. Odnosno, znao sam, ali nisam imao pojma da je u pitanju toliki broj hitova! To pokazuje koliko je ozbiljna u onome što radi. Tako da, pored svega, poštujem njenu energiju i trud. To je neko ko zna šta hoće i kako da to iznese. Za mene je to važan kvalitet kad ulaziš u ovakvu vrstu igre.
Crvena ili plava pilula? Kada posmatrate svog Sound Clash protivnika, šta vas impresionira gledajući njegove/njene nastupe?
SEKA: Crvena – jer volim istinu, pa i kada boli. Kod Raste me impresionira ta sigurnost u nastupu, zna da drži publiku i da im ne da da dišu dok on ne kaže “može”. A kad vidim takav vajb – znam da će biti dobar fajt. Ali publika zna da… kad ja stanem na binu – tu više nema reprize!
RASTA: Kad gledam svoju protivnicu, ono što me najviše impresionira je iskrenost i energija koju donosi na scenu. Ne možeš da glumiš kad si tamo – publika oseća svaku tvoju reč, svaki pokret. Volim kad neko ima tu autentičnost i kad daje sve od sebe, bez kalkulacija.
Fotografije: MARKO VULEVIĆ
Stilista: VLADIMIR GAŠIĆ, DIJANA MALNAR
Razgovarao: MARKO MRKAJA
Šminka: BRANA KOSTIĆ
Frizura: DRAGAN TAUBNER
