Branka Katić o ulozi zbog koje ove jeseni ponovo idemo u pozorište

Zahvaljujući ovoj pozorišnoj ulozi naučila je mnogo o sebi - o poverenju, prepuštanju trenutku i otpuštanju kontrole.

Mileševska 64a, službeni ulaz, hodnik desno do kraja vodi do Kluba, tačnije pozorišnog kafea. Pristup je dozvoljen samo zaposlenima Beogradskog dramskog pozorišta i samo u retkim slučajevima, poput ovog, mogu pristupiti i drugi. Tu se, prema rečima mnogih iz ove kreativne industrije, pričaju najzanimljivije priče. Eh, da nam je samo da pogledamo tu predstavu. Na vratima Kluba dočekala nas je Branka. Svi znaju ko je Branka, dopisivati prezime u njenom slučaju je čak i suvišno. Srdačan zagrljaj i iskren osmeh na početku i kraju susreta sa njom je ono po čemu se pamti najviše. Naravno, pored vanserijskih uloga – filmskih i pozorišnih u kojima briljira. Čudno je to kako se prosečnom gledaocu njenog lika i dela čini da je svaka njena rola naslovna, a nije. Tek sa najnovijom predstavom Uspavanka za Aleksiju Rajčić po drami Tennessee Williamsa, publika je dobila priliku da je gleda u prvoj glavnoj pozorišnoj ulozi, a Branka da zaroni u najdublje delove sebe i za samo dva meseca oživi lik čuvene Blanš. Jedno od mojih pitanja za kraj ovog intervjua bilo je koja je replika iz predstave za nju najznačajnija. Branka je odgovorila odmah, i pre nego što je stigao produženi espreso bez mleka. „U trenucima velikog očaja Blanš govori: „Fizička lepota je prolazna, ali lepota duše, nežnost srca, bogatstvo duha, oni ne venu, nego rastu, rastu sa godinama. Ja imam sva ta blaga zaključana u svom srcu i zato mislim da sam vrlo vrlo bogata…“, to sve je tako istinito.“ I jeste, gledajući u nju, sigurna sam da svako vidi lepotu njene duše. Neposredna, iskrena, otvorenog srca, u nekim momentima, čini se čak i brzopleta i naivno poverljiva, odaje utisak duše koja se u ovom životu suptilno igra sa svakim danom, trenom. I upravo u tome leži čitava čar ovog komada pred vama. Dok iščekujemo premijeru na Brionima (krajem avgusta), kao i otvaranje nove pozorišne sezone u Beogradu, razgovaramo o elementima predstave koja za sobom povlači brojna životna pitanja.

Od 02. septembra predstavu Tramvaj zvani želja možete pogledati u Beogradskom dramskom pozorištu na redovnom repertoaru.

Povratak u BDP čiji ste član već više od godinu dana, osim uloga u predstavama Sumrak bogova i Tiho teče Misisipi, doneo vam je i prvu glavnu ulogu u predstavi Tramvaj zvani želja gde ste, za razliku od prethodne dve, u procesu od samog početka. Koliko je bilo zahtevno spremiti se za jednu ovakvu ulogu naročito za tako kratko vreme, svega dva meseca, i kako je tekao taj proces, šta vam je bilo najzanimljivije, a šta najizazovnije?

Svaki tren ovog procesa čini mi se poseban i dragocen. Drame Tennessee Williamsa su priče raspuklih duša, one traže hrabrost da se potpuno zaroni u bolne odnose prepune potrebe i žudnje. Igrati Blanš ima kvalitet najluđe vožnje u luna parku. Čas ste gore, čas dole, čas ushićeni visinama, čas  grčevito grabite sve oko sebe u strahu za sopstveni život. Uloga koja traži smelost ali i beskrajnu nežnost i ranjivost. Proces je bio zahtevan, uzbudljiv i na momente veoma naporan. Imala sam trenutke velike sumnje, straha hoću li uspeti da sačuvam sopstveni razum u kovitlacu njenih strahova i osećanja. Srećom uspeli smo da napravimo predstavu na koju je publika veoma snažno reagovala, zaista nikoga nismo ostavili ravnodušnim. A ja sam u procesu tako mnogo naučila, i o poverenju, prepuštanju trenutku i otpuštanju kontrole, o sebi i neopravdanoj nesigurnosti i strahovima koje mi moja luda glava stalno potura, kao i o slobodi i snazi koju dobiješ kada se nečemu bez rezerve prepustiš. Moja slomljena Blanš kao da mi je dala krila.

Dugo niste imali priliku da se suočite sa tako višeslojnom, teškom, emotivnom i zahtevnom ulogom i prema mišljenjima mnogih ubedljivo ste dominirali u ovoj pozorišnoj priči. Kakvi su vaši utisci?

Ovo je svakako najzahtevnija pozorišna uloga koju sam ikada imala prilike da tumačim. Emotivna centrifuga koju sam uspela da iznesem, ali i preživim. Mislim da je ceo ansambl naše predstave odličan. U zajedničkoj igri je uvek prava lepota glume. Bez mojih vrlih kolega ne bih ni ja uspela da zasijam. Zahvalna sam im na strpljenju, talentu i posvećenosti. Radujem se igranju na Brionima u avgustu, kao i otvaranju nove pozorišne sezone u Beogradu.

Režiju potpisuje Lenka Udovički sa kojom ste prvi put sarađivali kada je režirala vašu diplomsku predstavu. Kakva su vam sećanja na taj period? Kakvi ste bili tada profesionalno i privatno?

Bile smo u ranim dvadesetim, mlade i lepršave, zanesene našom umetnošću i beskrajnim mogućnostima koje je život pružao. Radile smo predstavu Kamerna muzika Arthura Kopita. Kako je u našoj klasi bilo osam devojaka taj komad je bio savršen, jer je to priča o osam žena u ludnici od kojih svaka veruje da je poneki lik iz istorije. Ja sam igrala Pearl White glumicu iz holivudskih nemih filmova. Kao mlada i neiskusna glumica par dana pred premijeru sam poželela da sve u svojoj igri promenim i to sam predložila Lenki. Dan danas se smejemo toj ludosti, njen odgovor je naravno bio – „Ne! Ne menjaj ništa. Sve je dobro tako kako jeste.“ 

U međuvremenu Lenka i vi ste postale i bliske prijateljice. Ona je vas videla kao Blanš, a vi nju kao režiserku ovog komada. Kako je bilo raditi zajedno na tom projektu i koliko vam je poznanstvo značilo kao vid podrške?

Mnogo mi je značila Lenkina podrska, i mudrost, i ljubav ali i neumoljivost, nije mi dopustila da stanem pre nego sam se potpuno predala ovoj zahtevnoj ulozi. Kao da je odlučila da me nauči da ponovo verujem u sebe i da se radujem glumačkoj igri do kraja. Pri tom je mudro pristupila stvaranju predstave bez unapred nametnutog koncepta, pustila je da nas sve vodi odličan Tennessee Williamsa i neumorno je sa nama otkrivala sloj po sloj tih tananih i kompleksnih međuljudskih odnosa. Rade Šerbedžija je takođe bio velika podrška u ovom procesu, kao moj profesor glume navijao je za sve nas srcem celim, imao divne predloge i savete, a donosio nam je i kolače, i razne druge đakonije da nas osnaži posle dugih proba.  Njih dvoje su dva anđela u mom životu, ljudi od kojih sam uvek nešto novo mogla da naučim o nesebičnosti, bezuslovnoj ljubavi, veri u ljude ali i strasti, i posvećenosti našoj umetnosti. Mnogo ih volim.

Kostimograf je Bjanka Adžić Ursulov, čije kostima iz predstave nosite i u propratnom editorijalu. Možete li nam reći nešto više o tome?

Bjankin kostim dodao je još malo magije našoj predstavi. Ona je sasvim specifična u svom pristupu, kaže da je interesuje dramaturgija vizuelnog. Njeni kostimi savršeno odražavaju psihologiju likova. Prefinjeni krojevi od izuzetnih materijala učinili su da se u njima osetim sasvim posebno. Pomogli su mi da budem zanosnija Blanš.

U drami se pokreću i danas neka od ključnih pitanja položaja žena u savremenom društvu. Kakav je, po vašem mišljenju, položaj žena danas, i šta bi bilo potrebno da se desi da se promeni nabolje?

Daleko smo od ravnopravnosti polova. Za iste poslove nismo isto plaćene, u određenim profesijama muškarci imaju nezasluženu prednost. Razmišljala sam zašto je to tako, zašto smo vekovima zarobljene u patrijarhatu? Verujem da smo mi, žene, kojima je prirodom dat istančan osećaj za potrebe svih drugih, i koje smo po svojoj prirodi one koje uvek daju – novi život, majčinsku bezuslovnu ljubav, nežnost, topli dom. Dakle, rekla bih da smo davno shvatile koliko muškarcima znači da se osećaju kao da su glavni pa smo im, iz svoje mudre i velikodušne prirode to i podarile. Mnogo vekova kasnije rekla bih da su se oni u tome previše zaigrali i zaboravili da nam uzvrate dužno poštovanje. Meni je besmisleno da bilo koje ljudsko biće misli da je bolje od nekog drugog samo zato što pripada određenom polu, naciji, rasi ili seksualnoj orijentaciji. Mnogo loših situacija i zala dolazi bas zbog nasleđenih predrasuda, netrpeljivosti prema različitosti, straha od nepoznatog. Verujem da poštovanjem drugih poštuješ pre svega sebe i da kao zajednica svesnih bića možemo i moramo bolje. Takođe, meni je svaki vid nasilja nedopustiv. A tek okretanje glave, zataškavanje zločina i osuđivanje žrtve je dodatni čin nasilja nad nedužnima. Nedopustivo je da još uvek ima toliko nekažnjenog nasilja prema ženama. U čarobnoj predstavi Uspavanka za Aleksiju Rajčić glavna junakinja, žrtva porodičnog nasilja, svoj mir i slobodu nalazi paradoksalno tek iza rešetaka.

Vilijams je otvorio pitanje: može li jedna žena opstati u svetu krajnjeg materijalizma, u okolnostima koje melju naše živote. Šta vi mislite?

Ja mislim da cela naša civilizacija u svojoj opsesiji materijalnim ide vrtoglavo ka svojoj propasti. Otkinuli smo se od prirode, planete, zajedništva, jedni od drugih. Volela bih da mlade devojke prvo požele da budu samostalne, jer će iz te pozicije osvešćenih sposobnosti i snage mnogo bolje napraviti sve dalje izbore.

Blanš koju tumačite nakon niza nepovoljnih situacija u životu ipak pokušava da svet vidi boljim nego što on jeste. Koliko to ima poveznice sa vašim ličnim pogledom na život? Smatrate li da je pozitivni ugao preduslov za pozitivne ishode ili mislite da je utopija?

Malo iluzije uvek dobro dođe, a pozitivni ugao gledanja na stvari jeste preduslov svake sreće. Dok negativne misli i uverenja prave neku vrstu iskrivljenog ogledala oko tebe gde sve vidiš kroz tu svoju žalopojku, da nema nade, da nema sreće, da je sve naopako. Verujem da treba pre svega biti zahvalan i loviti male lepote svakodnevnog života i naći radost u tuđim osmesima, belim oblacima, dečjim radostima, toploj ljudskoj razmeni. Gajiti nežna osećanja i biti nežan prema drugima čine svet boljim. Tragedija Blanš je da je okružena ljudima koji se ne razumeju, koji je ne vide. U svojoj otuđenosti i nerazumevanju skloni su da sude i eto tužnog kraja, za tren.

Predstava prema rečima kritike nema srećan kraj, a publika ga, čini se, očekuje. Kakvi su vaši pogledi na očekivanja - da li nas ona ograničavaju ili poput neke vodilje navode da kreiramo sopstvene ciljeve?

Prevelika očekivanja su put ka razočaranju. ne treba previše maštati o budućnosti jer sve što zamislimo biće uvek drugačije od onoga što će se zapravo desiti.  Treba pre svega biti ovde i sada. Živeti ono što trenutno prolaziš. Verujem da put do bilo kog cilja ima više darova za nas nego sam cilj. I uvek sam više volela procese stvaranja, otkrivanja, istraživanja, nego sam momenat kada je neki cilj postignut, jer tek taj momenat traje prekratko, čini mi se, prođe kao san.

Koje ciljeve vi niste ostvarili, profesionalne i lične, a voleli biste? 

Ne razmišljam na taj način ali evo sada kada ste me pitali setih se da sam maštala da skočim padobranom iz aviona. Želim i da kamperom putujem par meseci po nekoj prelepoj prirodi. Za prvo sam možda zakasnila, a drugom se još uvek radujem. Što se profesionalnih ciljeva tiče, rad na ovoj predstavi jedna je od ostvarenih želja kao i ponovna saradnja sa rediteljem Daliborom Matanićem, koja me očekuje na jesen. Raditi sa Dadom je uvek radost.

Pisac dela kaže: ”Ljudi lakše prebole ako im oduzmete novac, nego iluzije”. Da li se možete poistovetiti sa time i koje iluzije vi gajite?

Ah da, nada umire poslednja. Ne uzimajte nam nadu, nikako u ovim teškim vremenima. Gajim iluziju da ćemo početi da se ozbiljno bavimo svom štetom koju smo prouzrokovali na našoj maloj planeti, da ćemo prestati da koristimo plastiku, da ćemo uspeti da zaustavimo globalno zagrevanje, da ćemo kao vrsta naći bolji put rešavanja problema od besmislenih ratova koji samo čine da milioni nedužnih stradaju, da ćemo osvestiti da smo svi jednaki i da svi imamo jednako pravo da živimo bezbedno, gde god se zatekli. Da ćemo pomagati jedni drugima, a ne traćiti vreme na otimanje i nezdravo nadmetanje, da ćemo se svi potruditi da postanemo najbolja verzija sebe, i to sve za mog života  toliko je velika moja ljubav prema iluziji boljeg sveta.

Razgovarala: Tamara Bogunović
Fotografije: Marko Vulević
Stajling: Marko Mrkaja
Haljina iz predstave Tramvaj zvani želja.  
Košulja BOSS, Pantalone Sportmax, Ogrlica Coso Design
Šminka: Ana Nikolić
Frizura: Vasilisa Maljm
Asistent fotografa: Vladimir Ilić
Lokacija Beogradsko dramsko pozorište

Pročitajte još

Pročitaj još